Ljubljana Pride 2013.

Prošle godine sam uspeo obići sva tri regionalna prajda: Zagreb, Split i Ljubljanu, pošto su bili lepo raspoređeni kroz tri nedelje. Ove godine sam morao birati između Ljubljane i Zagreba, i ako mislite da sam izbegao vrućinu odlaskom u Sloveniju, varate se. Hodali smo na temperaturi od iznad 30 stepeni. Srećom, ove godine je ruta bila nešto kraća, ali je isto tako izostao čarobni momenat prelaska preko mosta na Prešernovom trgu dok se na ljubljanskom zamku iznad nas vijori zastava duginih boja.

Odabrali smo transparente u dvorištu kulturnog centra u Metelkovoj i zatim predvođeni kamionom s kog je dolazila rave/techno muzika odšetali se do Kongresnog trga gde nas je čekala ogromna bina. Prošle godine su nas uglavnom čuvali saobraćajni policajci u belim uniformama, ali imam osećaj da je ove godine osiguranje bilo nešto jače, jer su nas uglavnom čuvali policajci u plavim uniformama. Možda je to bila posledica učestvovanja predsednika Boruta Pahora u povorci, koji je najavio svoj dolazak nedelju dana ranije.

Bilo kako bilo, u Ljubljani nije bilo skupa anti-gej protestanata ni ove godine i za razliku od Splita ili Zagreba gde mi je uvek jedan neuronski krug u mozgu posvećen ispitivanju moguće opasnosti, u Ljubljani se mogu u potpunosti opustiti. Prošle godine je povorku preprečila tek jedna starija fino obučena gospođa, ali tada sam se više plašio za nju da je neko ne udari kišobranom duginih boja. Ove godine se nije pojavila ni ona.

U povorci od oko 500-tinjak ljudi, bila je primetna raznolikost prisutnih grupa koja se može primetiti i na prajdovima u Hrvatskoj. Svoje mesto u povorci su našli antifašisti, te grupa Rainbow Party Jihad Army koja je nosila transparent "ukinimo društveni pol". Oni su se za svoje mesto izborili i u službenom programu kada je na binu na Kongresnom trgu izašao ljubljanski gradonačelnik Zoran Janković. Prvi su vikali "Gej je OK, Zoki nije OK" s druge strane trga, dok se ova druga grupa našla odmah ispred bine i po gradonačelniku bacala tampone. Sve se dogodilo jako brzo, pa možda nisam sve ni preneo kako treba, a nisam ni siguran jesu li bili koordinisani. Od učesnika povorke sam doznao da je to najverovatnije bio komentar korupcijskih skandala koji se vežu za ljubljanskog gradonačelnika.

On pak se nije činio ni najmanje smeten time, sve je oćutao sa smeškom, te kada je dobio priliku da govori, izrazio je nadu da će se jedno nedavno zatvoreno ljubljansko okupljalište LGBT osoba - Café Open - iznova otvoriti u centru grada, te da će u zadnjoj godini mandata venčati prvi istopolni par, što je oboje bilo popraćeno velikim aplauzom.

Naime, Slovenija je uvela registrovano partnerstvo za istopolne parove pre sedam godina. Ono reguliše npr. pravo nasleđivanja penzije i imovine, ali ga najveći broj parova ne koristi. Predlog Vlade pre dve godine je bilo uvođenje potpune ravnopravnosti kroz porodični zakon. Ali da bi se osigurala podrška u slovenskom parlamentu, Vlada je izuzela istopolne parove od prava na zajedničko usvajanje dece, te je zakon u tom ograničenom obliku usvojen u parlamentu. Zatim je jedna građanska inicijativa tražila referendum o tom pitanju, Ustavni sud je odobrio referendumsko pitanje i zakon je na referendumu srušen.

Ipak, krajem prošlog meseca, Anja Kopač Mrak - ministarka rada, porodice, društvenih delatnosti i jednakih mogućnosti - se sastala s aktivistima i najavila da će se ministarstvo opet ove godine posvetiti toj problematici. Ona je imala i najduži govor u službenom programu gde je između ostalog potvrdila namere ministarstva, te dodala da će posebna pažnja biti pridana pravima dece koja žive u porodicama s istopolnim roditeljima.

