Te pape i episkope treba svakog dana udarati nogom u zadnjicu

Italijanski filozof Gianni Vattimo (Đani Vatimo), deklarisani homoseksualac, deklarisani polu-vernik i poslanik Evropskog parlamenta (od 1999. god.) govori o homofobiji crkve, svojoj veri i nedavnom coming out-u.

 

Gospodine Vattimo, sebe opisujete kao “polu-vernika”. Šta podrazumevate pod tim?

U dobu između petnaeste i dvadeset pete godine bio sam ubeđeni katolik. Onda sam počeo da čitam autore koji su bili protiv hrišćanstva i protiv modernosti, pre svega Nietzschea i Heideggera. Moj cilj kao filozofa se sadržao u tome da pronađem poziciju koja je istovremeno trebalo da bude moderna i antiracionalistička. Otkrio sam pritom koncept postmoderne, čija se osnovna misao sastoji u tome da veliki metafizički sistemi nisu održivi. A upravo su ti sistemi odveli modernu filozofiju u ateizam. Stoga sam se pitao: postoje li uopšte još filozofski razlozi za ateizam? Moj odgovor je bio - ne.

O kojim to sistemima govorite?

O naučnom pozitivizmu i o marksizmu. Prvi od tih metanarativa, kako ih Lyotard (Liotar) naziva, govori: istina leži u nauci, nauka ne poznaje nikakvog Boga, Bog dakle ne postoji. Za drugi metanarativ Bog je infatilna željena predstava. Time što je postmodernizam razložio te sisteme, istovremeno je razdrobio temelj ateizma. Otuda verujem da je vera u Boga filozofski ponovo moguća - ali samo kada se ona sa svoje strane odrekne metafizički poduprete doktrine. Tu poziciju označavam kao polu-verničku. Prilično sam ubeđen da život nakon smrti ima smisla. U suprotnom svet ne bi bio ništa drugo do gomila smeća, koje bi trebalo baciti.

Vi niste samo deklarisani polu-vernik, nego i deklarisani homoseksualac. Ove godine je kardinal Ratzinger (sadašnji papa Benedikt XVI, prim. prev.) homoseksualnost označio kao povredu “prirodnog moralnog zakona”, pravno priznanje homo braka kao “tešku nemoralnu  praksu”. Odakle to neprijateljstvo prema gejevima u Katoličkoj crkvi?

Najpre, Katolička crkva nema samo napet odnos prema homoseksualnosti, nego uopšte prema seksualnosti. Pokušaj da se seksualnost suzbije i da se erotske strasti zauzdaju ima veze sa društvenom i ekonomskom kontrolom i do izvesnog stepena se iza toga krije civilizacijski učinak. Kada primera radi ne bi bilo barem ni privida bračne vernosti, familija kao institucija verovatno ne bi preživela, i sasvim je jasno da neko ne može ustajati u sedam i odlaziti na posao, pošto se prethodne noći provodio u kakvom bordelu. Nenaklonost prema gejevima ima dodatno i istorijsku pozadinu. Putem homofobije je hrišćanska zajednica pokušavala da se ogradi od grčko-rimske kulture, gde se istopolna ljubav tolerisala. Ili barem kod Grka, istini za volju. Rimljani su bili već neprijateljski nastojeni prema homoseksualcima.

Možda je neprijateljstvo Katoličke crkve prema homoseksualcima takođe pokušaj da se proteraju sopstveni demoni.

To je sasvim verovatno (smeh). Jedan ekspert za crkvu koji radi za Unesco, nedavno mi je rekao da su u poslednjih 100 godina bila tačno dvojica heteroseksualnih papa: Jovan XXIII i ovaj sadašnji (misli se na pokojnog Wojtylu, prim. prev). Svi drugi su bili, prema tom gospodinu, nedvosmisleno gejevi. To mi se čini izuzetnim, ja sam na kraju krajeva nekada želeo da osnujem jedan red po imenu Opus Gay. U svakom slučaju, Katolička crkva, sa njenim tradicionalno neprijaznim držanjem prema ženama, naslanja se nužno na institucije koje su izuzetno muške i upravo stoga deluju privlačno na homoseksualce. Osim toga, istorijski gledano, došlo je do paradoksa: crkva je doprinela tome da se homoseksualnost društveno tabuizira - ali upravo to ju je učinilo atraktivnom za gejeve, koji se zbog svojih seksualnih sklonosti u tzv. pristojnom društvu nisu mogli ostvariti.

