Poznat je po senzacionalnim otkrićima drevnih lokaliteta širom zemlje, karijeri akademika, kao i po svojoj duhovnoj širini, obrazovanju i kulturi kojima je u našoj sredini teško naći premca. I po tome što je bio homoseksualac, o čemu nije imao ni najmanji problem da otvoreno govori poslednjih godina života.

Od 1958. godine, četiri godine pošto je diplomirao, radio je kao asistent na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, i od tada počinje njegov neprekidan uspon. Doktorirao je 1964. sa tezom Neolitska i eneolitska antropomorfna plastika u Jugoslaviji posle čega je postao docent. Nakon što je postavljen, prvo za vanrednog, a zatim i za redovnog profesora na istoj grupi, 1983. postaje najmladji član ikada primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Kasnije je postao i direktor Galerije SANU, a najzad i potpredsednik te institucije. Za knjigu o Lepenskom viru dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda 1970. godine.

Rodom iz Kragujevca, grada kojeg nije mnogo voleo, postepeno je postigao sve ono što je jednom arheologu san da postigne. Njegov razvojni put složen je i neobičan. Pričao je o svojoj socijalnoj neprilagodjenosti u detinjstvu; kako je sam rekao, imao je oduvek "opredeljenost za neobične stvari, za rituale... bio sam okrenut nečemu što ne predstavlja stvarni život". Te neobične stvari bile su - pozorište, film, obredi u crkvi, likovno prikazivanje, aranžiranje. Još u kragujevačkoj Gimnaziji, oformio je pozorišnu trupu sa kojom je nastupao po okolnim mestima i domovima kulture. Kada se, pred maturu, razboleo od tuberkuloze, to je bilo presudno za njegov dalji život. Više od godinu dana bio je prikovan za krevet i to ga je izmenilo; postao je, kako kaže, mnogo umereniji i emotivno stabilniji. Za taj period vezana su i njegova prva ljubavna iskustva, platonska, sa jednim prijateljem koji ga je jedini posećivao (tuberkuloza se smatrala vrlo zaraznom bolešću a pošto antibiotika nije bilo - radi se o 1945. - jedino lečenje bilo je mirovanje). Ova adolescentska ljubav završila se tako što je zaljubljene razdvojila ideologija: njegov momak je ušao u SKOJ i nije više imao vremena ni volje da rizikuje svoju reputaciju, a Srejović je krenuo na studije. Ipak, te ljubavi se kasnije rado sećao, kao prave mladalačke posvećenosti.

Na studijama u Beogradu upoznao je prijatelje, zapravo uglavnom prijateljice, za koje se vezao zauvek, i koji su mu mnogo značili. Sve negde do svoje trideset pete, vreme provodi napredujući korak po korak u naučnoj karijeri i okružen prijateljima, živeći pažljivo i odmereno, pošto je, kako kaže, posle one bolesti, odlučio da svoj život vodi u harmoniji. Medjutim, doživljava veliku ljubav (sa čovekom čije ime ne smatramo umesnim da navedemo), i pošto je u idiličnoj vezi proveo skoro dve godine, odlazi na kraći studijski boravak u Atinu dok je njegov partner u istom periodu otišao u Pariz. Sam priča kako su pisali jedan drugom i po tri-četiri ljubavna pisma dnevno, koja su jedina ostala sačuvana u njegovoj nevelikoj zaostavštini. Ali kada su se ponovo našli u Beogradu, stvari su zbog nečeg krenule nizbrdo, izbio je skandal i to je razbilo i njegov unutrašnji mir i krug ljudi medju kojima se kretao; to je druga i poslednja njegova emotivna veza. Odjednom se našao sasvim sam. I upravo tada (1964) dogodio mu se veliki profesionalni uspeh, jedno senzacionalno otkriće: iskopavanja koja je vodio iznela su na svetlost dana kulturu Lepenskog vira iz paleolitskog perioda, sa najstarijom monumentalnom skulpturom u Evropi i naseljem koje je moralo brojati stotinak stanovnika - za tadašnja naselja, vrlo veliko. Ovo otkriće donelo je njemu ali i čitavoj jugoslovenskoj arheologiji ogroman medjunarodni publicitet i priznanje. Njega je obelodanio u knjizi Lepenski vir - Nova praistorijska kultura u Podunavlju (1969), a delo je ubrzo prevedena  na engleski (Europe’s First Monumental Sculpture: New Discoveries at Lepenski Vir, London 1972) i na nemački jezik (Lepenski vir - Eine vorgeschichtliche Geburtsstätte europäischer Kultur, Bergisch–Gladbach 1973). To je i podstaklo njegovo rano primanje u Akademiju - dopisni član postao je 1974. (Danas su na samom lokalitetu kopije nalazâ, dok se originali čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu; isto tako, temelji kuća i uopšte čitavo naselje izmešteno je, kada se nivo Dunava podigao zbog izgradnje hidroelektrane, nekoliko desetina metara uz brdo.)

