ponedeljak, 04. jun 2001.
Dušan Kosanović || www.freeserbia.org

Da li viđate dva (dve) pripadnika (pripadnice) istog pola kako se zagrljeni šetaju Kalemegdanom? Da li je Srbija homofobično (čitaj: antidemokratsko) društvo? Odgovor na prvo pitanje je najverovatnije "ne", a na drugo sigurno "da".

Aparati Miloševićeve despotije su ugrožavali baš svako osnovno ljudsko pravo. Zakoni koji su regulisali ova pitanja ostajali su u praksi mrtvo slovo na papiru. Konačnom pobedom građana Srbije nad Miloševićevim zlom, zakonodavstvo ponovo dobija na smislu, jer se stvara sistem u kome pravni normativi služe za poštovanje istih. Međutim, postoji i čitav spektar "društvenih pitanja", koja ne samo da nisu zakonski regulisana, već predstavljaju i potpuni tabu za srpskog građanina (mada je pitanje da li je tabu prava reč, jer je odsustvo poznavanja problematike, recimo prava homoseksualaca, u velikoj meri rezultat ličnog samozabrana, okretanja glave od teme koja postoji, "ali ne-daj-Bože u mojoj porodici").

Od vajkada

Od kada postoji čovek, postoji i seksualnost. Od kada postoji seksualnost, postoji i homoseksualnost. Da li postoji bolji dokaz koliko je homoseksualnost prirodan osećaj od činjenice da je nijedno društvo kroz istoriju nije uspelo "iskoreniti" represijom? Večno dominantni homofobi su u bolesnoj mržnji tretirali bolesnima one koji su neke stvari drugačije osećali i želeli. Tek 1978. godine homoseksualnost je skinuta sa Međunarodne liste psihijatrijskih dijagnoza. Savremena liberalna demokratija, tzv. "zapadna civilizacija", prva je formirala pravni sistem u kome ljudi homoseksualne orijentacije postepeno uspevaju da se izbore za svoja prava.

Koji su prioriteti građana i političara Srbije, kada se govori o prvim koracima u "sređivanju stanja" posle desetogodišnje "kome" pod Miloševićem? Ubedljiva većina će istaći mišljenje da je lako na primer Holandiji da se bavi moralnim dilemama o legalizaciji homoseksualnih brakova, upotrebe marihuane ili eutanaziji, kada nemaju ekonomski problem prehranjivanja stanovništva, kojeg ima Srbija, gde trideset procenata građana (po standardima WHO) živi ispod egzistencijalnog minimuma. Davno nas je drug Marks naučio šta je "društvena baza", a šta "nadgradnja". Međutim, krajnje je diskutabilno pravdati izbegavanje rešavanja ljudskih prava pojedinih manjina izgovorom kako je prioritet oporavak ekonomske baze, te da je tek nakon "pretpostavki u vidu socijalno jake države" moguće pomoći pojedinim kategorijama društva. Pitanje ljudskih prava manjina se mora suprotstaviti stepenu konzervativnosti u Srbiji danas, koji ne samo da nije manji nego u vreme zloglasne vladavine socijalista i radikala, nego je u nekim aspektima, poput otvorenog mešanja ohrabrene Srpske pravoslavne crkve u poslove koji se nje ne tiču, situacija još alarmantnija! Pravo pitanje koje se mora postaviti je vezano za shvatanje pojma elementarne solidarnosti među ljudima (građanima Srbije) i, zašto da ne, za shvatanje suštinskih hrišćanskih vrednosti i poruka.

Mone Slingerland, beogradska dopisnica liberalnog amsterdamskog dnevnika "Het Parool", govori o aktuelnim teorijama razvojnog puta jednog društva ka liberalnom, tolerantnom, slobodoumnom ozračju. "Jedan od istaknutih stručnjaka gay problematike, inače profesor Univerziteta u Utrehtu, izneo je nedavno teoriju da čuveni holandski liberalizam potiče delimično i od podizanja nasipa kojim se cela zemlja štiti od mora. Nijedna manjina, pa ni seksualna, nije marginalizovana, dok god želi da pomogne zajednici da opstane".