Ali i druge totalitarne ideologije su neprijateljske prema gejevima, recimo komunizam ili tropski socijalizam a la Fidel Castro. Da li homofobija osobina diktatorskih režima?

Jedan diktatorski sistem se u osnovi bori protiv manjina, koje se organizuju ili od kojih se strepi da bi se mogle organizovati. Komunisti su verovatno iz tog razloga postupali protiv homoseksualaca a ne toliko jer su se bunili protiv kršenja jednog tabua.

Vi se svrstavate u jednu filozofsko-religioznu tradiciju koja Vašu seksualnost žigoše kao neprirodnu. To je kao kad...

 

... neko istovremeno instistira na punoj bačvi vina i jednoj pijanoj supruzi? Da, to mi kažu mnogi. Ali to da u crkvi postoje korumpirani elementi koji prete da je odvuku od njenih korena, nije izmislio Luther, nego je to istorijska konstanta. Ubeđen sam da izvesna crkvena okoštavanja upravo ja kao gej naročito jasno primećujem. Te pape i episkopi se moraju svakog dana nogom u zadnjicu, i to upravo treba da radi vernik. Jer u slučaju nekog izvana lako im pada da kažu: to je ateista pa ga ne moramo uopšte uzimati ozbiljno. Ja sam slobodan, jer me je Bog svojom jevanđeljskom reči tako stvorio i stoga takođe branim u ime jevanđelja  moju seksualnu slobodu. Antonio Gramsci je čak pretpostavljao da su Isus i jevanđelista Jovan imali homoerotsku vezu. Jevanđelista Jovan je bio, kao što znamo, privlačan mladić... što onda pa ne? Ne idem tako daleko da podržavam ovo tvrđenje, ali ne držim ga ni na koji način za blasfemično.

 

Papa zastupa seksualni moral koji nema ništa zajedničko sa savremenom životnom realnošću. Ipak je kod omladine omiljen. Zašto?

Tokom svete gospodnje dve hiljadite godine, na velikom trgu u Rimu se okupila masa mladih ljudi da bi čula papinu propoved i da bi aplaudirala njegovom pozivanju na devstvo. Drugog dana su čistači našli hiljade upotrebljenih kondoma. Hrišćanska zajednica ima jednu mudrost koja ne odgovara nužno onoj crkvene hijerarhije. Mehanizam ideologije uvek tako funkcioniše: idealizuju se one vrednosti koje ne žele da se slede. Papa je jedan stari, bolesni čovek, simpatična figura koja očinski deluje i pobuđuje sažaljenje. I njegove zasluge za pad komunizma su neprikosnovene, što vodi tome da mu se druge stvari opraštaju.

 

Razumete li zašto on zabranjuje upotrebu kontraceptivnih sredstava?

Jedini praktično-racionalni razlog kojeg mogu sebi da predstavim je sledeći: on kalkuliše da će Severna Amerika za nekoliko godina biti većinski latino-katolička, jer Latinosi imaju znatno veći natalitet od protestanata. Možda želi sa tom zabranom kontracepcije da podrži taj proces. Inače, to bi bilo čisto ludilo. Možda ludilo krsta, ali ludo ostaje ludo.

Vaša homoseksualnost Vas nikada nije odvela u religiozni konflikt svesti?

