Bulevar Uspomena ^{(3rd part)}

Ljubav u Budvi
Da li se plašiš visine?

Teško da je prolazio dan, a da ja barem stotinak puta nisam pomislio na njega. Svaku slobodnu priliku, koristio je da me nazove, a relativno često je dolazio i u Novi Sad. Posle mog prvog odlaska u Beograd, u Bulevar Uspomena, prošlo je više od 5-6 dana od kako se nismo videli. Ali zato smo svaki slobodni trenutak koristili za duge, vruće razgovore... Nikada neću zaboraviti taj period, jer sam od Mobtela dobijao astronomski visoke račune.

Sećam se bio je petak. Tog dana se nismo uopšte čuli, niti dopisivali. Negde oko tri sata popodne, nazvao me je i upitao:

- "Ćao Maleni, da li se plašiš visine?"

- "Molim?" odgovorio sam zbunjeno.

- "Pa samo te pitam da li se plašiš visine?" ponovio je pitanje.

- "Pa koliko ja znam, ne! A što pitaš?"

- "Ništa ovako..." kratko mi je odgovorio i nasmejao se.

Kao i pre toga, i taj put smo vodili zaista dug razgovor. Pričali smo o svemu - o mom provedenom danu na fakultetu, o njegovom poslu, o nama, o drugima, o svežim estradnim tračevima... Pre završetka razgovora mi je ponovo postavio zbunjujuće pitanje:

- "Šta radiš večeraš?"

- "Molim?" ponovo sam odgovorio zbunjeno.

- "Pa samo te pitam šta radiš sada popodne, odnosno večeras? Jel imaš nekih planova?"

- "Ne koliko ja znam! A zašto me sve ovo pitaš?"

- "Slušaj... Biću kratak... Ovog trenutka šaljem vozača za NS, po tebe, ti se spremi, sedi u auto, opusti se do BG-a, i onda se vidimo, ok?"

- "Joj, pa ne znam... Nisam baš u elementu, nisam raspoložen da dolazim sada u Beograd!" odgovorio sam mu kao pravo malo razmaženo derište.

- "Imam jedno iznenađenje za tebe. Samo se ti spakuj, tj. spakuj par stvarčica, i sedi u auto kada bude došao po tebe, a sve ostalo prepusti meni, ok?"

- "Dobro de, ok.." rekao sam ravnodušno.

- "Super!!!" uzviknuo je od sreće. "Vidimo se kroz 2-3 sata. Pozdrav."

Prekinuo je vezu, a ja sam ostao zbunjem. Otišao sam da se istuširam, a potom sam se i spremio po naređenju. Vozač je došao po mene nešto pre pola pet, i ja sam tako otišao za BG. Tokom celog puta ništa nisam pričao sa zgodnim frajerom koji me je vozio, a nisam primetio ni da je pogledao u mene. Šteta, verovatnno je bio strejt...

Kada smo stigli u Beograd, vozač me je ostavio ispred centra "Sava", a ja sam ostao da čekam Davida kao najgori uličar. Nekoliko minuta kasnije došao je David, "pokupio" me, i krenuo u, za mene, nepoznatom pravcu. Shvatio sam gde idemo, tek onda kada se isključio sa autoputa, i skrenuo na put za aerodrom "Beograd" (sada "Nikola Tesla").

- "Izvini, ovaj... Ti putuješ negde?" upitao sam ga začuđeno.

- "Ja ne... Mi... Mi putujemo na vikend u Budvu." odgovorio mi je kroz smeh.

- "Mi... Vikend... Budva?" bio sam još više zbunjen.

- "Da, da, da - Ti i ja idemo ovaj vikend u Budvu, na aerodromu na čeka "Air Pink-ov" avion, i idemo do Tivta avionom, a na parkingu Tivatskog aerodroma ja imam auto, pa ćemo autom do Budve." objašnjavao mi je srećno.

- "Čekaj, čekaj, čekaj... Ja ovde ništa ne kapiram! Hoćeš da kažeš da ćemo ovaj vikend provesti u Budvi? I to u novembru? Pa nisi normalan!" odgovorio sam mu.

