Izvan binarnog: rodna fluidnost u tradicijama širom sveta

Rodna fluidnost se prečesto doživljava kao „nova“ ili čak „zapadna“ pojava. Stvarnost je, međutim, da bezbroj kultura širom sveta ima tradicije i istorije koje sežu izvan rodne binarnosti.

Mnoge pretkolonijalne kulture prepoznavale su više rodova, uključujući osobe „dva duha“ (two-spirit) među starosedelačkim narodima Severne Amerike, kao i zajednice u današnjoj Australiji koje slave brotherboy i sistergirl identitete. Rodne varijacije poznaju i mnoge pacifičke zajednice: fiafifine na Niueu, fakaleiti na Tongi, vaka sa lewa lewa na Fidžiju, whakawahine na Novom Zelandu, rae rae na Tahitiju i mahu na Havajima. U Africi su istoričari zabeležili bogate istorije LGBT+ identiteta.

Ta fluidnost prisutna je i u narodnim pričama, religijama i mitovima širom sveta, koji obiluju složenim, rodno raznolikim likovima, od bespolnih stvoritelja i androginih božanstava plodnosti do legendarnih figura koje prkose rodnoj binarnosti ili menjaju rod u potpunosti. U mnogim slučajevima ta fluidnost nije uzgredna, već samo jezgro mitologije.

Širenjem evropskog kolonijalizma i monoteističkih religija, mnogi od tih mitova su izbrisani ili svedeni na binarna rodna bića uklopljena u zapadne hrišćanske ideologije. Kako primećuje jedan istraživač, „njihov rodni pogled na svet nije se lako preslikavao na društva na koja su nailazili“.

Rodna raznolikost je potisnuta, a rodno raznolike osobe primorane da se povuku i sakriju svoje identitete. Važno je reći da rodna raznolikost nikada nije nestala, ljudi su samo izgubili mogućnost da se otvoreno izraze iz straha od progona ili stigme.

Iako je vidljivost kroz istoriju rasla i opadala, rodna raznolikost je ostala prisutna u religijskim i kulturnim mitovima. U ovom zajedničkom članku, Globalni glasovi istražuju tradicije nebinarnog rodnog predstavljanja širom sveta, od Kine i južne Azije do Afrike i Kariba.

Mitološki koreni u hinduizmu

Teološki temelj rodne raznolikosti najsnažnije je artikulisan u drevnim hinduističkim tekstovima i epovima.

Najpoznatije rodno fluidno hinduističko božanstvo je Ardanarišvara („Gospod koji je pola žena“), složeni androgini oblik božanstva Šive i njegove družbenice, boginje Parvati. Prikazuje se kao jedinstvena figura podeljena po sredini: Šiva zdesna, Parvati sleva. Božanstvo simbolizuje jedinstvo i ravnotežu muške i ženske energije, Puruše i Prakriti, i predstavlja krajnju stvarnost koja nadilazi binarni rod. To je filozofski kamen temeljac razumevanja roda kao spektra.

Rodna fluidnost česta je i u hinduističkim epovima. U „Ramajani“, prvog dana svog četrnaestogodišnjeg izgnanstva, Rama moli svoje sledbenike, „muškarce i žene“, da se vrate u grad; oni koji su ostali da ga čekaju kasnije su blagosloveni i vezuju se za poreklo hidžra zajednice, trećeg roda koji i danas postoji u južnoj Aziji.

U epu „Mahabharata“, u trinaestoj godini izgnanstva, ratnik Arđuna se prerušava u Brihanalu, „evnuha učitelja muzike i plesa“ princeze Utare, što mnogi savremeni autori tumače kao ulogu trećeg roda ili prelaska roda. Bog Višnu se preobražava u zavodnicu Mohini, svoj jedini ženski avatar i središnju figuru za promišljanje rodne fluidnosti i božanskog otelovljenja.

Treći rod, poznat kao „treća priroda“ (Tritija Prakriti), priznat je i u drevnim hinduističkim pravnim i medicinskim tekstovima poput Kama sutre i Sušruta samhite, koji izričito govore o trećem polu i opisuju osobe rođene sa odlikama oba pola ili one koje privlači sopstveni pol, predstavljajući te identitete kao prirodan deo ljudskog postojanja.

Fluidnost u kineskom budizmu

Tradiciju rodne fluidnosti u svojoj mitologiji ima i budizam. Guanjin, skraćeno od Guanšijin bodisatva („bodisatva koja čuje zvuke sveta“), rodno je fluidno božanstvo i jedno od najvoljenijih u kineskom budizmu, taoizmu i narodnim religijama.