Osim što su još jednom ponovili zahtev za punu ravnopravnost LGBT osoba u slovenskom društvu, organizatori prajda su u svom govoru izrazili solidarnost na najširi mogući način. Prvo sa svim društvenim slojevima u Sloveniiji, a zatim i s LGBT osobama u Rusiji i Hrvatskoj, gde su pozvali slovenske državne organe da učine šta mogu kroz mehanizme međunarodne diplomatije i prava kako bi ih zaštitili.

Zanimljiva tenzija za vreme službenog programa je bila prisutnost predsednika Pahora na bini, koji pak nije dobio priliku da se obrati prisutnima, tako da je uglavnom sedeo na stolici sa strane.

Za komentar o značenju prajda u slovenskom kontekstu sam upitao nekoliko učesnika povorke koji su se nalazili u parku pored trga, skriveni od vrućine podnevnog sunca - Evu Gračanin koja u Ljubljani radi s mladim LGBT osobama, finskog ambasadora Pekkau Metsoa, te Matjaža Konvalinku koji s partnerom i kćerkicom živi i radi u Ljubljani.

"Meni se sviđa što je došlo dosta različitih inicijativa grupa koje se bave diskriminacijom generalno. Volela bih da to bude trend. Mene plaši da će povorka postati mainstream, te da ćemo zaboraviti npr. transrodne osobe ili one koje se ne pronalaze u instituciji braka", rekla je Eva.

Kada je Pekka Metso stigao kao finski ambasador u Sloveniju, predstavio se tadašnjem predsedniku Turku zajedno sa svojim partnerom. Predsednikov odnos prema njima je ocenio izrazito toplim. Po njemu, politička klasa u Sloveniji smatra ljubazan odnos prema LGBT parovima jako važnim, te je dodao da "odnos prema LGBT pravima ima puno veće značenje od konkretnih prava, odnos prema njima govori o širim društvenim stavovima."

Matjaž položaj svoje porodice smatra problematičnim tek na simboličnom nivou, jer inače nemaju problema, a njihova kćerka je dobro primljena u vrtiću. Ponekad deca postave pitanje o dve tate, na šta kćerka ne može odgovoriti. Ali Matjaž je i za to našao lek. Nedavno je jednog dečaka upitao kako to da on nema dva tate, na što je maleni odgovorio da će ih i on imati uskoro. Srećom, Matjaž i njegov partner su obojica zaposleni, i problemi bi se mogli pojaviti u trenutku kada bi jedan od njih ostao bez posla, jer npr. ne bi mogao ostvariti pravo na zdravstveno osiguranje preko ovog drugog.

U ljubljanskoj povorci ponosa mi se sviđa upravo to šarenilo koje ide dalje od boja - raznolikost mišljenja i odnosa, opuštenost i sloboda u izražavanju stavova za koju ćemo se još morati strpiti na prajdovima u Hrvatskoj, u kojoj je sve redom i dalje jako ozbiljno zbog veće količine homofobije, što društva, što političke klase.

Za ilustraciju dovoljno je zamisliti organizatore da odbijaju dati reč predsedniku Josipoviću, makar on došao ne iz uverenja, već radi skupljanja političkih bodova. Ipak predsednik Josipović se tek treba za dolazak odlučiti. Jedna druga paralela bi bila potpora gradskih vlasti. Zoran Jovanović je već sedmi put koračao u ljubljanskoj povorci, dok je veliki napredak ovogodišnje prajdovske sezone u Hrvatskoj svakako bilo prvo pojavljivanje gradonačelnika na jednoj povorci - ono Ive Baldasara u Splitu.

Moja velika želja prošle godine je bila da napravim jednu veliku junsku turneju po regionalnim prajdovima ove godine. Ali bez obzira na najave u Rijeci, Podgorici i Skoplju, i dalje smo ostali samo na tri grada koji sada već kontinuirano razvijaju kulturu javnog okupljanja. Sledeći test: Beograd u oktobru.