"Holandsko društvo je veoma rascepkano, postoje brojne grupacije: protestanti, katolici, Jevreji, pa onda liberali, socijalisti... Svako ima svoje fudbalske klubove i posebne medije, novine i radio stanice. Međutim, nikad nisu posmatrali jedni druge kao neprijatelje. Naravno, postojao je tu neki naboj, ali kad je trebalo raditi za nacionalnu stvar, onda su se svi nekako združili. Što se tiče gay zajednice, homoseksualaca ima u svakoj od tih grupa. Znači, postoje sve te frakcije, i to je važan aspekat društva, ali imaju tradiciju saradnje", preslikava nam sagovornica heterogenost holandskog društva, iz koje se nedvosmisleno ukazuje zaključak da problem srpske homofobije nipošto ne treba tražiti u stepenu ekonomske (ne)razvijenosti, već u robovanju kvazinacionalnom SSSS mentalitetu, koji će, sve dok je dominantan, držati ovdašnje umove daleko od integracije sa evropskim modernim "slobodoumljem".

"Bog i mene voli"

Srpska pravoslavna crkva, koja u poslednje vreme doživljava potpunu reafirmaciju u društvu, tretira gay prava kao bogohuljenje, isto kao i "posestrima" iz Vatikana. (Ah, taj ekumenizam!) Prosečen srpski heteroseksualac, novopočeni vernik, je načuo da lepo piše u Svetom pismu da "Bog po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju..." Naravno, srpski fundamentalisti se oglušuju na poruke kao što je Uskršnja poslanica patrijarha Pavla 1997. godine, u kojoj je eksplicitno pozvao na nenasilje prema homoseksualcima. Postaje jasnije gde leži (jedan od) razlog(a) gnušanja javnosti na inicijativu podmlatka Socijaldemokratske unije da se reguliše pitanje registracije homoseksualnog partnerstva (što, da pojasnimo, nije isto što i legalizacija gay brakova). Balkanska istorija nacionalne genetike ostavila je potomcima usađeno uverenje da je muškost isto što i hrabrost na bojnom polju, te zbog neizostavnog "junačkog žrtvovanja" nacionalni interes mora biti "rađanje i množenje".

Izjava Jovana Pavla II povodom rimske parade homoseksualaca, još je jedna potvrda službenog negativnog stava katoličke crkve prema homoseksualnim osobama. Papa je, naime, završnu procesiju prošlogodišnjeg Gay Pride-a nazvao uvredom hrišćanskih vrednosti, te dodao kako Crkva više ne može ćutati o Istini(!?), koja glasi da je homoseksualizam protivan prirodi. Zagrebački lezbijski magazin "Just A Girl" komentariše: "Takva izjava čoveka koji sebe naziva promotorom univerzalne ljubavi i Hristovim nastavljačem, te to pokušava potvrditi obilazeći zatvore, dok njegovi podređeni razgovaraju sa prostitutkama, jednostavno je zbunjujuća. Nerazumljiv je takav stav prvog čoveka Crkve prema ljudima koji zapravo VOLE osobe istog pola, jer je ljubav poslednje što bi trebalo smetati njega i njegovu organizaciju. Najverovatnije se radi o tome da je Crkvi sa ubicama, silovateljima i najrazličitijim kriminalcima, kao i sa prostitutkama, mnogo lakše izaći na kraj nego s homoseksualcima. Naime, šanse da se homoseksualne osobe pokaju (poput kriminalaca i prostitutki) i vrate u okrilje papine institucije zapravo su nikakve, nakon čega papi ne preostaje drugo nego neprestano javno izolovanje populacije koju ionako ne poseduje i ne upravlja njenim postupcima. 'Bog i mene voli' - poručio je jedan od učesnika procesije".

