Muška ljubav ili prijateljstvo iz slikovnice

Šta deca znaju o homoseksualnosti?! Da li uopšte nešto treba da znaju? Na intezivnije postavljanje ovih pitanja podstakao me je događaj iz jednog nemačkog obdaništa, u kom sam svojevremeno proveo mesec dana kao dečiji pedagog-stažista, događaj (ili bolje scena) koji nedvosmisleno potvrđuje da se deca još u predškolskom uzrastu suočavaju i počinju da formiraju svoje predstave o 'društvenoj pojavi' poznatijoj kao homoseksualnost, i da porodica i mediji u tome imaju presudnu ulogu.

Michael (4 godine) je češće od svojih vršnjaka tražio da se sa njim igraju mame i tate. No, nijedna devojčica iz njegove grupe nije htela da preuzme ulogu mame, ne zbog toga što im je Michael bio nesimpatičan dečak, već zbog toga sto su najčešće bile zauzete drugim igrama, koje su obično bile već odranije započete, te nisu bile rade da prekidaju ''seriju''. Nakon dugog traženja partnera za igru javlja se Christian (5 godina) i kaže mu: ''Ukoliko ti Michaele budeš bio mama, ja pristajem da budem tata i onda se možemo igrati''. Oduševljen Christianovom idejom i vidno obradovan time da neko napokon želi da se igra sa njim, Michael odmah odlazi do kovčega u kome su bili odeca i kostimi za maskenbal i u rekordnom roku pronalazi detalje koji su mu bili potrebni kako bi kreirao svoju venčanicu. Posmatrajući Michaela kako zanosno i zainteresovano procenjuje koja suknja odgovora kojoj košulji i obratno, pitao sam ga zašto baš traži ''venčanicu'' za igru mame i tate, ovaj četvorogodišnjak mi je odgovorio: ''Pa, zbog toga što su muškarac i žena tek onda mama i tata ukoliko su venčani''. Nisam hteo više da postavljam pitanja, odnosno da ometam dalji tok Michaelovog i Christianovog venčanja, koje sam sa pažnjom pratio.

Podsuknja sa najfinijom čipkom je bila venčanica, platno koje mi je nekako ličilo na zavesu je bio veo, a Christianovo oduševljenje bilo je neograničeno kada je video da je Michael pronašao i odgovarajuće štikle koje je krijući i bez pitanja uzeo od vaspitačice. Christian je tražio cilinder, to je za njega bio neizostavan i najvažniji modni detalj na jednom venčanju. Oba dečaka su se očigledno dopali jedan drugom u svojim ulogama mladoženje i mlade. ''A sada nam je potreban pop koji će nas venčati'' - predložio je Michael. Mladenci su odmah krenuli u potragu za odgovarajućom osobom. Vecina njihovih vršnjaka je odbila da igra popa na ovom venčanju. Utom je Bastian (6 godina) počeo glasno da ih proziva govoreći ''Gejevima nije dozvoljeno da se venčaju. Vi ste gejevi ! Fuj! Vidite ovu dvojicu gejeva! Fuj! Fuj! Fuj! Kao ona dvojica iz ''Lindenstrasse'' (poznata nemačka serija)''. Odmah potom, vidno tužni i razočarani, Michael i Christian su skinuli svoje mladenačke odore, propraćeni ismejavanjem druge dece. Smejali su im se i oni najmlađi u grupi, sa tek navršene 3 godine, iako verovatno nisu znali pravi razlog svog smeha.

Rana konfrontiranost sa predrasudima

Ovaj primer pokazuje da su deca u predškolskom uzrastu internalizovala ''heteroseksualni model ponašanja'' i da prema deci koja se u igri zanesu stvarima koje odudaraju od ovog modela pristupaju sa predrasudama. Ovo ukazuje i na činjenicu da su deca još u ovom uzrastu susreću na neki način sa homoseksualcima, u ovom slučaju putem televizije. Osim toga, biva jasnije kako se predrasude dalje prenose. Deca koja pokušaju da budu drugačija, bivaju najčešće ismejavana kao što je to slučaj sa Michaelom i Christianom, a najmlađi u grupi koji pažljivo ''upijaju'' sve što se oko njih dešava shvataju da takvo ponašanje dece koja su ''drugačija'' izgleda nije u redu.

