Rođen sam 1957. god. u Guaimaru na Kubi kao treće od uskoro četvoro dece. Kada mi je bilo sedam godina, otac mi je kupio vodene boje i poklonio mi prvu mačku. Godine 1971. poslan sam u Španiju sa sestrom Glorijom, a zatim sam otišao u Puerto Rico da živim sa ujakom. Preselio se u New York 1979, a 1985. sam išao na prvo putovanje po Evropi. Prvo leto sa Rossom 1986, plava kuhinja, plavo cveće u Torontu - prvi dom posle dugo dugo vremena. Majka umire od leukemije 1991. Ross umire od AIDS-a, tata umire tri nedelje posle, stotinu malih žutih koverata sa pepelom mog ljubavnika - njegova poslednja želja. Godine 1993. preselio sam se u 24-tu ulicu; tri godine otkako je Ross umro, ofarbao sam kuhinjski pod u svetlo narandžasto, ova knjiga... http://www.queerculturalcenter.org/Pages/FelixGT/FelixBio.html

Odlomak iz autobiografije

Felix Gonzales Torres krajem osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih oživljava impulse minimalizma, konceptualne i političke umetnosti kroz vrlo lične i relacione radove (relational works). Specifična strategija "uvlačenja pod kožu" i "salonskog" aktivizma ga odvaja od već etabliranih gej umetnika osamdesetih (Golub, Harring, Mapplethorpe...). Uspostavljena praksa umetnosti Drugog (etničke, rasne, seksualne, polne drugosti) je u okviru naleta postmodernog čitanja ispostavila gej umetnike koji su mahom svoj izraz potražili u okviru eksplicitne homoerotske ekspresije. Bilo je bitno konacno prikazati u okviru zvaničnog art sistema homoseksualnost kao veoma bitnu temu, ali ne sublimno kao u dotadašnjoj praksi, nego bolno (ponekad i banalno) otvoreno. Torres je sopstvenu umetničku praksu izveo iz međuljudskih odnosa, iz potrebe da sazna koja je granica saznavanja o onom drugom i, najvažnije, iz teze o dualitetu bez suprotnosti koji je suština homoseksualne veze.

Formalno se njegov rad često stavljao u kontekst minimalne i konceptualne umetnosti, ali je suština bila u istraživanju sopstvenog emotivnog univerzuma u kohabitaciji sa drugim. Povodom dvadesetogodišnjice stonewallske pobune Torres je uradio ''Untitled'' 1992. godine - 24 billboarda raspoređenih po New Yorku koji prikazuju fotografiju upravo napuštene postelje od strane njega i njegovog ljubavnika. Pored ad hoc čitanja tipa ''lično je političko'' ovaj rad pomalo drsko, ali iskreno pokazuje svetu ''običnost'' intime jednog homoseksualnog para kao i stvarne granice ulaska u neciji život koristeći sve popularnije metode advertisinga. U čitavu sliku prisutnosti odsutnih unosi se pomalo morbidan, ali bolno emotivan šum istinske odsutnosti njegovog ljubavnika Rossa koji je umro od AIDS-a 1991. godine.

Svoj, po nekima militantni aktivizam, najbolje je iskazao kroz spomenute binarne parove bez suprotnosti. Njegov rad ''Perfect lovers'' 1987-1990. se sastoji od dva časovnika koji pokazuju potpuno isto vreme. Sve sadističke Mapplethorpove fotografije, kao i Harringovi snimci sopstvenog anusa nisu mogli toliko da uzdrmaju konzervativno građansko mišljenje koliko jednostavan prikaz dve odvojene, a identične realnosti koje kohabituiraju u savršenom skladu. Slični radovi su dve sijalice prikačene na zid, sa isprepletanim žicama (Untitled (march 5th) #2, 1991) i dva ogledala jedno pored drugog (Untitled (march 5th ) #1, 1991). Osnova Gonzales-Torresove estetike je par, a osećanje usamljenosti nikada nije prikazano kao ''1'' već kao odsustvo ''2''. Opsesivna ideja o ljubavnom saživotu se može čitati kroz čitav proces sretanja i početka ljubavne veze (radovi u paru), samo trajanje veze (sijalice, fotografije sa putovanja...), bolest (Untitled [bloodworks],1989) i razdvajanje i odsustvo (beli plakati oivičeni crnom bojom).

Većina ostalih Torresovih radova ima sadržanu anticipaciju relacije među posetiocima. Postoji vrlo konkretna interakcija ljudi i njegovog dela, uglavnom manifestovana kroz slobodu uzimanja komada nekog njegovog dela. Takvi su brojni ''Untitled'' radovi koji se sastoje od gomila bonbona (Para un hombre en uniforme 1991. ili portret Marcela Brianta iz 1992.) gde imate potpunu slobodu da se uslužite izloženim slatkišima. Iz ove grupe radova posebno je zanimljiv ''Untitled'' rad iz 1990. poznatiji i kao Lover Boy. Radi se o jednostavnom tabaku plavog papira. U formalnom smislu plavo asocira na lepotu čežnje kao i na sve već ustaljene romantične queer oznake. Možete isto tako slobodno poneti jedan list papira i uraditi s njim šta vam je volja. Ne konzumira se samo telo umetničkog dela nego, simbolički, i telo umetnika koji se identifikuje sa tabakom. Pokreće se pitanje odgovornosti i komunikacije ne samo umetnika nego i konzumenta. Ovakvo ukidanje svete aure umetničkog dela (Benjamin, Duchamp) i iniciranje međuljudske interakcije testira suštinu ljudskih odnosa uopšte.

Bez obzira na svu širinu komunikacije njegovog dela, Felix Gonzaels Torres na pitanje kome se zapravo obraća, odgovara: ''Rossu!''.

Literatura:
Spector, Nancy. Felix Gonzalez-Torres (exhibition catalog). New York : Solomon R. Guggenheim Museum, 1995.

Linkovi: http://www.queerculturalcenter.org/Pages/FelixGT/FelixIndex.html
http://www.queerculturalcenter.org/Pages/FelixGT/FelixIntro.html
http://www.creativetime.org/torres/felix_bio.html
http://home.sprynet.com/~mindweb/FelixGonzalezTorres1.htm
http://www.the-artists.org/ArtistView.cfm?id=D9900EEC-C762-11D4-A93800D0B7069B40

Ambrrose
ambrrose@the-mighty.com

''Untitled'' 1992.