Na početku me je neprijateljstvo crkve prema homoseskualcima iritiralo. Ali danas mislim da se neprijateljski raspoloženi crkveni dostojanstvenici mogu zbog mene obesiti, da to jednom delikatno izraze. (smeh) Uvek sam mislio da svako treba da ima svoju crkvu, kako bi je izdao. Onaj ko može da se usprotivi strukturi kao što je crkva ili familija, nalazi lakše jedan identitet nego onaj ko se potpuno slobodno rađa i vreba opasnost da se drogom, nekim guruom ili tako sličnim zarobi. To je sličan efekat, kao onaj kojeg  je veliki italijanski novinar Indro Montanelli u vezi sa Berlusconijem opisao: mora se nešto strpljivo podnositi da bi  se protiv toga pelcovalo.

Gejevi u zapadnom svetu ne trpe više represiju, upravo suprotno. Gej supkultura se slavi i komercijalizuje.

To je jedan tipični efekat manjine, uz moto: hoćete nas ružne, bićemo onda još ružniji. Ja sam isuviše star i debeo da bi uzeo učešća na gej prajdu, ali te manifestacije su sigurno doprinele tome da se društvo manje oko nas uzbuđuje.

Ako je homoseksualnost za Vas tako samorazumljiva, zašto ste Vaš coming out imali tek u poodmaklom dobu?

Jer mi uopšte nije bilo stalo da se naokolo svađam sa mojom sedamdesetgodišnjom majkom, mojom sestrom i ostalom familijom. Konačno me je gej pokret Partito radicale-a, čiji sam nekad bio pristalica, bez mog znanja stavio na izbornu listu. Bio sam tada profesor i kada sam jednog jutra došao na fakultet, svi su me čudno gledali. Otvaram novine i vidim moje ime na listi gej pokreta.

I kakve su bile reakcije?

Najpre sam se plašio da me kao filozofa više neće uzimati ozbiljno. Ali moj fakultet je hteo da se prikaže kao progresivan, mada je većina njegovih članova bila užasno reakcionarna. Kasnije sam izabran čak za predsednika. Italijansko društvo je prema stvarnim ili tobožnjim odstupnicima oduvek bilo relativno trpeljivo. Nedavno je Emilio Colombo, jedan osamdesettrogodišnji senator i nekadašnji hrišćansko demokratski predsednik vlade i spoljni ministar, uhvaćen da šmrče koku. Tvrdio je da to koristi godinu i po dana, i to iz terapeutskih razloga. U 83. godini! Kakva li je to terapija? U svakom slučaju, niko se nije posebno zbog toga potresao. U izvesnim pogledima, Italija je jako prijatna zemlja.  

Iz: Die Weltwoche, decembar, 2003.

S nemačkog: Nicodemus

 

FRIGIDNO DRUŠTVO
Intervju s Giannijem Vattimom (1988)

Pokušajmo biti kao Benjaminov anđeo povijesti koji je neodoljivo potaknut da leti prema naprijed, ali pogled mu se navraća na ruševine prošlosti. Koliko šezdesetosme nosimo sa sobom? Koliko se izgubilo, a koliko se poslije dogodilo kao nastavak suprotnost šezdesetosmoj?

O ovome razgovaram s Giannijem Vattimom, filozofom koji prati promjene kolektivnog mentaliteta, onoga kakvi smo i onoga kakvima se činimo. Počinjemo od našeg vremena, od mišljenja pariškog filozofa Gillesa Lipovetzkog* da je današnje društvo društvo dovršenog nihilizma. Nema više tragičnosti niti vrtoglavice: "Bog je mrtav, veliki ciljevi nestaju, a svima se za to živo fućka”. Sve u svemu, trijumfira ravnodušnost, ali ne i metafizički očaj. Nadolazi društvo lišeno snažnih strasti, pomalo "frigidno”.

 

Slažete li se s ovakvom analizom? Jesmo li zaista stigli do vremena "nesreće bez želja”?

