Sodomski greh

Kada je Isus Navin1 poveo Izraelićane iz njihovog života u pustinji u obećanu zemlju koju su lagano osvajali, izgleda da su naišli na dva grada koji su bili potpuno uništeni nekom kataklizmom mnogo pre njihovog dolaska. Iako se danas ne zna tačno gde su bili ti gradovi, veruje se da su nalazili u dolini Mrtvog mora koje je njihove ruševine davno poplavilo. Uz intenzivnu veru Izraela da Bog upravlja istorijskim događajima u svakom detalju važan deo njegove tradicije postalo je to da su ovi gradovi bili kažnjeni zbog njihove velike poročnosti; inače zašto bi bili uništeni?

Predanje o ta dva grada izrekli su ljudi otprilike hiljadu godina pre no što je ono dobilo pisani oblik u kojem ga imamo danas u Knjizi postanka 19. Svi veliki proroci ga uzimaju za primer kako bi upozorili savremenike na sudbinu koja ih čeka ukoliko iznevere Boga koji ih je izveo iz Egipta. Novozavetne poslanice koriste isto upozorenje kao i sam Isus. Sodoma i Gomora su postali simboli uništenja koje očekuje grešnike.

Isto tako, Izraelićani su utkali priču o Sodomi u predaju povezanu sa Avramovom porodicom, koji je živeo otprilike sedam ili osam stotina godina pre svojih potomaka koje je Isus Navin poveo da zatraže davno obećanu zemlju. Oni su ispričali priču o Lotu, Avramovom nećaku; a Lot je sa porodicom otišao da živi u poročni grad Sodomu i tamo, jednoga dana, ispoljio vrhunsko merilo gostoprimstva prema strancima. Primio je dva došljaka, verovatno anđela, u svoj dom, radi njihove sigurnosti. Ali poročni Sodomljani, svako, bez izuzetka, zahtevali su da se stranci izvedu iz Lotove kuće kako bi ih masovno silovali i tako zlostavili. U drugom veku pre Hrista, mnogo posle vremena Isusa Navina i još dalje od Avramovog i Lotovog, nastala je ideja da je greh zbog koga je Sodom uništen zapravo bio ono što bismo mogli nazvati istopolnim seksom. A u stvari ni jedna reč velikih proroka, pisaca poslanica niti samog Isusa ne podržava tu ideju. Sodoma je kratak prikaz neizbežne kazne koja sledi za greh čije su detalje pažljivo opisali mnogi od proroka ali nikada takvim izrazima.

Postupak koji je Lota spasao, prema ovoj priči, što je potekla od ljudi koji su živeli mnogo pre no što je istorija zabeležena, bila je njegova poslušnost principu da se strancima ponudi pomoć. Kada je Lot pobegao iz Sodoma, njegovi zetovi su ostali tamo i tako podelili sudbinu tog grada. Njegova žena je pošla s njim ali se osvrnula natrag i pretvorila u stub soli. S tačke gledišta nas koji živimo hiljadama godina posle opisanog događaja, prema jednom sasvim drugačijem vrednosnom sistemu,  stvarni gresi u ovoj priči su Lotova spremnost da preda dve vlastite nevine kćeri kako bi bile masovno silovane i kasniji incestni odnos te dve kćeri s njim, dok je bio u pijanom stanju nakon što je izbegao iz Sodoma. A stolećima kasnije, Izrael je iskoristio zapis o ovom incestu kako bi objasnio poreklo svoja dva susedna naroda koja je mrzeo: Moavaca i Amonićana.

Postoje stvari koje možemo naučiti iz ove stare priče, iako ona odražava kulturnu i religijsku situaciju veoma stranu našem savremenom hrišćanskom razumevanju i koju možemo samo donekle prihvatiti. Ali ako želimo biti verni Bibliji, vrlo pažljivo ćemo pogledati kako ovu priču koriste Isaija, Jezekilj, Amos, Sofonije, autor Plača Jeremijinog, Knjiga ponovljenih zakona i zatim Matej i Luka kada nam prenose Isusove reči. Jezekilj, na primer, ističe greh zbog koga je Sodoma razorena: imali su bogatstva i hrane u obilju, udobnost i spokoj, ali nikada nisu pomogli siromahu ni ubogome. Prekršili su savez sa Bogom i zanemarili svečano obećanje koje su mu dali.

