Društveni konstruktivizam je teorijski program prema kojem su prevashodno pojedinci i grupe ti koji stvaraju/konstruišu realnost, a ne obrnuto. Drugim rečima, društvena stvarnost i društveni fenomeni su isključivo ljudska dela. U zaoštrenoj verziji ovog (meta)programa, stvarnost postoji isključivo kao konvencija i dogovor aktivnih subjekata, odnosno: svet ne postoji bez ljudi. Novac, granice, državljanstva, ali čak i emocije i prirodni zakoni uvek su samo čovekovi i društveni "konstrukti" i nemaju neku realniju podlogu, smatraju (radikalni) konstruktivisti.
Ovaj program - koji doživljava veliki uspon u savremenom kontekstu koji se želi smatrati postmodernim, ali koji trpi i veoma značajne kritike - zanimljiv je u ključu festivala/"države" Egzit. Vešto je i hrabro proglašenje jednog nalikujuće-evropskog muzičkog festivala nečim većim od gomile bina i decibela: državom. Insistiranje na držav(i)nim simbolima (program festivala u formi pasoša, ulaznica identična avionskoj karti sa destinacijom Države Egzit, proglašenje počasnih građana i drugo) i ogromna dominirajuća zastava sa tekstom "Država Egzit" raširena po petrovaradinskim zidinama koje su istorijski često razdvajale dva carstva - poručuju da posredi nije slučajnost i marketinški trik. Teoretičari-konstruktivisti bi tu imali malo dileme: organizatori, bendovi, pločogrebači i stanovnici-posetioci zaista stvaraju-konstruišu državu u kojoj tih par dana sve funkcioniše. Ima mesta za spavanje, jelo i piće, a i po toaletima je sve manja gužva. Reč je zaista o državi, ako ista ostvaruje one funkcije koje od nje njeni stanovnici očekuju. A država Egzit uspeva da odgovori na sve potrebe koje njeni posetioci imaju tokom tih dana - od živog i kolektivnog gledoslušanja onih uz koje se do tada u ritmu samo skakutalo po sobama, preko zbijanja mase prijatelja i sličnomišljenika u divno ograničen prostor "jednog mesta", do dunavski katarzičnih postkoncertnih jutara. Čak se i kondomi neretko besplatno dele.
U takvoj situaciji, prirodno je da oni koji svoju državu vode neuspešno ili neuspešnije imaju štošta protiv ove & ovakve. I naravno da onda inače slatko grožđe biva proglašeno kiselim, dekadentnim i moralno izopačenim. Čak i ako se u mlađim danima slušalo Igija Popa. Konstrukcija drugačije i posve zabavnije države u realnom prostoru i vremenu otud nailazi na osude. Međutim, treba istaći i da, kao nakaradna ali razumljiva reakcija, među liberalnom Srbijom festival Egzit ima status nedodirljive svete krave. Prošlogodišnje sramotno izbegavanje najavljenog minuta ćutanja, relativizacija i marketingovanje sa žrtvama u Srebrenici morali su biti predmet veće kritike. Isto je i sa flertom sa lokalnom novosadskom vlašću od kojeg se pred javnošću peru ruke, ali se - kada je o novcu reč - sa istima francuski ljubi. Egzitu se, dakle, ima štošta prigovoriti. Između ostalog i muzički: tačno je da postoje različiti ukusi, ali je tačno da postoje i ukusi koji su dobri i loši. Pogotovo prigovaraju oni sa debljim dosijeom stanovnika Države Egzit. Naime, oni koji su tu bili od početka - pomalo romantičarski, a pomalo s pravom - melanholično gledaju na današnji Egzit i njegovo pretvaranje u veliki biznis i još jednu poveću žurku u gradu. Jer, kada se sve stvaralo, pravilo na o-ruk i bilo strogo političko - i obični posetilac bio je konstruktor i stvaralac istorije. Tako se sa razlogom i osećao. Danas ga je nesumnjivo jači festivalski program pretvorio u pasivnog konzumenta i, bez njegove saglasnosti, otuđio ga od nečeg što je smatrao sopstvenim identitetom.
Naravno da države ne mogu biti sačinjene od niza neprekidnih koncerata i pratećih šankova. Naravno da je zimi u kampu hladno, a ako se ne ide na posao - novca jednom ponestane. Međutim, državu čine i vrednosti i nepisana pravila i načini ponašanja. Na festivalu su to vrednosti tolerancije, raznolikosti i dobre zabave kao mnogostruko bolje solucije od nekih drugih koje se nude na meniju države Srbije. Kratkotrajno konstruisana Država Egzit u tih nekoliko dana ipak pokazuje da su ti elementi jedne drugačije države mogući. I da su ostvarivi kao bolji i zabavniji od onih koje imamo u ostatku godine. Ovo je osnovna subverzivna politička poruka festivala koja onda, očekivano, smeta. Otud je jedina preporuka bivanje stanovnikom ove festivalske države.
ALEKSEJ KIŠJUHAS