- "Znam da nisam normalan, al' ti si me birao, zar ne? U Budvi imam vilu, a žena je sa decom otišla na Zlatibor, malo da se odmori, pa sam dozvolio sebi da te iznenadim, i da provedemo ovaj vikend u Budvi... Inače, i na Zlatiboru imam vilu, pa ako budeš želeo... samo javi." okrenuo se prema meni, namignuo mi, i srećno me potapšao po nozi.

Jagode sa šlagom i šampanjac...

Na aerodromu se nismo dugo zadržavali, svega nekih pola sata. Ušli smo u avion i uzleteli. Pogled je bio fenomenalan. Beograd na sumraku... Bezbroj malih lampica svetlelo je ispod nas... Bio sam očaran! Nikada ranije nisam imao prilke da letem noću iznad Beograda. Danju da, ali se let iznad Beograda danju nikada ne može uporediti sa noćnim letom. Kada smo postigli željenu visinu, ustao je sa sedišta, i iz frižidera izvadio bocu šampanjca, i jagode prelivene šlagom. Pogledao je u mene sa osmehom na licu i rekao:

            - "Želeo sam da ovaj momenat bude nezaboravan. Vidiš ovaj šampanjac? upitao me je.

            - "Da vidim, šta s'njim?" odgovorio sam.

            - "On je star koliko i ja... Dobio sam ga na rođenju pre mnogo mnogo godina, i obećao sebi da ga neću otvarati sve do onog momenta kada budem procenio da je prava situacija - a ovo je za mene prava cituacija." rekao je ponosno.

            - "Kakav kliše!!! Čekaj, hoćeš da kažeš da je taj šampanjac star isto koliko i ti. Hmm... Znači negde oko 150 godina?" odgovorio sam cinično, a on se samo nasmejao, "... I odakle ti jagode u sred novembra?"

            - "Nabavio sam ih specijalno za nas..." ponovo mi je odgovorio ponosno, a zatim nam je sipao šampanjac u čaše, ponudio me jagodama i seo pored mene.

            Pošto smo leteli malim privatnim avionom let je trajao duže nego obično. Uhvatio me je za ruku, nežno pomilovao, i rekao:

            - "Sada sam siguran da si ti ono što već dugo tražim!"

            - "Misliš?" upitao sam ga, i uputio mu diskretni osmeh.

            - "Ne, ne mislim... Ja znam, zapravo 100% sam uveren u ovo što sam ti rekao!"

            - "Drago mi je zbog toga." odgovorio sam mu kratko, zatim uzeo čašu šampanjca, i nazdravio s'njim.

            Skoro ceo let me je držao za ruku, i non-stop mi se smešio, a ja sam se topio u njegovim dodirima. Bio sam pomalo opijen šampanjcem, a pomalo njegovim pogledom. Razgovarali smo o počecima dvostrukog života, koja je nastala kao posledica našeg seksualnog opredeljenja. I onda, u sred priče, malo jačim stiskom ruke me je naterao da ga pogledam u oči, i upitao:

            - "Maleni, da li me voliš?"

            Stajao sam nepomično, zapravo sada mislim da sam se i pomalo izgubio zbog tog pitanja. Nisam znao da li je pametno da odgovorim na njegovo pitanje, jer sam na takva pitnja, manje-više, izbegavao da dam odgovor.

- "Maleni, da li me voliš?" ponovio je pitanje.

- "Ne znam... Zaista ne znam..." odgovorio sam tiho, spištajući pogled na dole. "Pretpostavljam... Zapravo, onog trenutka kada u to budem bio siguran, rećiću ti." odgovorio sam mu blagim glasom, i ponovo ga pogledao u oči.

Tog trenutka shvatio sam da je bio pomalo iznenađen mojim odgovorom, jer je, siguran sam, očekivao potvrdan odgovor od mene. Želeo sam samo da budem iskren prema njemu, i to sam mu i rekao. Najzad, pilot nam je rekao da se vežemo jer ćemo za par minuta sleteti na Tivatski aerodrom.

Odmah nakon sletanja, otišli smo u garažu aerodroma, uzeli njegov auto, i uputili se ka Budvi.

Prva noć na obali mora...