Pošto se ova stara priča još koristi u mnogim crkvama kao dokaz božanske osude homoseksualnih radnji, potrebno je razjasniti izvesne bitne momente oko kojih je nastala konfuzija. Na prvom mestu, očigledno da priča nipošto nije primer onoga što danas shvatamo kao odnose među osobama homoseksualne orijentacije. Ono što se htelo učiniti bilo je masovno silovanje dva muškarca od strane rulje. Pošto su uzeti u obzir svi stanovnici, a neki naglašavaju tu činjenicu, oni koji su planirali napad svakako nisu bili samo ljudi homoseksualne orijentacije. Još manje bi to bio odnos sa uzajamnim pristankom, već nasilje rulje nad dvema osobama. Takvo nasilje osuđuje svaka religija i svaki nama poznati moralni kod.

Ali postoji jedna još suptilnija konfuzija koju ćemo predočiti. Obično se uzima - razumljivo, možda, iako to nije jedina moguća interpretacija - da je ono što je bilo na umu i što se moglo dogoditi zapravo bila serija napada nasilnim analnim odnosom. Do današnjega dana, većina heteroseksualaca pretpostavlja da je analni odnos univerzalni oblik seksa koju upražnjavaju homoseksualno orijentisane osobe. Tokom istorije mnoge države nisu samo stavile van zakona analni odnos nego ga i učinile kažnjivim najokrutnijim oblicima smrtne kazne koju je ljudski um smislio. Zakonski je analni odnos nazvan «sodomijom».

Dve činjenice treba dobro razjasniti. Najpre, ne ispoljavaju svi gej muškarci svoje seksualne odnose na taj način, a žene lezbejke, očigledno, i ne mogu. Drugo, mnogi se heteroseksualni parovi, zapravo, koriste tim oblikom intimnosti. Naravno, tačno je da mnogi heteroseksualni ljudi osećaju odvratnost na pomisao ili spomen - stavimo na stranu praksu - analnog odnosa. Mnogi homoseksualci osećaju istu odvratnost.

Ali treba imati na umu da nijedan oblik seksualne aktivnosti nije specifičan gej ljudima. Ljudi vode ljubav pomoću jedne ili više tehnika – dodirivanje, ljubljenje, masturbacija, igranje s telom partnera, oralni odnos, analni odnos i vaginalni odnos. Svaka osoba ima njegove ili njene jasne preferencije i to se odnosi na ljude svih seksualnih orijentacija. Zakon oblikovan da iskoreni «sodomiju» primenjivao se podjednako bilo da se ona dešavala među ljudima istog pola ili unutar heteroseksualnog braka.

Stoga, ako se uzima da je silovanje analnim odnosom bila implikacija priče o Sodomi – a da je, kako smo videli, to samo jedna od mogućih pretpostavki – onda reč "sodomit" treba pravilno koristiti; samo za nekoga ko siluje na taj način drugo lice, bez pristanka i putem sile. A nema uopšte nikakvog utemeljenja da se ovako shvaćena aktivnost u smislu Knjige postanka 19 upotrebljava kao zabrana sporazumne seksualne intimnosti dve osobe istog pola. Ipak se mnoge crkvene izjave, imajući u vidu seks između dva muškarca ili dve žene, okreću ovoj priči kao centralnoj podršci stavu da svaku takvu intimnost "Biblija osuđuje". 

Kroz Bibliju, Sodoma ostaje simbol kazne za greh, premda nijedan seksualni greh nije s tim u vezi spomenut. Štaviše, ako želimo da sa hrišćanske tačke gledišta razumemo relevantnost ove priče, takođe ćemo se složiti da nema biblijske osude Lotovog greha; nuđenja nevinih kćeri kako bi bile masovno silovane niti pak njihovog kasnijeg incestnog odnosa sa pijanim ocem.