Posle ovog, redjaju se dalji uspesi, nova otkrića, javna priznanja i naučni radovi koje je teško sve nabrojati. Ima ih sveukupno više od dve stotine, objavljenih kod nas i u inostranstvu u obliku knjiga i članaka u stručnim časopisima. Vodio je, kako njegova biografija kaže, arheološka iskopavanja na ravno 67 lokaliteta u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori. Medju njima je svakako najpoznatiji i najposećeniji Gamzigrad u istočnoj Srbiji, u kome je neočekivano pronadjena rezidencija i mauzolej rimskog cara-tetrarha Galerija iz III-IV veka, velika količina zlatnog novca, zatim carev portret od porfira, niz drugih značajnih skupltura pa čak i mesto na kome je obavljen obred apoteoze (rimski običaj obogotvorenja careva posle smrti) za cara i njegovu majku Romulu. Po njoj je i čitav grad dobio ime Romulijana, što je nepobitno potvrdio pronalazak jednog natpisa na kome je urezano "Felix Romuliana" (srećni Romulin grad), i sada je pod tim imenom poznato i celo nalazište. Ta otkrića objavljena su u knjizi Imperial Mausolea and Consecration Memorials in Felix Romuliana (Gamzigrad, East Serbia) (sa Č. Vasićem, 1994). Isto tako, iz poslednjih godina njegovog života značajan je obližnji lokalitet koji se nadovezuje na nalaze u Feliks Romulijani, Šarkamen, gde je pronadjen i drugi raskošni mauzolej, sa velikom količinom zlatnog nakita koji je pripadao jednoj visokoj ličnosti iz Galerijevog kruga, kao i palata iz istog doba, sa monumentalnom kapijom, skulpturama i mozaicima.

Treba pomenuti i plodonosnu saradnju koju je Srejović imao sa svojom koleginicom Aleksandrinom Cermanović, a iz koje su nastale tri značajne sinteze: Rečnik grčke i rimske mitologije (1979), Rimska skulptura u Srbiji (1987), Leksikon religija i mitova drevne Evrope (1992).

Njegova bibliografija, pored nabrojanih, obuhvata još mnogo naslova. Pomenućemo samo najvažnije: Praistorija (1967, eseji), Vlasac - Mezolitsko naselje u Đerdapu (sa Z. Leticom, 1978), Muzeji Jugoslavije (1973) i verziju na italijanskom Musei della Iugoslavia (Milano 1983), Illiri e Traci(Milano 1996), Arheološki leksikon (1997). Pored toga priredio je za štampu više značajnih knjiga iz oblasti praistorijske i klasične arheologije, od kojih neke u saradnji sa poznatim svetskim naučnicima.

Sve do svoje smrti, Srejović je radio i objavljivao. Medjutim, cilj njegovog interesovanja nije bilo samo naučno istraživanje, već mnogo više težnja da se dopre do najopštijih istina o umetnosti, ljudskom stvaranju i društvu. Već spominjana duhovna širina i obrazovanje koje je posedovao, ogledaju se u sklonosti da spaja nauku sa umetnošću i intuicijom, u pasažima kao:

"Nema apsolutne nauke. Ne verujem da postoji naučnik koji, dok radi na naučnom problemu, potpuno zaboravi svoje poreklo, svoja politička ubedjenja i svoju intimu. Takvih nema. A baš u intimnom doživljaju sveta dešava se ta raznolikost u naučnim pristupima. I u sagledavanju istina. Apsolutna istina do koje se dolazi ukidanjem personalnosti, srećom, ne postoji."