Kada smo stigli u Budvu, u njegovu vilu, bio sam očaran. Pogled na nemirno more, sa ogromnog balkona, me je totalno opio. Ne znam kako, ali izgleda da je na sve mislio. U trpezariji nas je čekala već pripremljena večera plodova mora, a pošto smo oboje bili pomalo iscrpljeni putem, odmah smo se "bacili" na večeru. Na stolu je bilo svega. Večera se uz priču odužila, pa smo s'toga, odmah nakon večere, otišli u spavaću sobu. Predložio mi je relax kupku u đakuziju, a ja sam naravno pristao. Skinuli smo se goli, i otišli na trem koji je bio zatvoren u staklu, a u kom se nalazio đakuzi. Ušli smo polako u vrelu vodu, i legli jedan pored drugog, zapravo ja sam bio u njegovom naručju.

- "Da li ikada poželiš da vreme u ovakvim trenucima stane?" upitao sam ga uzimajući šampanjac.

- "Da..." odgovorio mi je kratko, i bez dužeg razmišljanja.

- "I ja isto..." dodao sam.

- "Svaki put kada sam s'tobom, meni vreme stane, i živim za taj trenutak." rekao mi je, snažno grleći me.

Njegova rečenica me je pogodila, čak šta više, naježio sam se. Ostavio sam čašu pored đakuzija, ustao, i seo mu u krilo... Dugo smo se gledali u oči i ćutali, zapravo mislim da smo oboje uživali u tom trenutku. Onda je je zagrlio, privukao sebi, i poljubio. Tada je sve počelo... Moram priznati da sam tada imao prvi sex u đakuziju, i iskreno rečeno, dopao mi se. Nakon ovog čina ljubavi, prešli smo u spavaću sobu, takođe sa velikim krevetom, i "overili" i taj krevet. Te noći sam bio apsolutno zadovoljan. Spavao sam u njegovom naručju, odnosno ležao je iza mena, čvrsto me držeći uz njega. Od velikog uzbuđenja dugo nisam mogao zaspati.

Negde oko pet sati ujutru, sam se probudio, i pogledao ga. Spavao je sa osmehom na licu. Polako sam se izvukao iz njegovog naručja, nastojeći da ga ne probudim. Zavukao sam se ispod prekrivača, i krenuo da ga zadovoljim. Nekoliko sekundi kasnije, i on se probudio, i nasmejao... Te noći, ili bolje rečeno tog jutra smo, po ko zna koji put, vodili ljubav.

- "Da li me želiš?" upitao me je pre vrhunca.

- "Da... Želim te... Silno..." odgovorio sam mu. "A ti? Da li ti želiš mene?"

- "Da... Želim te..." odgovorio je kratko, i ubrzo nakon toga dostigao vrhunac.

Legao je pored mene, i pod snažnim lupanjem srca, koje sam mogao i ja primetiti, rekao mi je:

- "Imaš 19, a vodiš ljubav kao da imaš godina koliko i ja..."

- "Mlade generacije su mnogo iskusnije i naprednije od Vas Gospodine!" odgovorio sam mu kroz smeh.

- "Pa i tehnologija se drastično menja iz dana u dan, pa tako i ove Vaše mlade generacije!"

- "Mislim da sada, sa sigurnošću mogu reći da "gajim" određene emocije prema tebi. Zapravo, mislim da počinjem da te volim..." rekao sam mu.

- "Zaista? Pa zašto ti je toliko trebalo?" upitao me je.

- "Meni možda treba malo više vremena da se zaljubim u nekoga, ali onog momenta kada se zaljubim, tu osobu volim svim srcem... Dugo, dugo..." odgovorio sam mu.

- "A da li sam ja na dobrom putu da zauzmem mesto u tvom srcu?"

- "Da... zapravo malo ti fali da zauzmeš primarno mesto kod mene! A kada se to bude desilo, sa mnom ćeš moći da radiš šta god ti padne na pamet!!!" odgovorio sam mu, i nežno ga poljubio.

 
Svađa No. 1

Tog jutra smo ustali relativno kasno, jer smo oboje bili izuzetno iscrpljeni. Nakon prve jutarnje kafe, zapravo Nes-a, obukli smo se i otišli u šetnju. Nikada ranije nisam imao priliku da vidim Budvu u novembru. Bila je pusta... Nigde nije bilo ljudi, plaža je bila potpuno prazna, jedino se na pučini kad-kad mogao videti poneki ribarski brodić. Šetali smo dugo, zaista dugo, i nismo ni primetili da je vreme tako brzo proletelo.