Izvorni oblik Guanjin je Avalokitešvara, bodisatva saosećanja. U ranim budističkim sutrama Avalokitešvara je prikazan kao „hrabar muškarac“ ili „vrli muškarac“. Prema Lotos sutri, međutim, bodisatva nema utvrđen rod, i Avalokitešvara se u svetu javlja u trideset dva različita oblika, od Bude ili kralja Brame do žene, devojčice, pa i neljudskog oblika.

Sutre o Guanjin prvi put su prevedene na kineski za vreme dinastije Han, a njene skulpture pojavile su se duž Puta svile. Rane skulpture zadržavale su muške odlike, ravne grudi, ponekad i brkove. Tokom dinastije Tang (618–907), kada se jedina kineska vladarka Vu Cetijan proglasila reinkarnacijom Maitreja Bude, lik Guanjin postaje androginiji, sa ženskim crtama lica i telom. Time se učvrstilo verovanje da će saosećajna boginja uvek saslušati i uslišiti molbe vernika.

Do dinastije Sung (960–1279) Guanjin dobija izrazito ženski oblik, a među vernicama se širi narodni kult „Guanjin darovateljke dece“. Tokom dinastije Ming, epski roman „Putovanje na Zapad“ učvrstio je ikonografiju Guanjin kao materinske boginje milosrđa: u svom ženskom obliku ona usmerava hodočašće, kroti Kralja majmuna i pomaže hodočasnicima da savladaju iskušenja. Njeni kipovi i danas se često viđaju duž kineskih obala.

Pretkolumbovska rodna fluidnost u Peruu i Ekvadoru

Prvi Evropljani koji su stigli na obalu današnjeg Ekvadora susreli su figuru koja se nije uklapala u njihove binarne rodne kategorije. Kolonijalne hronike opisuju „enčakirade“, mlade osobe koje su od malih nogu određivane za ritualne uloge, oblačile se kao žene i stupale u ceremonijalne odnose sa pripadnicima elite naroda Huankavilka. Iako pisani iz vizure duboko oblikovane evropskim moralom 16. veka, ovi zapisi spadaju među najčešće citirane istorijske izvore o drugačijim shvatanjima roda u prehispanskim društvima Ekvadora.

Priča o enčakiradima nije ostala zatočena u arhivima. U ribarskoj zajednici Engabao u provinciji Gvajas, LGBT+ kolektiv uzeo je ime „Los Enchaquirados“ da povrati istoriju koja je dugo bila nevidljiva, a to iskustvo zabeleženo je u dokumentarcu „Plaža enčakirada“, koji povezuje prehispansku prošlost sa savremenim raspravama o identitetu, sećanju i različitosti.

Stotinama kilometara južnije, u srcu andskog sveta, kolonijalni izvori beleže i „kvarivarmi“, figure vezane za ceremonijalne prakse sveta Inka, naročito na prostoru današnjeg Perua. Njihovo ime spaja kečuanske reči qari (muškarac) i warmi (žena), a istraživanja ih opisuju kao ritualne specijaliste vezane za prostore u kojima podela na muško i žensko nije sledila krutu ili isključivu logiku.

Tumačenja kvarivarmija i dalje su predmet rasprava, ali je njihovo prisustvo u istorijskim izvorima navelo istraživače da preispitaju kako su andska društva shvatala rod pre kolonizacije. Neki autori smatraju da ove figure treba razumeti u širem okviru komplementarnosti i ravnoteže društvenih i duhovnih načela.

Preobražaji u jorubskoj kosmologiji

Mnogo pre nego što je savremeni pojam rodne fluidnosti ušao u upotrebu, drevni narod Joruba u zapadnoj Africi imao je posebna bića za koja se verovalo da se kreću između muškosti i ženskosti. Ta bića zvala su se oriše.

Jedna od najvoljenijih oriša je Obatala, božanstvo stvaranja u jorubskoj mitologiji, koje se često tumači kao otelovljenje i muških i ženskih svojstava i vezuje za stvaranje ljudi oblikovanjem ploda u glini, telesno u materici i duhovno. Pošto se ta stvaralačka sila proteže preko muškog i ženskog, Obatala se često shvata kao biće koje nadilazi krute rodne granice.

Još jedna oriša koja se često opisuje kroz preobražaj je Ešu Odara. Ešu, koga su hrišćanski misionari pogrešno prevodili kao đavola, predstavlja dvojnost i promenu. Sve ima svoju suprotnost, a te dvojne prostore zauzima Ešu, pa se može tumačiti kao muško ili žensko, visoko ili nisko, dobro ili zlo. U svetim tekstovima Ifa postoji priča u kojoj se Ešu preobrazio u ženu da bi iskušao karakter čoveka po imenu Šakoto.