Upotrebljavati reč "Sodoma" ili bilo koju od njenih izvedenica misleći na ma koji oblik seksa osim silovanja analnim odnosom ne samo da pogrešno predstavlja ovu staru priču nego takođe ignoriše značenje koje su joj pridali Isus i mnogi veliki proroci Izraela. Svi oni misle na Sodomu kao simbol kazne za mnoštvo greha, ali niko od njih ne misli na seksualne grehe.

"U Svetom pismu se kaže..."

Čak i među ljudima koji bi priznali da im je poznavanje Biblije tanko i površno, mnogo ih je koji neće oklevati da kažu kako su homoseksualni odnosi u Sv. Pismu jasno zabranjeni. Iz tog razloga bi se i mnogi iskreni vernici i dobri poznavaoci Biblije složili sa njima. U ovom poglavlju ćemo pobliže osmotriti biblijske tekstove na koje se obično misli s tim u vezi i različite načine na koji ti delovi mogu biti interpretirani.

Oko 15 odeljaka se obično navode u diskusiji tog tipa. Iako ih ovde nećemo celovito navoditi vredi konsultovati Bibliju da bi se videlo tačno šta kažu i u kom kontekstu se javljaju. Evo tekstova:

• Knjiga postanka (1. Mojsijeva) 1:27–28 i 2:18–25 (dva zapisa o stvaranju prvog muškarca i žene)
• Knjiga postanka (1. Mojsijeva) 19 (priča o Sodomi i Gomori koju smo osmotrili u prethodnom poglavlju; slična priča iz dana kada se Izrael nastanio u Kananskoj zemlji ali još nije imao kralja zabeležena je u Knjizi o sudijama 19)
• Levitska knjiga (3. Mojsijeva) 18:22 i 20:13 (odredbe koje se tiču seksualnog morala iz tzv. Svetog zakona)
• Knjiga ponovljenih zakona (5. Mojsijeva) 23:17 (zabrana "Sinovima Izraela" da se odaju hramskoj prostituciji)
• Prva knjiga o carevima 14:24; 15:12; 22:46; Druga knjiga o carevima 23:7 (izveštaji o uspostavljanjima i ukidanjima hramske prostitucije u različitim momentima tokom perioda monarhije)
• Poslanica Rimljanima 1:18–32 (razmišljanje o Božjem gnevu na "bezbožnost i poročnost" ljudskog roda)
• Prva poslanica Korinćanima 6:9–11 (upozorenje da "zločinci neće naslediti carstvo Božje")
• Poslanica Efescima 5:33 (idealna bračna veza)
• Judina poslanica 7 (spominjanje Sodome i Gomore)

Prva stvar koja se primećuje u vezi s ovom listom a koja se na prvi pogled čini prilično bitnom je čega tamo nema. Nema zapisa u Bibliji da su bilo Isus ili ma koji od starozavetnih proroka ikada nešto rekli o istopolnim odnosima.

I sad kada se vratimo na odeljke koji se čine kao da govore o istopolnim odnosima, videli smo u prethodnom poglavlju da je priča o Sodomi, onako kako je zapisana u Knjizi postanka 19, prevashodno oblikovana da naglasi važnost gostoprimstva. Isto se može reći za jezivu priču u Knjizi o carevima 19. Zanimljivo je razmišljanje o vrednovanju gostoprimstva u Bibliji, a u vezi s njenim stavom spram seksualnog greha, da kada je Jerihon bio razoren (Knjiga Isusa Navina 6), jedine pošteđene osobe bile su prostitutka Rava, koja je ukazala gostoprimstvo izraelićanskim špijunima, kao i njena porodica.

Mesta navedena iz Knjige ponovljenih zakona i dve knjige kraljeva se sva bave hramskom prostitucijom koja je bila svojstvo kanaanske religije protiv koje su Izraelićani bili uvek iznova upozoravani. Ove osude i zabrane bilo heteroseksualne ili homoseksualne prostitucije očito ništa ne govore o dugotrajnim ljubavnim vezama ma koje vrste

Priča o stvaranju u Knjizi postanka 1 i ona istorijski ranija, zabeležena u Knjizi postanka 2, obe izveštavaju o prvobitnoj vezi Adama i Eve. Pošto u to vreme, prema ovim pričama, nisu postojala druga ljudska bića,  prirodno je da se u njima ne govori o bilo kakvoj drugoj vrsti veze. Vredi zapaziti da je u starijem od dva izveštaja (Knjiga postanka 2) veza Adama i Eve oslikana izrazima da su stvoreni za potpunu međusobnu saradnju, dok je u kasnijoj priči (Knjiga postanka 1) svrha njihovog zajedništva opisana kao množenje i potčinjavanje zemlje.

