Gledano sa strane, zdravstveni sistem neke zemlje može pružiti društvenu sliku tog podneblja u celini, kao i pojedinca kao sastavnog dela tog skupa.
Da li je višemesečna nestašica citostatika, lekova za multiplu sklerozu, hemofiliju, testova za HIV... dobar pokazatelj stanja u našem društvu, tačnije njegove nezrelosti ili zastranjenosti? Jeste, nažalost.
Da li ljudi koji sede u komisijama Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje imaju svest o tome da njihove odluke direktno utiču na zdravlje i živote ljudi, poreskih obveznika ove zemlje, koji plaćaju i njihove lekarske plate, ali i zdravstveno osiguranje, od kojeg ima sve manje vajde? Nemaju, nažalost. Otud i puni pritvori onih koji su pre sadašnjih određivali od kojih to proizvođača će se lekovi naći u bolnicama i na rafovima u apotekama. Pacijent je konzument i probaće sve da bi preživeo. Pa čak i da poveruje onima koji sede u tim komisijama, gde, kako reče jedna lekarka, „struka nije pobedila".
Da li ljudi koji su sedeli i sede u Ministarstvu zdravlja žive pod staklenim zvonom? Čini se da je vapaj porodica čija su deca, roditelji i rođaci preminuli usled lekarskih grešaka ili nisu na vreme stigli do terapije ili operacije zbog nagrizajuće korupcije među belim mantilima samo beli šum za sve koji se nalaze pod kupolom birokratije i koji dane odbrojavaju od jedne do druge državne plate, praznika i dnevnica za seminare. Ali, nisu te ljude postavili „spoljni faktori" jer reč je o stotinama, hiljadama zaposlenih u zdravstvu. Oni su veliki deo našeg društva i porazna su slika dokle smo dogurali indiferentnošću i mazohizmom ili odakle se uopšte nismo pomakli.
Izvor: Alo
Tekst: Maja Marčeta, urednik