Alfred Kinsey uživa status jednog od najuticajnijih seksologa dvadesetog veka. Rođen u Hobokenu u New Jerseyu, bio je oženjen Clarom Bracken McMillen, sa kojom je imao četvoro dece, od kojih je jedno umrlo pre svog petog rođendana. Kinsey je diplomirao na Bowdoin koledžu i Bussey Institutu pri Harvardu. Postao je asistent profesor zoologije na Univerzitetu Indiana 1920, gde se dvadeset godina specijalizovao na istraživanju jedne vrste osica (“gall wasps”).

Kinsey i njegovi saradnici u “Institutu za istraživanje pola” (“Institute for Sex Research”) pri Univerzitetu Indijana (kasnije nazvan “Kinseyev Institut za istraživanje pola, roda i reprodukcije”, “Kinsey Institute for Research in Sex, Gender, and Reproduction”) široj javnosti su poznati po takozvanim "Kinseyevim Izveštajima" publikovanim u dva toma. "Seksualno ponašanje muškarca“ ("Sexual Behavior in the Human Male”, 1948) i "Seksualno ponašanje žene“ ("Sexual Behavior in the Human Female”, 1953)  potcrtavajući jaz između seksualnih normi i seksualne prakse, omogućili su posleratnoj naciji da zaviri u seksualne živote Amerikanaca. Ovo pionirsko istraživanje odigralo je značajnu ulogu u prelasku sa religioznog na naučni pogled na seksualnost u Sjedinjenim Državama.

Uprkos pojedinim manjkavostima, Kinseyevo istraživanje predstavljalo je značajno odstupanje od ranijih istraživanja seksualnosti, naročito od psihoanalitičkog metoda posmatranja pojedinačnih slučajeva. Oba Kinseyeva izveštaja bila su bazirana na opsežno istraženom ponašanju  skoro dvanaest hiljada žena i muškaraca bele rase. Njegovi ispitanici su uglavnom bili ljudi koje je sretao u specifičnim ustanovama koje je obilazio, kao što su  zatvori, škole i sl. Kinseyev tim nije uključio u izveštaj intervjue koje su uradili sa Afro-Amerikancima, smatrajući  da nemaju dovoljno veliki uzorak. Intervju je u proseku trajao između devedeset minuta i dva sata,  pokrivajući mnoštvo pitanja. Iako je ovo istraživanje obuhvatilo veliki broj odraslih ispitanika, njegovi rezultati ne mogu biti s preciznošću poopšteni, budući da su ispitanici bili volonteri, više nego nasumice odabrani reprezentativni uzorci.

Kinsey je posmatrao seksualno ponašanje kao rezultat kompleksnih uticaja bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Iako je proučavao kako socijalne varijable poput  klase, roda, i religije uobličavaju individualni "seksualni izraz", generalno ih je smatrao ograničenjima nametnutim "prirodnoj" seksualnosti ukorenjenoj u  našem "nasleđu sisara". Fokus koji je imao na "prirodno" naveo je Kinseya da kritikuje socijalne institucije ili običaje za koje je smatrao da koče seksualno izražavanje. Na primer, oštro je osuđivao zakone koji su se odnosili na seksualnu praksu, naročito onih koji su bili upereni protiv homoseksualnih muškaraca predstavljaući homoseksualnost patologijom. Njegovo insistiranje na tome da je samo objektivni naučnik rezultiralo je odbijanjem da osudi seksualne manjine. Ovo je navelo posleratne LGBT zajednice da ga smatraju svojim saveznikom.

Metodologija i zaključci

Kinseyevo značajno zaveštanje u proučavanju LGB populacije je više pojmovno i političko, nego što je empirijsko. Osporio je zapažanja o seksualnom identitetu kao nečem utvrđenom i nepromenljivom što su zagovarali seksolozi devetnaestog i ranog dvadesetog veka, govoreći da se "svet ne može deliti na koze i ovce" (1948, str. 639). Čuvena Kinseyeva Skala sugeriše da osobe po pitanju seksualnih interesovanja i opredeljenja mogu varirati na skali od 0-6, od isključivo heteroseksualnih do isključivo homoseksualnih. Iako sama Skala nije uspela da postane instrument u istraživanju, puno je doprinela destabilizaciji opšteg prihvatanja rigidnih seksualnih kategorija. Kinsey je verovao da u svakome od nas postoji  sklonost ka homoseksualnosti, tako da je uvek govorio o homoseksualnom ponašanju, nikad o određenim identitetima ili tipovima. Nasuprot ranim seksolozima kao što su Richard Krafft-Ebing i Havelock Ellis koji su kategorisali tipove ponašanja kao "abnormalne" ili "perverzne", Kinsey je uspeo da izbegne kako moralistički stav religije tako i psihijatrijski pokušaj patologizacije seksualnosti.