Postoje i ženske oriše čiji identiteti izazivaju očekivanja ženskosti. Oja, oriša reke Niger, otelovljuje prelaz i kretanje. Vezana za oluje i silovite vetrove, poseduje i svojstva tradicionalno pripisivana muškarcima: autoritet, hrabrost i učešće u ratu. Ošun je oriša plodnosti, lepote, inteligencije i političke moći. U mitovima o stvaranju, Olodumare, bespolno vrhovno biće, poslalo je šesnaest izaslanika da uspostave red na zemlji; Ošun je bila jedina žena među njima. Muškarci su je isključili iz odlučivanja, zbog čega je zemaljska misija propala. Na kraju se Ošun pokazala kao sila autoriteta čija je mudrost vratila ravnotežu.

Jorubske svete tradicije čuvaju priče o orišama koje se preobražavaju i prelaze granice u raznim oblicima, a njihovo sećanje i danas živi među Jorubama širom sveta.

Karnevalski lik koji prelazi rodne granice

Jedan od najvoljenijih tradicionalnih maskirnih likova Trinidada i Tobaga je Dama Loren (Dame Lorraine), deo karnevalskog izraza vekovima. I danas publiku osvajaju komični nastupi lika ukorenjenog u parodiranju francuske plantažerske klase.

Prepoznatljiva po bujnom poprsju i preuveličano obilnoj pozadini, Damu Loren su istorijski igrali muškarci u ženskoj odeći. Poenta je bila manje u uverljivom prikazu žene, a više u ismevanju kolonijalnih tlačitelja: maskirne tradicije 18. i 19. veka bile su pretežno muške, a preuveličani pokreti pojačavali su komiku karikature.

Trinidadska plesačica i kulturna komentatorka Sonja Dumas naglašava da je izvorna Dama Loren bila „satirični performans kolonijalnog perioda, još jedan gest otpora nedavno oslobođenih Afrikanaca“, a to što su je izvorno igrali muškarci „još jedno ispoljavanje karnevalske inverzije“. Antropolog Danijel Dž. Krouli smatra da su i žene igrale Damu Loren u ranim danima karnevala, pa su se možda i muškarci i žene tog vremena oblačili u suprotni rod.

Danas Damu Loren igra više žena nego muškaraca. Kostim čine haljina do članaka sa dugim rukavima, lepeza i suncobran ili raskošno ukrašen šešir širokog oboda, a lik čine posebnim pokreti: ples istovremeno duhovit, sugestivan i buntovan. Karneval je oduvek prostor oštrog društvenog komentara, a likovi poput Dame Loren otelovljuju dovitljive načine da se izazove autoritet i da glas samoizražavanju.

Žene ratnice kirgiskog epa

Kirgiski folklor bogat je pričama o ratnicama koje prkose tradicionalnim rodnim ulogama. Dve najpoznatije su Kiz Sajkal (Devojka Sajkal) i Džanil Mirza (Džanil ratnica).

Kiz Sajkal je lik iz epa „Manas“, najvažnije narodne priče Kirgistana, opisana kao žestoka i vešta ratnica iz plemena Nojgut koja je „nosila mač, koplje i štit“. U jednoj verziji epa ona izaziva glavnog junaka Manasa na dvoboj kopljima, obećavajući da će, izgubi li, dati život, slobodu i konja, a pobedi li, tražiti mir i slobodu za svoj narod. U drugoj verziji Manas i Kiz Sajkal nadmeću se dvaput i svako pobeđuje jednom; kada Manas na kraju pobedi i zaprosi je, ona ga odbija. BBC je 2016. uvrstio Kiz Sajkal na listu 100 uticajnih i inspirativnih žena sveta.

Uz legendu Kiz Sajkal stoji i Džanil Mirza, žestoka ratnica, izvrsna jahačica i smrtonosna strelkinja, čija je priča izložena u istoimenoj poemi Tenti Adiševe zasnovanoj na usmenim predanjima. Kao dugoočekivano jedino dete, Džanil Mirzu je otac odgajao da vodi pleme, a prema legendama, uspešno je branila svoj narod od kalmičkih osvajača. Posle tragičnog obrta, otmice i nametnutog braka, prkosno beži, preteći da će ustreliti svakoga ko krene za njom.

Kao i Kiz Sajkal, Džanil Mirza preuzima dužnosti tradicionalno rezervisane za muškarce i aktivno kroji sopstvenu sudbinu. Obe priče primer su žena koje ruše rodne barijere i društvene norme kirgiskog društva.

Pored ovih primera, postoje stotine drugih kroz geografiju i vreme. Iako je kroz istoriju bilo sistemskih pokušaja da se rodna raznolikost izbriše, a neki traju i danas, činjenica da ona istrajava svedoči da je bezvremen i neporeciv deo ljudskog iskustva.

Zajednički tekst grupe autora Globalnih glasova izvorno je objavljen na engleskom u okviru serijala „Gender Diversity“, pod licencom Creative Commons (CC BY 3.0). Prevod: gay-serbia.com.