Stih uzet iz Poslanice Efescima 5 se bavi kako jačanjem veze Hrista sa svojim telom - crkvom, tako i vezom između muškarca i žene. Pisac ovde ne spominje bilo koju drugu vrstu međuljudskih odnosa te ako se izvlači zaključak – kao što su neki učinili na osnovu ovog teksta – da je veza između muškarca i žene za hrišćane jedina moguća, onda sledi i da je celibat  grešan.

Stih u  Judinoj poslanici uzima Sodom – što su činili i svi veliki proroci i Isus – kao ilustraciju propasti koja neizbežno sledi grešnost. Za razliku od proroka i Isusa, međutim, pisac pominje «neprirodnu polnu požudu»  kao jedan od sodomskih greha. Ali, kao što smo videli u prethodnom poglavlju, potreban je značajan nivo predrasuda da bi se to shvatilo kao nešto što se odnosi na homoseksualne veze kakve su nam danas poznate.

Ostaju prilično važna mesta u Levitskoj knjizi, Poslanici Rimljanima i Prvoj poslanici Korinćanima. Sve četiri jasno govore o seksualnim odnosima između ljudi istoga pola i jednako jasno osuđuju te aktivnosti. Za mnoge ljude koji se žele držati visokog stanovišta Biblije i njenog autoriteta ovi stihovi rešavaju stvar. Mnoštvo hrišćana, uključujući mnoge stručnjake, čine upravo to: na temelju tih stihova dokazuju da Bibija zabranjuje istopolne seksualne odnose kao zle; zbilja tako zle da Pavle kategorički tvrdi da ljudi koji čine takve stvari neće ući u carstvo Božje.

Ali drugi hrišćani bi insistirali da postoje različiti načini interpretacije ovih tekstova bez napuštanja biblijskog autoriteta. Levitski tekstovi se nalaze u odeljku Levitske knjige poznate kao Sveti zakon koja pokazuje kako se ponašanje Izraelićana kao Božjeg naroda moralo razlikovati od onog u drugih plemena. U tom životu po svetosti homoseksualni odnosi između muškaraca su bili zabranjeni. Izučavaoci Starog Zaveta predlažu za razlog što se ovde žene ne spominju tadašnje verovanje da sveukupni izvor novog života potiče od muškarca dok žena služi samo kao posuda u kojoj se seme razvija u novi život. U malom narodu okruženom moćnim susedima koji je želeo da se proširi, bilo koja aktivnost kojom bi se seme mogućeg novog života uzalud trošilo bila je proglašena grešnom.

No, bez obzira da li ovo naučno nerazumevanje potkrepljuje zabranu, ozbiljniji je problem interpretiranje levitskih stihova kao opšte zabrane, s biblijskim autoritetom, bilo kakvog seksualnog odnosa između dva muškarca. Radi se o tome što ne izgleda da oni koji to tako čvrsto tvrde bilo kada slede isti metod tumačenja pri čitanju susednih stihova. Bilo da se radi o hrišćanima pojedincima koji žele Bibliju uzeti ozbiljno ili crkvama koje kao autoritetnu citiraju levitsku zabranu u službenim saopštenjima, uobičajeno je insistirati da ljude s takvim ponašanjem treba tretirati sa ljubavlju i saosećanjem te im pomoći u procesu promene. Ali Levitska knjiga sasvim direktno nalaže da ljude koji se upuštaju u zabranjene seksualne odnose treba ubiti. Drugi odeljci Levitske knjige, opet, zabranjuju masu različitih stvari koje, koliko je to meni poznato, niko od modernih hrišćana ne shvata ozbiljno; kao na primer: upotreba mesa koje sadrži krv, nošenje odeće od dva tipa tkanine, postavljanje za sveštenika nekoga s bilo kakvom fizičkom manom, čak takvom kao što su spojene obrve.

