3. Biografija II

Proust, Marcel
1871-1922

Najpoznatije delo Marcela Prusta, višetomni roman U traganju za izčezlim vremenom (A la Recherche du temps perdu) postalo je jedno od najslavnijih dela evropske književnosti. Autor je odrastao u bogatoj buržujskoj pariskoj porodici. Njegov otac je bio uspešan lekar; njegova majka je poticala iz bogate i obrazovane jevrejske familije. Onoliko koliko njegov čuveni roman pripoveda život pripovedača (nazvanog Marcel) od ranog detinjstva do trenutka u njegovom odraslom životu kada preduzima da napiše roman o svom životu, toliko su Proustovi biografi često koristili roman kao izvor biografskih informacija. Na isti način, mnogi kriticari romana su proveli dosta vremena dokumentujući izvore iz stvarnog života za različite junake u romanu.

U traganju za iščezlim vremenom predstavlja izvanredan portret francuskog društva od kasnog devetnaestog do prva dve dekade dvadesetog veka, i obuhvata mnoge teme iz Prustovog sopstvenog života.
Slika tekuće okršaje radi kulturnog prestiža medu raznim bogatim buržujskim i aristokratskim krugovima. Slika zgusnutu unutrašnju psihološku dinamiku bogate buržujske porodice kao što je Proustova. Prati isprepletanost jevrejstva i anti-semitizma u francuskom društvu u vreme Dreyfusove afere. Promišlja teorijski i prakticno na veličanstveno podroban način forme estetskog iskustva u muzici, slikarstvu i pisanju, tadašnjeg vremena. Posvećuje veliki prostor istraživanju jednako muških i ženskih iskustava i kultura homoseksualnosti tadašnjeg vremena.

Prvi tom ovog magnum opusa, Swannova strana (Du Cote de chez Swann), objavljen je 1913, kada je Proust vec bio u svojim četrdesetim i još uvek bez reputacije kao romansijer. Stekao je tradicionalno francusko obrazovanje, mada je pohađanje škole bilo otežano ozbiljnim napadima astme od njegove devete godine. Studirao je pravo i politicke nauke, ali je više bio zainteresovan da sledi društveni život koji će mu omogućiti da se krece u najvišem pariskom društvu i posvećuje različitim književnim interesima. Godine 1892. zajedno sa svojim školskim drugovima osniva književni časopis, Le Banquet, za koji piše neke od svojih prvih tekstova.

U školi, Proust se zaljubljuje u više svojih školskih drugova i nekolicini piše gorljiva pisma. Daniel Halevyu piše, na primer: Znam neke vrlo pametne momke - i ponosim se time - velike moralne istančanosti, koji su svojevremeno uživali sa momkom kojeg su poznavali. To je bilo kad su bili veoma mladi. Kasnije su se ponovo vratili ženama (citirano kod Riversa, strana 58). Proustovo sleđenje svojih žudnji kao i njegovi napori da ih prikrije biće sučeljeni čitavog njegovog života. On bi se družio i imao afere sa mnogim muškarcima, pa ipak bi često govorio i pisao s nipodaštavanjem o sodomitima. Godine1897. se borio u dvoboju sa Jean Lorrainom (obojica su po svoj prilici ispalili hice u vazduh), pošto je Lorrain objavio prikaz Proustovih novela Zadovoljstva i dani (Les Plaisirs et les jours), u kome je nagovestio da je Proust bio intiman sa Lucien Daudetom, insinuacija koju biografi smatraju tačnom. Proust se voleo sa pijanistom i kompozitorom Reynaldom Hahnom (1875-1947), koji ce biti njegov doživotni prijatelj. Dvadesetak godina se burno družio sa čuvenim dendijem Robertom Montesquieuom, koji je živeo sa svojim sekretarem i družbenikom Gabriel d' Yturriem. Montesquieu se smatra najvažnijim modelom za lik barona de Charlusa u U traganju za iščezlim vremenom (kao i za Des Esseintes-a, protagoniste romana A rebours (Protiv prirode) Joris-Karla Huysmansa).

Tokom naredne dekade, Proust se bavi nekolikim književnim projektima, i piše društvene kolumne o salonima pariskog visokog društva za pariski Le Figaro. Preveo je nekoliko knjiga engleskog likovnog kriticara Johna Ruskina i radio na neobjavljenom romanu Jean Santeuil (objavljen u odlomcima 1952. i često se ćita kao prvi nacrt za U traganju). Smislio je i počeo da piše dugačak esej Protiv Sainte-Bauvea (Contre Sainte-Bauve, koji ce takođe biti objavljen u odlomcima 1954, dugo nakon njegove smrti). Takođe je započeo pisanje i objavljivanje serije dobro primljenih 'pastiša', imitacija autora kao što su Balzac, Flaubert, Renan i braća Goncourt, stilističke vežbe koje su isticale individualnost pisca putem imitiranja oblika piščevih rečenica.

Tokom ovih godina, Proust je postajao sve više invalid, neprestano podređen svojoj astmi. Skoro potpuno se povukao iz društvenog života oko 1910, povremeno primajući prijatelje noću, povremeno izlazeći noću, i s vremena na vreme odlazeći na izlete izvan Pariza. Otprilike u to vreme, svi njegovi spisateljski projekti se sažimaju u rad na njegovom romanu, spoju njegovih raznih kritičkih i književnih poduhvata. On će biti o iskustvu vremena, o naćinima estetskog procenjivanja, obuhvatiće psihološku analizu, portret njegovog posebnog socijalnog univerzuma, i istraživanje homoseksualnosti.