 

Ne bih bio tako pesimističan. Odrastao sam u vremenu u kojem sam upoznao navodne užitke represivne situacije i ne vjerujem da bih sam bio mnogo sretniji od mojih današnjih đaka. Ono što se zaista važno dogodilo u poslednjih dvadeset godina jest konačna demistifikacija i demitizacija Erlebnisa, totalnog doživljaja, koji je poslednji put pokušan šezdesetosme. Čovjek devetnaestog stoljeća, kojeg Hegel opisuje kao onoga koji čita novine kao svakodnevnu molitvu, mogao je stvarno vjerovati da ono što se samo njemu događa može biti onaj trenutak otkrića, onaj mnogostruki odnos o kojem su u biti sanjali neki romantičari: ispunjen trenutak. Dobro, i šezdesetosma je ovo na neki način htjela proširiti, univerzalizirati doživljaj pojedinca. Tako se mogućnost doživljaja univerzalnog dometa konačno potrošila, zahvaljujući i odnosu s masovnim medijima.

U kom smislu?

U smislu da su u masovnim medijima nakon šezdesetosme do te mjere uzeli riječ svi mogući vidovi doživljaja da su se svi oni srozali, poljuljali u temelju. Erlebnis je kao svoju osnovnu odliku uvijek imao nepredviđeno. Očigledno je da koliko se god kolektivni doživljaj više hrani trajno cirkulirajućim vrijednostima, toliko se manje može izraziti ovaj karakter novine Erlebnisa. U tome možda leži današnja frigidnost, u konačnom padu mogućnosti potpunog doživljaja.

A što je karakteriziralo šezdesetosmaški pokušaj "potpunog doživljaja”?

U izvjesnom smislu jedan hedonistički pristup. Kako inače protumačiti želju da se ti trenuci pročiste i uživaju kao potpuno značajni, kao vrhunski?

Dakle, Vi u šezdesetosmoj čitate i neku vrstu estetizacije kolektivnog?

Rekao bih: da. Uostalom, jedno simptomatično djelo iz šezdesetosme kao što je Sartreova Kritika dijalektičkog uma bilo je u biti proučavanje revolucije u terminima Erlebnisa. Cinjenica da je Sartre kasnije predvidio da revolucija završava i da se ponovo pada u "inertnu praksu" ima unekoliko proročansko značenje.

Navedimo nekoliko primjera postšezdeaetosmaške demitizacije. Uzmimo, na primjer, kult zdravlja, danas vrlo proširenu temu.

Zar ovo ponovno otkrivanje tijela nije način da se egzorcira ideološka vrijednost koja se tada pridavala tijelu, to jest, kao što, po Foucaultu, progovaranje o seksualnosti u modernom društvu nije seksualno oslobađanje nego čisto discipliniranje, tako su se mnogi šezdesetosmaški zahtjevi razriješili u slabljenju vlastite vitalnosti. Da se vratimo na naš primjer, danas seksualnost i erotizam ne predstavljaju više područja velikih sukoba. Privatno to možda još uvijek jesu, ali ne postoji više ona dodatna sociokulturna dužnost koja je karakterizirala seksualno ponašanje šezdesetosme.

Nastavimo s ekologijom.

To je područje na kojem mi se demistifikacija potpunog doživljaja čini najočitijom. Danas postoje vanjski uvjeti koji ovo pitanje stavljaju na dnevni red više nego onda, ali uvjeren sam da se ekološko pitanja može afirmirati utoliko ukoliko se ideja intenziteta i punoće koju je šezdesetosma slijedila istrošila.

Zašto?

 

Zato jer imam dojam da je tema ekologije u temelju tema slabih, prilagodbe i adaptacije na uvjete manje napetosti. Marcuseova djeca cvijeća možda su bila preekolozi. Ali hipi-pokret je, ipak, uvijek sadržavao neku vrst uzdizanja marginalnosti življene kao revolucionarne alternative sistemu. Hipiji su se predstavljali kao novi proleteri. Znak ovog sadašnjeg ekologizma sasvim je drugačiji. Poziva na smanjenje pretenzija, na smanjenje napetosti, na neagresivnost u odnosu na svijet. Dakle, još jednom kriza volje za globalnom promjenom.