Oko pet popodne smo osetili prve znake gladi, pa smo rešili da odemo u najbliži restoran. On je naručio lignje, ja lazanje, a sve smo to "zalili" fenomenalnim vinom iz '88. godine (koje nas je posle toga skupo koštalo). U restoranu nije bilo drugih gostuju, logično. Bili smo potpuno sami... On i ja... Pogledi su nam se svaki put susretali. Uživao sam...

Vratili smo se u vilu negde oko 8-9h uveče, otvorili flašu belog vina, seli na pod jedan pored drugog, i gledali TV - zapravo, više se ljubili nego što smo gledali TV. Nakon ispijene flaše belog vina, otišči smo na zajedničko tuširanje, a potom i u krevet.

I te noći, kao i prethodne, bio izuzetno dobar u krevetu, pa sam s'toga želeo da ga "stavim na probu". Želeo sam da znam koliko je seksualno izdržljiv, i koliko puta, u toku jedne večeri može da vodi ljubav. Rezultat od tri puta za redom, pokazao se kao relativno dobar, zapravo za mene odličan.

Ne znam zbog čega, ali uvek nakon vrhunca, voleo je da se ljubimo, ali ne samo kratki poljupci, već suprotno, dugi zaista dugi poljupci. Ne, naravno da mi to nije smetalo, čak šta više, prijalo mi je.

Probudio sam se u sred noći, i okrenuvši se ka njemu, video sam da nije u krevetu. Bio sam pomalo zbunjen. Sačekao sam par minuta, jer sam mislio da je otišao do toaleta, međutim on se nije vraćao. Ustao sam iz kreveta, obukao mantil, i prošetao kućom, u nadi da ću ga pronaći, ali uzalud. Iskreno, uhvatila me je neka jeza. Dotrčao sam do sobe, obukao se, i izašao napolje da vidim da nije negde otišao. Nigde ga nije bilo, a nije bilo ni njegovog automobila... Sačekao sam par minuta napolju, a potom se vratio unutra.

Zbunjen i uplašen, otišao sam na balkon, seo na ležaljku, sipao vino, i zapalio cigaru. Razmišljao sam gde bi mogao biti. Kroz mene je prolazio neki strah, strah od ostavljanja. Nakon nekih pola sata čuo sam auto. Brzo sam ustao, otišao do susedne sobe, i pogledao kroz prozor - to je bio on... Sišao sam u prizemlje, seo na sofu u dnevnom boravku, i čekao ga da uđe...

Ušao je tiho, skoro na prstima, i zaključao vrata. Dok je polako prolazio pored sobe u kojoj sam ja bio, upitao sam ga drsko:

- "I... Jel ti je šetnja prijala?"

Jasno se moglo videti da sam ga uplašio, i pomalo zbunio.

- "Joj Bože, al' si me uplašio..." rekao mi je drhtavim glasom, i dodao, "A šta radiš tu, što ne spavaš?"

- "Bolje je da to pitanje postaviš sebi, a ne meni! Jel mogu da znam gde si ti bio?" upitao sam ga drsko, još uvek iz mraka.

- "Bio sam malo da prošetam..."

- "Autom?"

- "Molim?" upitao me je zbunjeno,

- "Kažem autom si išao da prošetaš?" nastavio sam sa drskim pitanjima.

- "Ma da... Bilo je hladno, a meni se šetalo, pa sam rešio da se malo provozam autom..." počeo je da se pravda.

- "U 3h ujutru? Zašto mene nisi probudio, mogli smo zajedno šetati!"

- "Pa kakve to ima veze! Meni ako se šeta, šetaću, Ok?" odgovorio mi je, pri tom podižući glas.

- "Pa mi smo počeli i da vičemo na druge, nije ti dugo trebalo!" odgovorio sam mu.

- "E znaš šta, ja idem na spavanje, jer se za osam sati vraćamo za Beograd, a ti kako hoćeš..." rekao mi je drsko, a potom i otišao u krevet.

- "Slušaj me pažljivo, u životu nikome nisam dozvoljavao da viče na mene, pa tako neću dozvoliti ni tebi. Trebao bi otići na seanse "Kontrole bese", jer bi ti možda i pomoglo..." vikao sam iz sveg glasa, dok je on stepenicama odlazio u sobu.