Obim romana se enormno povećavao tokom Prustovog rada na njemu od 1910. sve do svoje smrti 1922. Iskustvo Prvog svetskog rata nateralo ga je da napravi značajne promene i proširenja svog prvobitnog plana. U vreme njegovo smrti od komplikacija zapaljenja pluća, nije doveo završne tomove u njihov konačni oblik. Od prvog trenutka počinjanja prepiske sa izdavaćima o svom romanu, Proust je insistirao na to tome da se roman poglavito bavi homoseksualnošću, mada u objavljenom obliku, tek u četvrtom tomu homoseksualnost zaokuplja veliki prostor. Swannova strana sadrži jednu lezbijsku scenu koja je šokirala priličan broj njegovih prvih čitalaca i sadrži skrivene reference na prošle i sadašnje seksualne aktivnosti nekoliko drugih likova.

Više izdavaća je odbilo da štampa Swannovu stranu, nalazeći da su stil i tema - uključujući digresivne, detaljne opise estetskih iskustava njihovih psiholoških granjanja - na izvestan način nepojmljivi. Sa drugim tomom U senci devojaka u cvetu (A l Ombre des jeunes filles en fleurs, 1919), Proust stiče sveopšte priznanje. Swannovu stranu je odbila Nouvelle Revue Francaise, za šta je u velikoj meri odgovoran Andre Gide. Gide će se pokajati zbog svoje odluke nakon čitanja objavljenog romana i ubediće Prousta da se prebaci u NRF kuću sa svojim drugim tomom, koji je dobio prestižnu Goncourtovu nagradu za najbolji roman godine. Proust je sticao priznanja kao 'moralist', slikar podrobnih psiholoških portreta karaktera, koji istražuje unutrašnje izvore njihovih ponašanja. Njegova slava je nastavila da raste objavljivanjem narednog nastavka Kod Germantovih (Le Cote de Guermantes, 1920).

Ali naredni nastavak, objavljen 1921, nije obuhvatio samo završetak Guermantes odeljka, već otvorio sledeći tom Sodoma i Gomora (Sodome et Gomorrhe), Sodoma kao svet muške homoseksualnosti i Gomora svet lezbejstva. Taj tom se otvara jednim esejem, 'Uvod u muškarce - žene' koji pretstavlja teoriju rodne inverzije kao osnovu homoseksualnosti. Ostatak Sodome i Gomore je velikim delom posvećen svetu Barona de Charlusa (Sodoma) i svetu grupe devojaka (Gomora), uključujući, naročito, Albertinu, glavnu ljubav naratora. Završni tomovi romana - Zarobljenica (La Prisionniere, 1924), Nestala Albertina (Albertine disparu, 1925) i Pronađeno vreme (Le temps retrouve, 1927) - nastavljaju to fokusiranje. (Tekst i naziv pretposlednjeg toma je naročito sporan, ponekad se naziva La Fugitive (Begunica) i postoji u više verzija). U stvari, kako roman nastavlja da se razvija sve više književnih junaka se polako otkriva kao stanovnici Sodome i Gomore. Završni tom sadrži scenu bičevanja Barona de Charlusa i muškom bordelu u ratnom Parizu.

Za razliku od svog savremenika Gidea, Proust je zaštitio svoj seksualni identitet prilično uspešno od javnosti. I mada su kasniji tomovi romana bili napadnuti nakon objavljivanja zbog svog sadržaja, napadi nisu bili personalizovani kao što je često bio slučaj sa Gideovim delima. Takođe je slučaj da ton pripovedača varira od saosećajnosti do medicinskog i patološkog u njegovoj analizi stanovnika Sodome i Gomore - i to, paradoksalno, u romanu čija su brilijantnost i suptilnost ga učinili razvodnicom u književnom proučavanju jednopolne seksualnosti. Pošto su se govorkanja o Prustovoj seksualnosti širili još više nakon njegove smrti, počele su rasprave o tome da li je on jednostavno trasponovao rod raznih junaka, da li je narocito Albertina bila muškarac, možda je ona Albert. Kasnija istraživanja su pokazala da je uvođenje Albertine u roman saglasno trenutku u Proustovom životu kada je bio duboko zaljubljen u Alfreda Agostinellija koga je Proust zaposlio kao svog šofera i koji je poginuo u avionskoj nesreći 1914. god. Burno pitanje odnosa između piščevog života i dela ovde se kombinuje na složene načine, razgranjavanjem konceptualizovanja istopolne seksualnosti kroz paradigme rodne inverzije, kao i konfuzijama stvorenim strategijama prikrivanja koje su istorijski okruživale homoseksualnost. Ova uzajamno povezana pitanja, neodvojivo povezana sa Proustovom obuzetošću prirodom iskustva vremena i prirodom estetskog iskustva, doprinose snažnom bogatstvu njegovog romana.

Michael Lucey

Bibliografija:
Ahlstedt, Eva. La Pudeur en crise: un aspect de l'accueil d' A la recherche de temps perdu de Marcel Proust, 1913-1930. Göteborg, Sweden: Acta Universitatis Gothoburgensis, 1985.
Heyman Ronald, Proust: A Biography. New York: Carroll & Graf, 1990.
J.E. Rivers, Proust and Art of Love: The Aesthetics of Sexuality in ihe Life, Times, und Art of Marcel Proust, NewYork: Columbia Unicversity Press, 1980.
Sedgwick, Eve Kosofsky, Epistemology of Closet, Berkley: University of California Press, 1985.

Preuzeto iz:
Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia, izd. George E. Haggerty, New York & London, 2000, str. 710-712.

Prevod: Nata