To, neizbežno, otvara pitanje: kako je moguće odlučiti da jedan stih u tom delu treba biti shvaćen da ima božanski autoritet dok se pri tom odbacuju mnogi drugi oko njega kao neprimenjivi za nas danas? Ne znam kako da odgovorim na to pitanje niti sam ikada dobio zadovoljavajući odgovor kada sam to pitao one koji se takvim odredbama bave. Ali mnogi hrišćani koje cenim se drže ovog selektivnog pristupa tome kako treba tumačiti Sveti zakon. Njihove postavke za tumačenje treba, prema tome, podeliti s drugima i testirati u ekumenskim diskusijama.

S druge strane, smatrati da su Sveti zakon i sva njegova pravila određena kulturnim i religijskim stupnjem na kome su bili Izraelićani u vreme kada je to napisano, ne znači isto što i reći da ništa iz tih poglavlja nema vrednosti za nas u našem vremenu. Ali znači da Svetom zakonu kao celini ne treba priznati apsolutni autoritet u današnjem vremenu samo iz razloga što to piše u biblijskoj Levitskoj knjizi.

	Apostol Pavle (Freska iz manastira Krusedol, Fruska gora)

Šta onda s Pavlovim odredbama u Poslanici Rimljanima i Prvoj Korinćanima? Ti stihovi, takođe, vrlo jasno govore o istopolnim odnosima i s istim gnušanjem kao i levitski. Štaviše, jedini među biblijskim piscima, Pavle (mada samo jednom)  misli na istopolne odnose kod žena kao i kod muškaraca. I, ponovo, ima mnogo crkava i hrišćana pojedinaca koji žele videti ove stihove kao one koje konačno rešavaju spor oko božanskog autoriteta. Ali je važno primetiti da ni u jednom delu Pavle ne misli na one koje bismo, prema našim savremenim shvatanjima, mogli opisati kao ljude homoseksualne orijentacije. On  misli na konkretnu činjenicu da su osobe koje ima u vidu živele u heteroseksualnim vezama a zatim ih napustile radi homoseksualnih veza. Prema tome, na ovom delu ne treba previše insistirati jer iako je Pavle znao da se neki ljudi upuštaju u takve odnose, on nije imao pojam bilo kakve orijentacije tog tipa. Kao i bilo ko, sve do nedavno, smatrao je da u svakom pojedinom slučaju to stvar izbora a ne stabilne orijentacije.

Genaro Avvento primećuje da Pavlovo razmatranje istopolnih odnosa u ovom odeljku nije izdvojeno ili naglašeno na bilo koji način, već se javlja uklopljeno u listu greha koji proističu iz idolatrije. A to, onima koji Pavlove reči žele shvatiti kao neupitnu i autoritetnu zabranu sveukupnih homoseksualnih odnosa, svraća pažnju na problem sličan onom spomenutom u diskusiji o Levitskoj knjizi. U odeljku Poslanice Korinćanima Pavle izjavljuje da će iz carstva Božjeg biti isključeni ne samo oni koji se upuštaju u istopolne odnose, nego i lopovi, gramzivci, pijanice, klevetnici, varalice. A ja imam utisak da oni koji drže da Pavlove reči imaju božanski autoritet ne bi pridali podjednak status očigledno nedvosmislenom isključenju ostalih grupa iz carstva Božjeg.

Alternativa davanju konačnog autoriteta pojedinačnom čitanju izvesnih stihova Sv. Pisma i zanemarivanju drugih iz istog konteksta je prihvatanje činjenice da je Biblija veoma humana knjiga, koju su u periodu od približno hiljadu i dvesta godina pisale neke značajne - ali isto tako humane - osobe koje su živele u kulturnim prilikama radikalno drugačijim od naših. Biblija nam se obraća danas ukoliko je čitamo vođeni Svetim Duhom i prevashodno kroz život, učenje, smrt i uskrsnuće Isusa Hrista. Po opštem priznanju to znači da put razumevanja nije uvek lako naći i slediti; a u isto vreme to nas oslobađa robovanju stihovima koje nam je odredio neko drugi.