Ovo što ste upravo rekli neizravno otvara jedno drugo pitanje: pitanje slabljenja para prijatelj-neprijatelj.

 

Da, ali valja vidjeti da li se ovo dogodilo kao posljedica šezdesetosme samo poslije šezdesetosme. Par prijatelj-neprijatelj održavao se i na suprotstavljenosti dvaju sistema, kapitalističkog i socijalističkog, a upravo se tada otkrila nemogućnost življenja realnog socijalizma. Ali kako se onda razmišljalo u terminima idantifikacije javnog i privatnog, to je imalo bitnog utjecaja na psihologiju pojedinca. Čini mi se da se u godinama što su slijedile prisustvovalo vrlo važnoj pojavi, koju bih nazvao ponovnim otkrićem duše. U smislu da je postšezdesetosma otkrila da rast pojedinca i povijest svijeta ne idu bok uz bok. Koji je bio vrhunac šezdesetosmaške iluzije? Da sam ja, kad sam se oslobađao svojih seksualnih tabua, to činio i u interesu čovječanstva. Ne samo da se to pokazalo krivim nego je zapadno društvo bilo sposobno da na ova očekivanja odgovori na perverzan način.

 

Što znači?

Što znači da je potrošački mentalitet postao masovan. U svakom smislu. Tako su mnoga očekivanja oslobođenja, na primjer seksualnih manjina, pronašla svoje mjesto i svoje zadovoljstvo upravo u svijetu tržišta. A u onaj mjeri u kojoj su to pronašla, u toj su se mjeri i delegitimirala. Postala su stvari za koje se više nije vrijedilo boriti. Otuda rastuća pažnja prema drugiin kategorijama: vlastita unutrašnjost, vlastita duša.

Koliko s tim ima veze revival svetoga?

Ponovno otkriće svetoga, kao i Crvene brigade, pokušaj je da se održe na životu ideali punog doživljaja. Očigledno je da sveto čini manje štete, ali temeljna ideja koja ga podupire ista je: pronaći snažnu očinsku figuru, te jednostavne i jasne stavove o svemu.

A propos potrebe za očinstvom: da li je za Vas ista i pretjerana odlučnost u politici?

Rekao bih: da. Zanimljivo je ono što dolazi od jedne relativno male političke grupe, talijanske Socijalističke partije. Nije to potreba društva u cijelosti, već grupe koja doduše predstavlja elemente moderniteta, ali koja je ipak dozvolila da je zavede preživjela ideja o preuzimanju vlasti i koja ne prihvaća promjenu koje smo svjedoci. Sekularizacija, laicizacija, diseminacija. Kao da snažna ličnost, npr. Craxija, koristi slici Italije u svijetu. To je staro poimanje politike, kao da sudjelujemo u sporazumu sila. Napokon, poznato je da se slika Italije u svijetu stvara drugim kanalima: moda, Fiat, Olivetti, dizajn.

A nasuprot pretjeranoj odlučnosti, kako tumačite rastuće pojave delegitimizacije autoriteta, čiji su u ovom trenutku najočitiji signal alternativni sindikati?

S one strane očite krize ideološkog tkiva sindikata i jednako očite opasnosti čistog korporativizina kojem se ponekad priklanjaju, ove pojave ipak pokazuju kako je postšezdesetosma dovela do brze sekularizacije autoriteta. U ovom se slučaju radi o sindikatu. Tu alternativci ne bi morali biti negativna pojava jer predstavljaju propadanje svih oblika dogmatizma, birokratizma i prisvajanja vlasti od strane pojedinca u neformaliziranim grupama.

Vratimo se Italiji. Ako se cijela šezdesetosma čita kao postepena desakralizacija, kako onda valja čitati nove mitove? Prijelaz sa Chea Guevare na Maradonu i Celentana?

U sekularizaciji, također, preživljavaju elementi mitizacije, iako znatno srozani. Danas se mnogo govori o Celentanu i njegovom utjecaju. Ali da, ne daj Bože, sutra umre, mislite li da bi bilo toliko samoubojstava kao kada je umro Rudolf Valentino? Mislim da ne. Star-system u svijetu intenzivnih medija nužno je autoironičan; ne utječe više na emocije kao nekad.

