Rekordan broj napada na kvir osobe u Srbiji, počinioci retko snose posledice

Uveče 11. jula, u beogradskom autobusu na liniji 35, žena je najpre zasula homofobnim uvredama Aleksandra Savića, poznatog kao drag kraljica Aleksis Plastik, a zatim ga ubola oštrim predmetom. Lekari su mu u hitnoj službi konstatovali posekotinu na potkolenici i povrede oka.

Istog dana, samo nekoliko sati ranije, desničarski huligani napali su usred bela dana pisca Vladimira Arsenijevića, programskog direktora festivala Krokodil, dok je na platou ispod Brankovog mosta pripremao komemoraciju povodom genocida u Srebrenici.

Napadi ovakve težine i dalje su retki, ali nasilje nad kvir osobama u Srbiji postaje sve učestalije, piše Dojče vele u reportaži iz Beograda. Organizacija Da se zna, jedina koja sistematski dokumentuje pretnje, vandalizam i fizičke napade na kvir osobe, prošle godine zabeležila je 110 slučajeva, više nego ikada ranije.

„Budući da se većina tih napada ne procesuira, a počinioci retko odgovaraju za svoja dela, oni se ne mogu smatrati izolovanim slučajevima“, kaže za DW Matija Stefanović, programski koordinator organizacije. „Reč je o sistemskom problemu koji dodatno podstiče nasilje i ohrabruje počinioce da nastave da napadaju marginalizovane grupe bez straha od ozbiljnijih posledica.“

Samo u maju ove godine, nepoznati počinioci napali su suzavcem beogradski kvir klub Mornar, a krajem istog meseca transrodna žena i njen partner pretučeni su tokom noći do besvesti.

Strah je merljiv. U istraživanju Agencije EU za osnovna prava iz 2025. godine, oko 80 odsto kvir ispitanika iz Srbije reklo je da izbegava da drži partnera za ruku na javnom mestu. Na evropskom Indeksu duginih boja Srbija godinama nazaduje, sa 22. mesta pre pet godina na današnje 29.

Ovde smo i ostajemo

Odgovor aktivista je vidljivost. Pored godišnje Parade ponosa u Beogradu, Da se zna od prošle godine organizuje Prajd karavan po manjim gradovima Srbije. Poruka je jasna: ovde smo, i ostajemo ovde.

Cena je visoka. Nakon što su početkom jula objavljena ovogodišnja mesta karavana, usledile su brojne pretnje smrću. U Pirotu je policija u poslednjem trenutku otkazala skup jer nije mogla da garantuje bezbednost od više desetina huligana, a napadnuto je i troje novinara.

„Pokušavamo ljudima na terenu da pokažemo da znamo koliko im je teško i da ih nismo zaboravili“, kaže Stefanović.

Najveći saveznici

Stefanović i sam zna kako izgleda odrastati kao kvir osoba daleko od Beograda. Kao transrodan dečak iz manjeg grada, tek je na studijama u prestonici počeo otvoreno da živi kao Matija: prvo je rekao nekolicini profesora, pa prijateljima, a roditeljima je napisao pismo od osam strana.

Odlučio je i da o tranziciji govori javno, u vreme kada u Srbiji gotovo da nije bilo javno deklarisanih transrodnih osoba. „Želeo sam da budem osoba kakva je meni nedostajala dok sam istraživao sopstveni rodni identitet“, kaže on. Mržnja koja se posle prvih televizijskih intervjua sručila na njega bila je u početku gotovo nepodnošljiva. Ostao je vidljiv.

Prihvatanje je proces, i ljudi se menjaju. Upravo je njegov konzervativni otac prvi počeo dosledno da koristi njegovo novo ime, a prošle godine njegovi roditelji prvi put su učestvovali na Paradi ponosa u Beogradu. „Neverovatno sam ponosan na njih. Moji roditelji postali su moji najveći saveznici.“

I Savić, uprkos svemu, ističe podršku koju dobija posle napada: „Mislim da je to još jedan dokaz da je ovo društvo zapravo mnogo bolje nego što mislimo, ali samo nekada ti loši ljudi koji su i na pozicijama su osnaženi da budu glasniji od nas.“