Naša holandska sagovornica ističe zanimljiv detalj da su upravo religije, koje su najnefleksibilnije prema prihvatanju homoseksualnosti (katolicizam, islam), prožete homoerotičnom simbolikom. Poznato je da ranohrišćanski svetac San Sebastijan predstavlja "ikonu" gay pokreta, a da su turski sultani, pored ženskih, imali i hareme sa "dečacima".

BU bastion

Ako se još i može donekle primiti k znanju uzdržanost koju prosečan građanin, pripadnik "stada Majke Crkve", ispoljava ka rešavanju problema sugrađana manjinske seksualne orijentacije, ono što svakako neprijatno, čak razočaravajuće iznenađuje, jeste činjenica da je bastion homofobije Beogradski univerzitet. Malo šta je ostalo od zanosa koji je u zimu 1996-97. godine oduševio svet. "Viđeniji akteri" tih dešavanja odavno su na poprilično odgovornim pozicijama. Umesto da nastane hrabra "generacijska ekipa" koja bi inicirala rešavanje problema koje dobro poznaje i oseća, "omladinci sa kravatama" uspeli su jedino da se stope sa starijim kolegama po nekreativnom blejačkom "dizanju ruka" po Skupštini. Od "poplave" raznih studentskih organizacija, opstala je samo Studentska unija Srbije, koja zanemarivanjem borbe za prava homoseksualaca zanemaruje i svoju lib-left ideologiju, a sudeći po prosečnom broju godina članova Izvršnog odbora SUS-a, dovodi u pitanje i sindikalni smisao svog postojanja. Što se "slavnog" Otpora tiče, jasno je i njegovim "prvim aktivistima" da je ta priča završena.

Koja organizacija je najaktivnija i najglasnija danas na BU? Ekstremno fašistički Otačastveni pokret "Obraz", čiji je stepen homofobije za krivično gonjenje. Zaista je pitanje šta u ovoj zemlji rade državni tužioci, kada teze koje "obrazovci" propagiraju na svom sajtu i tribinama nisu dovoljan razlog za tužbu po osnovu "širenja rasne, verske i nacionalne mržnje"? Da li je moguće da slavni amfiteatri na Filozofskom fakultetu, mesta koja su se u proteklih deset godina telima branila od Miloševićeve policije kao "slobodna teritorija", budu sudnice za "pedere, cigane i jevrejska govna"?

Prioritet

Jasno je da ovdašnju gay zajednicu očekuje izuzetno frustrirajuća borba za svoja prava u tako homofobičnom društvu poput srpskog. Za 27. jun je najavljena prva velika gay parada u Beogradu, te bi bilo važno da sve liberalne političke i nevladine snage pruže podršku toj svetkovini Ponosa. Pitali smo našu sagovornicu da li je u Holandiji totalno cool biti gay? "Pa ne baš, samo heteroseksualci ne žele to previše da naglašavaju, ne reaguju histerično. Ali, kada bi im rođeno dete došlo i reklo da je gay, da li će oni pomisliti: super, lepo se provedi večeras - to je već druga priča", pripoveda nam Mona Slingerland. Problemi se javljaju na očigledno veoma različitim nivoima, ali prioritet u Srbiji mora biti da se konačno krene ka liberalnijem društvu. Stvari su veoma jednostavne: nije ekonomski oporavak pretpostavka rešavanju problema manjinskih prava, nego je ispunjavanje uslova u pogledu usklađivanja zakonodavstva sa Evropskom unijom preduslov za toliko željeno "pridruživanje" Uniji i njenom životnom standardu. A najvažniji od tih preduslova je upravo rešavanje pitanja individualnih prava građana.

Svako ljudsko pravo je osnovno i bazično, dok postoji i jedan jedini čovek koji određeni problem doživljava kao najveću prepreku za svoj normalan život. Društvo mora imati sluha, država odlučnosti, a građanin osnovnog ljudskog razumevanja za potrebu člana zajednice. Potreba koja ničim ne ugrožava pravo druge jedinke jeste osnovno ljudsko pravo. Država (i svaka stranka na vlasti), koja pledira na demokratski atribut, mora da postavi prava svojih građana za bezuslovni prioritet.