Sveto Pismo i seksualna etika

Ispitivanje ovih, sasvim određenih stihova iz Sv. Pisma koji se bave istopolnim seksualnim odnosima, što smo i učinili, naposletku je samo jedan aspekt mnogo šireg pitanja: možemo li u Bibliji naći seksualnu etiku da nam bude vodilja pri upravljanju seksualnom dimenzijom naše prirode, bilo heteroseksualne, homoseksualne ili biseksualne? Odgovor na ovo pitanje je da niti je možemo naći niti je uopšte nalazimo. Biblija daje mnoge primedbe u vezi sa seksom ali se ne bavi seksualnošću kao takvom, i nema spomena takvog jednog pojma bilo u jevrejskom Starom ili grčkom Novom Zavetu. Biblija nije seksualno-etički zbornik i pokušati da se izvede takav etički sistem iz probranih stihova znači zloupotrebiti Bibliju. Isus je ravnopravno tertirao žene i muškarce na način koji je šokirao njegove savremenike a njegovi postupci za nas imaju etičkih implikacija. Ali on nije pokušavao da poučava neku novu seksualnu etiku.

Pavle je pisao hrišćanima u Korintu u jednom naročitom razdoblju kada je taj grad bio na zlom glasu zbog poroka svake vrste. Bilo je tamošnjih izveštaja da su Afroditin hram opsluživale hiljade prostitutki. Oko Rimskog carstva uobičajeno ime za prostitutku bilo je «korintska devojka». Pavle nije osudio brak niti bračnu seksualnu intimnost. On je verovao da je kraj sveta blizu i zato preporučio celibat kao mudriji kurs pod tim okolnostima; ali nije imao nameru da utemelji trajnu niti obuhvatnu seksualnu etiku.

Osim što uključuje nekoliko tekstova koji pouzdano osuđuju istopolne seksualne odnose, Biblija takođe odražava druge seksualne norme i prakse iz starih vremena koje bi hrišćani i mnogi drugi danas zasigurno odbacili. Na primer, u Starom Zavetu golotinja je smatrana sramnom (vidi, na primer, Jezekilj 22:10). Pomislite kakva je šteta po odnose među rasama učinjena kao posledica priče o Nojevim sinovima (Knjiga postanka 9 : 20–27). Jedan od njih i milioni njegovih potomaka od tada su smatrani nižerazrednima, iznova diskriminisani i ugnjetavani, što se pravdalo ovde zapisanom pričom jer je taj sin pogledao u očevu golotinju dok su druga dva sina ušla natraške u šator svog oca kako bi ga pokrili a da ga pri tom ne gledaju njegovu nagost. Opet, žene su smatrane nečistim sedam dana nakon menstrualnog perioda, a snošaj tokom tog perioda je bio zabranjen pod pretnjom smrću. Mnoga biblijska pravila koja se bave bludom i prostitucijom su zasnovana na temelju shvatanja da je žena vlasništvo muškarca. Muškarac koji bi upotrebio prostitutku nije bio okrivljen za greh, dok prostitutka jeste. Neoženjenog muškarca nisu optuživali zbog takvog postupka ali je ženi, za  koju se u braku utvrdi da nije devica, bilo određivano kamenovanje do smrti. Posedovanje ženskih robova, uzimanje konkubina i upotreba zatvorenica radi seksualnog zadovoljstva je bilo uobičajeno za kulturu koju odražava Stari zavet. Poligamija je smatrana dopustivom i mnoge najlepše opisivane starozavetne ličnosti imale su više od jedne žene. A neki stručnjaci smatraju da novozavetna odredba kako bi episkopi i đakoni trebalo da imaju samo jednu ženu nije zabrana razvoda i ponovnog braka već primedba na tadašnju okolnost da su se mogle imati dve žene u isto vreme.