Frigidno društvo miri se sa činjenicom što sluša Celentana?

Čini mi se da da, jer tako se ponavlja obredni naboj zvijezde, karizmatskog vođe, ali na niskom nivou. Maradona je ograničeniji junak od Chea. U međuvremenu je revolucionarni vandalizam postao huliganstvo na stadionu. Mitovi su se dakle srozali, ali prava novost je u činjenici da se marginalizacija pokazuje kao izbacivanje iz igre. Marginalizacija je šezdesetosme mogla biti poželjna kao nova proletarizacija koja vodi revoluciji. Danas više nije tako.

Koliko s tim ima veze mit o uspjehu i veća projekcija sebe na stvari?

Te su pojave vezane za veću mobilnost društvenog sistema, koja, također, stvara netrpeljivost prema onome tko baš ništa ne radi. Sada dobro znam da u Sjedinjenim Državama, ali i u Italiji mnogi yuppiji dolaze baš iz redova šezdesetosmaša. Netko bi mogao pomisliti da se radi samo o pojedinačnim životnim putevima. Netko je sindikalist, pa se sprijatelji s gazdom, na kraju postane generalni direktor, pa se pretvara da sindikat više nema smisla. Ali jako sumnjam da je tako. Riječ je o mnogo proširenijoj pojavi koja, između ostalog, pokazuje kako puni doživljaj ni u poslu više nije moguć. Istovremeno se, međutim, pružaju mnogi "srednji doživljaji”.

To jest?

Kada moji prijatelji šezdesetosmaši pišu reklamne poruke, i to rade s izvjesnim nepoštovanjem prema sistemu, to je način da se smanje, promijene, ali i ostvare ideali šezdesetosme.

Da zaključimo: kako Vi u ovom kontekstu vidite drugo pitanje, koje je danas postalo bitno, ono što se najčešće zove pravo na život?

Izoštrili su se problemi koji nisu rješivi sa suviše pojednostavljenog gledišta. S druge strane, ideja o nekom pretpostavljenom prirodnom zakonu, pa anda i nekom prirodnom moralu, prodire sa svih strana.

Dakle?

Alternativa, doduše, također, oslabljena i sekularizirana, jest dijalog. Vidjeti da postoje strane koje su angažirane u nekom pitanju i tražiti rješenje koje ne bi ugnjetavalo nijednog od partnera u dijalogu. A s tim ima veze postšezdesetosma.

Zašto?

Zato, jer da je netko tada rekao kako se moralno načelo sastoji u dijalogu, u konsenzusu, optužili bi ga da je liberal, da je sluga kapitala. Danas je, pak, moguće govoriti o etici samo u terminima dijaloškog partnershipa. Ako ovo uzmemo u obzir, možemo upotrijebiti ono najbolje u našoj kulturi: toleranciju, a ne silu. Etika dijaloga danas je i za ljevicu jedini mogući put.

* Vidi Delo, br. 5, 1988. (prim. red.)

Razgovor vodio Franco Marcoaldi

Sa  italijanskog Iva Grgić

Iz: Delo, 1988, br. 34.

 

Gianni Vattimo (1936- ) spada među najvažnije i najprevođenije savremene italijanske filozofe, sa internacionalnim ugledom kao sjajni tumač Heideggera, Nietzschea i Gadamera. Studirao je filozofiju na univerzitetu u Torinu, gde je i doktorirao kod Luigia Pareysona, a kasnije je radio zajedno sa Hans Georgom Gadamerom i Karlom Löwithom na univerzitetu u Heidelbergu. Njegova prva knjiga je bila Essere, storia e linguaggio in Heidegger (Biće, istorija i jezik kod Heideggera), objavljena 1963. god. i publikuje studije o Heideggeru, Schleiermacheru i Nietzscheu. Počev od 1982. god. profesor je Teorijske filozofije na univerzitetu u Torinu. Kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih igrao je aktivnu ulogu u politici Radikalne partije. Vattimo je najpoznatiji po svojim spisima o il pensiero debole (’slaboj misli’); zajedno sa Pierom Aldom Rovattiem uredio je 1983.  zbirku eseja nazvanu Il pensiero debole. Vattimo poima slabu misao kao odbijanje prosvetiteljskog identifikovanja intelektualca kao avangardnog zakonodavca: il pensiero debole odbija snagu volje koju modernost pretpostavlja.