Ništa mi nije odgovorio, samo je otišao i legao. A ja... Ja sam ostao zaprepašćen. Nisam mogao da ga prepoznam, jednostavno to nije bio on. Dovršio sam cigaru, i otišao u sobu. Legao sam u krevet, bukvalno na ivicu kreveta. Osetio sam kada me je nežno pomilovao po leđima, a zatim i poljubio.

- "Molim te nemoj, hoću da spavam!" rekao sam mu drsko, a on je istog tog trenutka duboko udahnuo, a potom i izdahnuo.

- "Izvini Maleni, ali bio sam nervozan!" odgovorio mi je.

- "Izvini Ti, ali ja nisam predmet, i neću dozvoliti da neko, pa čak ni ti, povisi glas na mene! Ok? A sada me molim te pusti da spavam, jer jedva čekao da se vratim u Novi Sad." rekao sam mu, i odgurnuo njegovu ruku sa mojih leđa.

Ništa mi nije odgovorio, samo se okrenuo na svoju stranu i udaljio se od mene. To je bila naša prva svađa. Zapravo, mislim da je sve to bila samo mala uvertira u svađe koje su se odigrale kasnije... Nikada, ali nikada nisam mogao shvatiti njegove povremene nekontrolisane "izlive" besa. Nije mi bilo jasno zbog čega i zašto to radi. Ne znam, pretpostvaljam da je u tim trenucima bio pod jakim stresom, i da mu je tada, umesto raznoraznih pridika, bila potrebna samo jedna jedina topla reč, koju ja nisam znao izgovoriti.

Jutro posle nemira...

Tog nedelje uopšte nismo pričali, čak šta više svim silama sam nastojao da izbegnem susret s'njim u sobi. Kada je on bio u kuhinji, ja sam bio u sobi, i obrnuto. Jednostavno, izbegavali smo jedan drugog. Oko dva popodne razdrao se iz sve snage:

- "Pažnja, pažnja... Obaveštavaju se svi prisutni u kući, da se za 15 minuta očekuje polazak na aerodrom. S'toga, molim sve pristne da ne kasne, i da za tačno 15 minuta budu u autu. Hvala...

Priznajem da me je ovaj njegov postupak izmamio osmeh na licu, ali sam se trudio da ostanem ozbiljan. Posle 15 minuta, ja sam već bio spreman, i čekao sam ga u autu. Naravno, namerno je kasnio. Kada se najzad namolio da izađe, bio je vidno iznenađen kada me je zatekao na zadnjem sedištu, i po licu mu se moglo primetiti da to nije očekivao. Ušao je u auto, torbu stavio na suvozačevo mesto, okrenuo retrovizor tačno ka meni, i upitao me je:

- "Gde Mladi Gospodin želi da ga odvezem."

Pogledao sam u retrovizor, prevrnuo oči, i potom se okrenuo ka prozori zureći u ništa.

- "Ooo Bože !!! Ako je moguće, prvo na aerodrom Tivat, a potom u tri lepe... ali ne šargarepe, nego u ono drugo - Hvala!" ostao sam još uvek drzak.

Tokom vožnje, non-stop je gledao u retrovizor, a samim tim i u mene. Onda mi je neosredno pre dolazak na aerodrom stigla poruka, i naravno, bio je to on... Otvorio sam poruku, a u njoj je bila samo jedna prosta rečenica - "Oprosti mi...". Diskretno sam se nasmešio, pogledao ga preko retrovizora, i rekao:

- "Ovo si sada uradio, i nikad više. Ja nisam ničiji predmet za oslobađanje negativne energije, pa tako ne i tebi. A sledeći put ni poruka ti neće pomoći."

- "Izvini, neće se ponoviti." odgovorio mi je.

- "Naravno da neće, jer me sledeći put kada to budeš uradio, nećeš više ni videti. Imaš sreće što smo u Budvi, da smo u Beogradu, odavno bi otišao za Novi Sad!" nastavio sam pridikama.

- "Neće se više ponoviti, obećavam..." odgovorio mi je, i pogledao me preko retrovizora.

- "Ok, ovo ću zaboraviti, ali sledeći put neću. By the way, nadam se da imaš hladan šampanjac u avionu!" rekao sam mu, pogledao ga preko retrovizora, i nasmejao se.

... to be continued ...