David, najpoštovaniji car, kome se pripisuju neki od najlepših psalama je dobio šest sinova od različitih žena tokom sedam i po godina koliko je vladao u Hebronu i dvadeset jednog tokom dugog perioda njegove vladavine u Jerusalimu; da ne pominjemo one koje su rodile konkubine. Izuzev Tamare koja se pojavljuje u odvratnoj priči o silovanju, zabeleženoj u Drugoj knjizi Samuilovoj 13, ćerke koje je dobio se ne spominju jer se vrlo jasno smatralo da su od malog ili nikakvog značaja. Kakve god bile odredbe Mojsijevog zakonika, vladanje vođa kao što su David i Solomon je zapravo postavilo standarde prihvatljivosti.

Često se sugeriše da su pravila i običaji starog Starog Zaveta ukinuti novim po Isusu Hristu. Praktično svi hrišćani bi se složili da su odredbe tog starog sporazuma koje se bave kultom i životom  prehrišćanske ere zamenjene; a mnogi bi dodali da je zajedno sa njim otišao i najveći deo njegovog moralnog zakona. Ako uzmemo u obzir činjenicu da skoro svaki naš savremenik odbacuje starozavetne odredbe koje se tiču seksualnih odnosa između muškarca i žene, zašto ipak pridaju autoritet parcijalnom starorozavetnom iskazu u pogledu istopolnih seksualnih odnosa kod muškaraca? Odgovor nekih bi bio da je Pavle takođe odbacio mnogo iz starog sporazuma ali je ipak potvrdio zabranu istopolnih seksualnih odnosa. Ali da li ispravno poimamo Pavla ako pokušavamo da te njegove reči podvedemo u novi i vanvremenski zakon?

Predložio sam vlastitu interpretaciju ovih stihova, ali mi namera u ovom poglavlju, kao i u celoj knjizi, nije da dam prednost jednom tumačenju nego da izrazim ekumensku potrebu za zbilja otvorenim dijalogom onih čija se shvatanja po ovome pitanju razlikuju. Meni se čini očiglednim da, u skoro svakom pogledu, naše savremeno hrišćansko razumevanje seksualnih odnosa potiče ne samo, ili čak ne pretežno, od razumevanja određenih biblijskih stihova, nego i od mnogih drugih faktora uključujući razne informacije kojima ljudi biblijskih vremena nisu raspolagali. Ipak, mnoge debate u crkvama o problemima koji se tiču homoseksualnosti izgleda da se usredsređuju na tumačenje pojedinih biblijskih tekstova. Hteo sam da predložim odgovorno savremeno čitanje tih delova.

Tekstovi koje smo razmotrili u ovom poglavlju su ti koje crkve koriste u svojoj debati oko istopolnih seksualnih odnosa i u čestoj osudi ljudi koji imaju takve odnose. Ali važno je napomenuti da ograničenje razmatranja biblijskog svedočanstva na ove parcijalne tekstove zanemaruje aspekt poruke Sv. pisma na koje upućuju gej muškarci i žene kada govore o sebi. Crkve, takođe, moraju slušati i njihova izlaganja biblijskih tekstova vođena verom.

Navešću biblistu Waltera Winka: "Činjenica je da iza shvatanja Biblije kao zakona postoji jedan dublji smisao koji je Izrael artikulisao izvan iskustva Izlaska i koji je doveo do uzvišenog ovaploćenja u Isusovom poistovećenju s bludnicama, carinicima, bolesnima i obogaljenima, izgnanima i siromašnim. A taj je da Bog staje na stranu nemoćnih, Bog oslobađa ugnjetene, pati sa onima koji pate i vapi za sveopštim pomirenjem. U svetlu tog nebeskog saosećanja, kakav god bio naš stav prema gejevima, evanđeoska zapovest ljubavi, brige i saosećanja s njihovim nevoljama je nepogrešivo jasna."

Taj dublji smisao Biblije će, mislim, izboriti mnogo veći autoritet nego detaljni navodi iz Levitske knjige i Pavlovih poslanica oko čijeg tumačenja je, kako smo videli, stvoren najveći deo nedoumica.

Prevod: Tot

Napomena:

• Naslednik Mojsija koji je vodio izraelski narod