Verovao je u umetnost kao u osnovnog pokretača ljudske misli i nauke - u tome je sledio Freuda, koga, zajedno sa Nietzscheom, navodi kao svoje najveće učitelje. Ljubav prema umetnosti je njegova velika ljubav u kojoj se nikad nije pokolebao. U uživanju, promišljanju i doživljavanju umetnosti dosegao je dubinu humanizma i osetio širinu, ako smemo da kažemo, punog shvatanja.

"U stvari, kakva je funkcija umetnosti? Tu nije reč o nekom elitizmu. Svaki čovek može da napravi svoju galaksiju u kojoj se vrte planete lepote; da bude gospodar i stvaralac svog sveta! (...) Mislim da je nepravično što o šundu govorimo s krajnje negativnom konotacijom. S kojim pravom? Tim elitizmom je ogromnom broju ljudi oduzeto nešto bez čega je ljudski život nepodnošljiv."

Svoju homoseksualnost pod stare dane nije krio, a u beogradskim akademskim krugovima to je odavno postalo javna tajna. U pogledu svoje seksualnosti, kao i u pogledu bilo čega drugog, pokazivao je potpunu nezavisnost i u misli i u izrazu, i jednaku snagu da se slobodno upusti u potragu za svojom ličnom istinom, kakvu je sebi mogao da dozvoli samo daroviti, rafinirani esteta i samoostvareni naučnik ujedno. Njegov nadahnut, dubok a neposredan govor ljudi su išli da čuju, okupljali se u odabranom društvu u njegovoj kući, čak snimali pomoću diktafona. Nešto od toga je kasnije objavljeno i doživelo po nekoliko izdanja.

Smetale su mu zloupotrebe njegovih nalaza tokom devedesetih, i iskrivljavanje njegovih naučnih rezultata u svrhe šovinističke propagande. Kameni idol iz Lepenskog vira (nazvan po njemu Dragana), a kome su svojevremeno stavljene naočare za sunce da bi služio kao reklama za  godinu kulture, ili navodna otkrića "autohtonosti" Srba na Balkanu, jako su ga nervirali. Njegovi pogledi na društvo i na ljudsku prirodu, nisu mnogo afirmativni i u vezi s tim nije gajio iluzije. Ne može se nikako reći da je bio ogorčen ili razočaran; pre će biti da se trudio da bude objektivan.

"Arheološko vreme apsolutno ne vodi računa da li je nešto moralno i da li će biti pobijeno 50000 ili 100000 ljudi, ako većina to hoće. (...) Čovek je krvoločno biće. U masi, u onom što zovemo narod, čovečanstvo, ponašanje mase je nepredvidivo; masa živi samo zato što hoće trajanje."

Medjutim, uprkos ovakvim uverenjima, upamćen je kao prijatan, prema svima ljubazan i predusretljiv čovek. Iako su nekima smetali njegovo ponekad nekonvencionalno ponašanje, neobična dikcija ili naučnička harizma, on se nije zaustavljao niti mnogo osvrtao. Govorio je za sebe da je preosetljiv, ali i žilav; to je bio senzibilitet jednog genija. Evo njegovog vjeruju:

"Ko god radi, makar radio najbolje, najidealnije, nikog ne vredjajući, samim uspehom povredjuje. Svojim delom usrećujete izvestan broj ljudi, ali ne svakog. Najčešće usrećujete nepoznate ljude. Ne prijatelje, ne kolege, ne poznanike. I to je apsurd našeg života. Najbolji prijatelji su nepoznati."

Dovoljno dobar uvid u njegova razmišljanja pružaju, pored razgovora sa Ildi Ivanji objavljenih pod naslovom Prazno polje (1996), i njegova poslednja objavljena knjiga, U svetu oblutaka Dragana Stojkova (1996), nedovršen ali odličan ogled o delu ovog slikara. Tu su i iscrpne zbirke eseja i studija Ogledi o drevnoj umetnosti (posthumno, 1998) i Iskustva prošlosti (takodje posthumno, 1999).

Umro je u Beogradu, posle kraće i iznenadne bolesti, u poznu jesen 1996.