Moja prva pomisao je bila – zar nije zadatak obdaništa da se suprotstavi svakom formiranju predrasuda kod dece u ovom uzrastu? Na ovakvo pitanje u demokratskom društvu nije potreban odgovor, jer se podrazumeva da se deca odgajaju u interesu humanije budućnosti u kojoj su tolerancija i razumevanje za ''drugog'' i drugačije životne modele, vrlo važne i neizostavne lekcije koje se ponavljaju sve dok se ne nauče. Slikovnice mogu u tome zasigurno pomoći, njima stručna literatura pripisuje vrlo važne obrazovne, socijalizirajuće i etičke funkcije.

Izopštavanja i tabui

U pedagogici obdaništa, slikovnica zauzima važno mesto za obradu pedagoskih intencija. Međutim, kada pažljivije pogledamo veliki izbor slikovnica i bojanki zaključujemo da je tematika kojom se one bave poprilično jednolična. Pojedine teme slikovnica su izopštene, prosto se negiraju. Među takve teme spadaju pre svega muška i ženska homoseksualnost. Nije li ovo izostavljanje odraz još uvek postejećih tabua vezanih za gejeve?

Do sada sam uspeo da pronađem samo četiri slikovnice na nemačkom u kojima se spominje muška istopolna ljubav i koje ću ukratko prepričati:

1. Willhoite, M.: Papas Freund (Tatin dečko)
U ovoj slikovnici se roditelji jednog dečaka razvode. Otac se preseljava kod svog dečka Franka. Sin često posećuje oca i njegovog dečka. Obojica muškaraca se izuzetno ulažu u odnos sa dečakom. Njemu zajednički život dve odrasle osobe istog pola biva sve poverljiviji. Dečakova majka mu objašnjava vezu između njegovog oca i Franka. ''Mama kaže, tata i Frank su homoseksualci. Na početku to nisam razumeo, zbog toga mi je objasnila da biti homoseksualac znači voleti na drugi način. A ljubav je najlepši način da se bude srećan. Tata i njegov prijatelj su jako srećni, i ja sam takođe srećan zbog toga.''

2. Haan, L. De/Stern, N.: König&König (Kralj&Kralj)
Stara kraljica želi u penziju. Pre toga bi princ-regent trebalo da se venča. Nakon što je majka uspela da ga nagovori na venčanje, pozvala je nekoliko princeza: princezu Ariu iz Austrije, princezu Dolly iz Teksasa, zelenu princezu sa Grenlanda, princezu Radschandimaschputtin iz Bombaja. Ali, ni za jednu od njih se princ regent nije zainteresovao. Tek kada je u posetu došla princeza Liebegunde i njen brat princ Herrlich, desila se ljubav na prvi pogled. Princ regent i princ Herrlich postadose par. ''To je bilo jedno posebno venčanje. Od silnog uzbuđenja i sreće, stara kraljica je brisala suze sa obraza.''

3. Godon, I./ Sollie, A.: Warten auf Seemann (Iščekivanje mornara)
Mattes je stražar na svetioniku. Iz dana u dan on čeka svog mornara i njegov brod. ''Mattes tačno zna kako izgleda brod njegovog mornara. On zna kako izgleda i njegov mornar. Hrabri mornar.'' Od silnog uzbuđenja i zelje da već jednom vidi svog mornara, Mattes gotovo da je zaboravio svoj rođendan. Njegovi prijatelji, Rosa, Emma i Felix skupa s Mattesom slave rođendan i sumnjaju u mornarev povratak. Dan posle rođendana Mattes nestaje. Njegova soba i svetionik su prazni. ... Da li je mornar ipak došao i Mattesa odveo na daleki put preko beskrajne morske pučine?