Vattimo definiše modernu kao onu eru u kojoj biti moderan samo po sebi postaje vrednost. Novo postaje vrednost, za Vattima, krajem 15. veka sa početkom koncepcije umetnika kao kreativnog genija čiji se rad karakteriše kao originalnost. Ovo je povezano, dalje tvrdi, sa opštijom perspektivom iz koje se ljudska istorija vidi u smislu emancipacije poimane kao napredak, progresija i remodelovanje. Takva koncepcija istorije je po definiciji linearna. Ova modernost skončava kada se više ne čini mogućim posmatrati istoriju kao unilinearnu. Vattimo smatra da filozofski izazov unilinearnom modelu dolazi od projekta u 19. i 20. veku koji izlaže ovo gledanje na istoriju kao ideološko. Walter Benjaminove "Teze o filozofiji istorije“, na primer, "iznose da je unilinearna istorija reprezentacija prošlosti konstruisana od strane dominantnih grupa i socijalnih klasa“. Međutim, tek će u odnosu na spise Nietzschea i Heideggera Vattimove ideje biti najpotpunije razvijene.

U "Kraju moderne“ (1985) Vattimo tvrdi da ono što naziva "rasute i često nekoherentne teorije post-modernosti“  tek počinju da imaju smisla kada se dovedu u direktni kontakt sa Nietzscheovim konceptom večnog vraćanja i Heideggerovim pojmom nadilaženja metafizike. Ukoliko se dela Nietzschea i Heideggera mogu staviti u produktivan odnos sa onima postmodernizma, taj projekat uključuje pre svega, za Vattima, obraćanje pažnje na prefiks "post“ u postmodernizmu.

"Post“ označava za Vattima isti odnos sa prošlošću evropske misli - kao što ima moderna - kako je izložena kod dva pomenuta mislioca. I Nietzsche i Heidegger su prepoznali nužnost dovođenja u pitanje tradiciju evropske metafizike i raskidanja sa njom u izvesnom fundamentalnom smislu. U isto vreme, mada su priznali paradoks tvrđenja da su pokidane sve veze sa tradicijom koja se smatra procesom neprestanog razvoja ili nadilaženja na prvom mestu - prosto tvrditi (claim) da se raskinulo sa modernom bilo bi onda ponavljanje logike moderne. I Nietzsche i Heidegger ne prepoznaju u moderni samo impuls ka progresu ili novini, nego takođe bazu ovom nagonu u pojmu "porekla“ ili "temelja“, i ka ovom konceptu su orijentisane njihove kritike metafizike. Ono što je postmoderno kod Nietzscha i Heideggera,  prema Vattimu, nije abruptan raskid sa metafizikom, nego pokušaj da se ponovo misli (rethink) ovo poreklo. Postmodernizam treba otuda videti kao slabljenje odnosa sa poreklom, slabljenje koje se filozofski dešava u Nietzscheovom "dovršenom nihilizmu“ i Heideggerovom konceptu Andenken-a (rethinking). Za oba mislioca, tvrdi,  estetika je mesto ovog slabljenja, koja uvodi promenjenu koncepciju istine, "ne kao objekt koji može biti prisvojen i prenešen, nego kao horizont i pozadina po kojima se možemo pažljivo kretati“.