Kinsey navodi da su mnogi muškarci i žene uključeni u njegovo istraživanje, bez obzira na seksualni identitet, upražnjavali homoseksualno ponašanje u nekom periodu svog života. Popularno uverenje da je svako deseti odrasli homoseksualan se pripisuje Kinseyevom istraživanju. Ipak, pravi rezultati ovog istraživanja su malo komplikovaniji od ove jednostavne tvrdnje. Iako je pronašao da je 10 odsto muškaraca bilo "manje ili više isključivo homoseksualno" (po Kinseyevoj skali kotiraju se između stupnja 5 i 6) u periodu od najmanje tri godine, između svoje šesnaeste i pedeset pete godine života, takođe je i pronašao da je 4 % muškaraca isključivo homoseksualno čitavog života. Učestalost  isključivo homoseksualnog ponašanja bila je manja među ženama: po Kinseyevom uzorku 1-3 % neudatih žena između dvadeset pet i trideset pet godina se kotiralo na  stupnju 6 ove Skale. Rezultati Kinseyevog istraživanja po kojem je 50 % muškaraca i 28 % žena imalo neku vrstu homoseksualnog iskustva su još više doprineli posleratnoj anksioznosti po pitanju roda i seksualnosti.

Kontroverza

Značaj Kinseya kao važeće ikone seksualne revolucije, pratile su neprestane kontroverze oko njega samog i njegovog istraživanja. Iako su obe knjige koji je izdao postale apsolutni bestseleri, objavljivanje “Seksualnog ponašanja žene“ na vrhuncu McCharitionizma samo je podstaklo bes javnosti. Bio je optuživan kako od popularnih medija tako i od strane naučne zajednice. Rockefeller Fondacija ukinula mu je finanasiranje 1954. na kongresnom saslušanju. Decenijama nakon smrti, Kinsey je i dalje na meti socijalnih i religijskih konzervativaca u čijim je očima vodeći podstrekač liberalnih promena u seksualnoj kulturi, koje oni toliko preziru. Naročito su razjareni Kinseyevim prihvatanjem homoseksualnosti. Konzervativna aktivistkinja Judith Reisman vodila je žestoku kampanju kako bi diskreditovala Kinseya. Niz ličnih napada izložila je u svoje dve knjige “Kinsey, Sex, and Fraud” (1990) i “Kinsey: Crimes and Consequences” (1998), tvrdeći da su Kinsey i njegovi saradnici ustvari bili homoseksualci i pedofili čije su istraživanje upravo kvarile navedene perverzije. Ovi napadi su dodatno osnažili one koje je James H. Jones objavio u kontroverznoj biografiji  “Alfred C. Kinsey: A Public/Private Life” (1997), gde između ostalog navodi da je Kinseyeva kritika seksualne krivice i represije motivisana “sopstvenim bizarnim ponašanjem, koje je uključivalo niz seksualnih kompulzija”.   

Možda je najprovokativnija optužba protiv Kinseya tvrdnja Reismanove da su čuveni naučnik i njegovi saradnici zagovarali incest i zlostavljanje dece. Ova tvrdnja je pomno razrađena u dokumentarcu  Family Research Councila “The Children of Table 34” iz 1994,  u kojem se navodi da je Kinseyevo istraživanje bilo bazirano na okrutnim i ilegalnim seksualnim eksperimentima sprovedenim na više stotona dece. Iako je Kinseyev Institut  javno opovrgao ove optužbe, one su 1995. poslužile kao osnova za predlog House Resolution 2749, inicirane od strane Steve Stockamana, člana Donjeg doma Kongresa, da bi se istražilo da li je Kinseyevo istraživanje uključivalo bilo koju vrstu prevare ili kriminalnog ponašanja. Odbor je odbio predlog. Ipak, tolika podložnost napadima po osnovu ličnog seksualnog opredeljenja, vrlo živo ilustruje trajnost kulture seksualne krivice koju je toliko uporno pokušavao da raskrinka.