4. Link, M./Schöneich, S.: Komm ich zeige Dir meine Eltern (Dodi da ti pokažem svoje roditelje)
Ovo je priča o Danielu, usvojenom dečaku koji je rođen u Rusiji. Kod kuće u Nemačkoj osim roditelja sa njim žive još dve bake i tri psa. Svi su jako brižni i pažljivi prema Danielu. Sasvim normalan porodični zivot, ili je ipak nesto drugačije? Danielovi roditelji su tata i Micha, a to su nemačke medijske zvezde Patrick Lindner i njegov partner i menadžer Michael Link. Ovu kombinaciju mali Daniel objašnjava ovako: '' Postoji mnogo ljudi koji se vole, ali ne mogu da imaju decu. To nisu uvek muškarac i žena. Mnogi od ovih parova žele da imaju decu kako bi bili prava porodica. Moj tata i Micha su oduvek zeleli da imaju decu.'' Poruka slikovnice ''Dođi da ti pokažem svoje roditelje'' je jasna: i homoseksualci su u stanju da deci daju neophodnu pažnju i neograničenu ljubav, a ona ne potrebuje obavezno krvno srodstvo.

Da se vratimo početnoj dilemi: da li i kako decu u predškolskom uzrastu treba informisati o homoseksualnosti? To svakako nije jednostavno pitanje. Pojedini vaspitači možda zastupaju gledište da je za decu ovakav vid ljudske seksualnosti isuviše zahtevan, da ih zbunjuje, da ih ne zanima, jer je na kraju krajeva to forma seksualnosti odraslih, a ne dečije.

Međutim, četiri slikovnice koje sam vam predstavio bave se isključivo ljubavlju i prijateljstvom, nikako genitalnom homoseksualnošću i nisu obrazovna literatura u uobičajenom smislu. One opisuju jednu drugačiju formu ljudskih veza i ponašanja. Nista više. Deca postaju senzibilna, potpuno neopterećena, bez komentara, i pre svega, bez ocenjivanja i moraliziranja upoznaju se kroz slikovnicu sa realnošću istopolne ljubavi. Slikovnice olakšavaju pristup tematici. Životna realnost postojanja istopolnih parova je za dete pojmljiva, a opisana osećanja tuge, čežnje, ljutnje, radosti, deca mogu prepoznati i proživeti.

Nije naravno nužno da decu konfrontiramo sa ovom tematikom. Navedene četiri slikovnice nude savršenu mogućnost da se sa detetom porazgovara o ljubavi između dva muškarca ili dve žene, sa kojom se dete možda susrece unutar šire ili uže familije, među poznanicima ili bilo gde drugde.


1. Willhoite, M.: Papas Freund (Tatin dečko), Magnus Verlag, Berlin 1994
2. Haan, L. de/Stern, N.: König & König (Kralj i Kralj), Gerstenberg Verlag, Hildesheim 2001
3. Godon, I./Sollie, A.: Warten auf Seemann (Iščekivanje mornara), Peter Hammer Verlag,, Wuppertal 2001
4. Link, M./Schöneich, S.: Komm, ich zeig dir meine Eltern (Dodji da ti pokazem moje roditelje), Edition Riesenrad Verlag, Hamburg 2002.

Priredio: Arthouseboy

Knjige za decu

Pre 1980. godine, mnogi mladi gej ljudi i lezbejke su težili ka knjigama koje su ismejavale tradicionalne uloge kao što su Tomi DiPaolova Oliver Baton je slabić, Louise Fichugh, Harijet Špijun i Munro Leafova Bik Ferdinand. Dok su kružile glasine da su mnogi istaknuti autori i ilustratori knjiga za decu i mlade gej, tema homoseksualizma je bila skoro potpuno odsutna iz ovog žanra.

Knjige za decu koja su imale gej i lezbejske teme su se pojavile u većem broju tek kasnih ’80-tih pošto je rastući broj gej i lezbejskih porodica tražio senzibilisan i prikladan materijal za svoju decu. Knjige za mlade koje su imale gej i lezbejske teme su se pojavile pre knjiga za decu, kasnih 60-ih i 70-ih. Tu su spadale Stići cu tamo. Bolje bi bilo da je vredno putovanja (1969) Johna Donovana, Čovek bez lica (1972) od Isabelle Holland, Rubi (1973) Rose Guy, Štapici i kamenčići (1974) Lyn Hall i Jako se trudeći da te čujem (1974) i Srećni krajevi su svi isti (1978), od Sandre Scopettone. Iako se sve ove knjige smatrane značajnim za unošenje tema o homoseksualnosti u žanr literature za mlade koji se brzo širio, većina tema tretiranih u knjigama su smatrane uznemirujućim, mračnim i neprikladno povezanim sa homofobičnim nasiljem.