U kasnijim delima kao što su The Transparent Society (1992) i Beyond Interpretation, Vattimo je proširio ove agrumente, dok u poslednjoj knjizi upozorava na prenagljeno redukovanje misli moderne na čisto estetski fenomen. Istina, tvrdi Vattimo odbacujući ono što vidi kao bestemeljni relativizam većeg dela postmoderne misli, zahteva čin interpretacije, ali to nas ne oslobađa od posvećivanja pažnje istoričnosti.

 

Iz: Stuart Sim, The Routledge Companion to Postmodernism, 2001.

Sa engleskog: Nicodemus

 

Verovati u verovanje (Credere di credere)

by Diego Passoni (www.gay.tv)

Ne znam mnogo o Gianniju Vattimu, intelektualcu i filozofu koji se ne oseća baš najudobnije među deklarisanim homoseksualcima našeg društva. Mnogobrojni su razlozi mog odlaganja da pročitam ovu knjigu - filozofske tekstove sam oduvek smatrao previše hermetičnim, a izlaganja savremenih filozofa bezrazlozno komplikovanim. Koliko je Vattimova knjiga “Verovati u verovanje” (izdanje Garzanti, edicija “Elefante saggi”, 1996.) daleko od te moje predstave! Čini mi se da je Vattimo napisao tu knjigu za mene lično a da toga nije ni bio svestan. Nije reč o još jednoj od knjiga koju možete čitati tokom besanih noći, “Verovati u verovanje” je pravo otkrovenje za sve homoseksualce-vernike, kao što smo Vattimo i ja.

Vattimo rekonstruiše mišljenje koje ga je dovelo do ponovnog otkrivanja vere putem filozofske analize koncepta svetog, vere i dogme, i antropološke analize religioznog ponašanja. Sledivši nešto drugačiju psihološku rutu, ali susrevši se s istim doktrinarnim “zidom” koji pred vernike postavlja rigidni katolicizam koji propoveda crkva, Vattimo je došao do istih zaključaka do kojih sam došao i  ja kao vernik. Retko sam se susretao sa tako jasnom vizijom koja ne pokušava da se odvoji od crkve, već prihvata njene granice ne odustajući od ličnog odnosa čoveka s Rečju - istinska referenca za svakog hrišćanina.

Knjiga govori o tome kako Bog,  još od pakta sa “svojim narodom” pokušava da obrazuje ljude i da ih oslobodi od shvatanja Njega kao Boga - osvetnika žednog pravde, shvatanja koje je uslovljeno nasilnom prirodom samih ljudi. Bori se protiv vizije Boga stvorene “po meri” u cilju davanja smisla ljudskoj sklonosti ka destrukciji, a time i njenog pravdanja. Protiv stišavanja besa Gospodnjeg prinošnjem žtve. Protiv mehanizma koji se koristi od iskona, i u svim religijama, a kome je cilj sublimacija manije za moći ljudskog ega. Protiv nasilne svetosti. Na takvu viziju Bog odgovara svojom Otelovljenjem (Silaskom). Život Isusov poručuje čoveku da uzme Spise i interpretira ih vodeći se jedinim i istinskim Božjim atributom - ljubavlju. “Ne zovem vas više slugama, već prijateljima...”.

Kako bilo, taj novi pristup je daleko nepraktičniji od onog ustaljenog: serije moralnih zakona bez kojih čoveku preti prokletstvo i grehova koje jedino žrtvom možemo okajati da bismo ponovo zaslužiti milost Božju (pri čemu žrtva više ne podrazumeva prinošenje životinja i hrane, već Odustajanje i Samoograničenje).

Šta se, dakle, desilo sa slobodnom interpretacijom Reči u skladu s vremenom u kome se živi, kako nas je, uostalom, Isus i učio?! Kako primeniti principe Sv. Avgustina “Voli i čini što želiš.” Šta se desilo s milosrdjem u našim crkvama? Nije li ono trebalo postati jedini istinski zakon? Da li je zaista moguce da su Eros i Milosrdje u antitezi? “Užasan stav crkve prema homoseksualnosti jasan je ostatak praznoverja”, tvrdi  Vattimo u svojoj knjizi. 

Sa italijanskog: Minja