Dramatična promena se desila kasnih 70-ih i ranih 80-ih. Izdavanje romana za mlade kao što su Hej lutko (1978), čiji je autor Deborah Haautzig, Nancy Garden En u mojim mislima (1982), i B. A. Eckerova Dan nezavisnosti, te takvih ispovednih dela kao što su Put ljubavi, put života (1979), autora Frances Hanckel i Johna Cunninghama, Promenljiva tela, promenljivi životi (1980), Dečja knjiga razvoda (1981), autor Fayerweather - donele su kompleksnije i detaljnije obradivanje lezbejskih i gej tema i izbegavale, čini se, ranije zastupljeno homofobično nasilje.

Osnivanje izdavačke kuće Alyson Publications vodilo je ka izdavanju knjiga sa naglaskom na tinejdžersku publiku kao što su Mladi, gej i ponosni (1980), Aaron Frickeova autobiografije Ispovesti Rok Lobstera (1981), izabranih dela lezbejske i gej omladine, koje je priredila Ann Heron, Jedan tinejdžer u deset (1983) i Frank Moscovog romana Pravi američki momci (1983). Od tada, nebrojeno mnogo knjiga za mlade se pojavilo i uključivalo lezbejske, gej i biseksualne likove i teme.

Pre 1980. godine, dečja odeljenja u bibliotekama nisu pružala sadržaje koji su eksplicitno uključivali homoseksualnost. Ranih 80-ih, nekoliko knjiga je objavljeno - obično od strane malih feminističkih ili gej izdavačkih kuća - koje su indirektno ili eksplicitno raspravljale o lezbejskim i gej porodicama. Tu spadaju Porodice Meredtih Tax (1981), Dženi živi sa Erikom i Martinom (1983) Susane Bosch i Puno mama (1983) Jane Severance.

Izdavačka kuća Alyson je ponovo preuzelo vođstvo kasnih 80-ih i predstavila ediciju ''Alison u zemlja čuda'', niz knjiga za decu sa gej tematikom. Objavljeno je puno materijala, uključujući i bojanke (Michael Willhoitova Porodice [1991] i Sarita Johnson-Calvo Žurka na plaži sa Aleksis [1993]), bajke (Johnny Valentinova Vojvoda koji je sredio gumene bombone [1991] i Dan kada su udarili porez na dugu [1992]), i priče inspirisane Dr. Seussom - (Valentinova Jedan tata, dvojica tata, braon tata, plavi tata [1993] i Dve mame, Zark i ja [1995]).

Možda najkontraverznija je bila Heder ima dve mame (1989) Leslea Newman i Michael Willhoitova Tatin cimer (1990), koje su postale mete religiozne desnice i bile pomno raspravljane u štampi i u lokalnim školskim odborima širom Amerike. Dospele su do vrha godišnje liste knjiga u bibliotekama kao najizazovnije i ostale tamo nekoliko godina. Jedan događaj ilustruje istorijsku ulogu ovih knjiga u pokušajima da unesu lezbejske i gej teme u škole. Kada je Jon Nalley izabran u školski odbor New Yorka kao javno deklarisani gej muškarac, položio je zakletvu držeći ruku nad ove dve knjige.

Eric Rofes

Bibliografija
Brogan, Jim ''Gay Teens in Literature'', u ''Educational Practice and Theory for Lesbian, Gay, and Bisexual Adolescents'', Gerald Unks, izdavač Routledge, New York, 1995.

Stewig, John Warren, ''Self-Censorship of Picture Books About Gay and Lesbian Families''. U ''Open Lives, Safe Schools: Addresing Gay and Lesbian Issues in Education. Donovan R. Wallings'', izdavač Bloomington, Ind.: Phi Delta Kappa obrazovni fond, 1996.

Prevod: Ivana T.