Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
Intervju

Homofobija – način da se zadrži moć

Deutsche Welle  ·  rusija  ·  Odabrao: m  ·  Dodato: 19. MAY 2017

Ruska istoričarka Irina Roldugina u intervjuu za DW, govori o razlozima nastanka homofobije u Rusiji i o tome zašto je ona i dan-danas prisutna u ruskom društvu.

DW: Gospođo Roldugina, kako je došlo do toga da je u Rusiji toliko raširena netolerancija prema homoseksualcima?

Irina Roldugina: Homofobija je veoma kompleksan fenomen. Ima veoma mnogo uzroka i zavisi od mnogih faktora. Kada se uporedi period srednjeg veka i rano novo doba u Rusiji sa tadašnjom Evropom, može se zaključiti da je Evropa bila mnogo više homofobična. Krajem 19. i početkom 20. veka, u Rusiji nije postojala smrtna kazna za seks među muškarcima, niti je dolazilo do ogromnih skandala i senzacionalnih sudskih procesa kao u Evropi. Tu bi se trebalo prisetiti slučaja Oskara Vajlda. Međutim, iz ovoga ne bi trebalo zaključiti da je Rusija nešto posebno tolerantna. U udaljenim krajevima zemlje, tada jednostavno nije postojala mogućnost za kontrolu. Prema mom mišljenju, današnja homofobija u Rusiji počela je da se razvija u vreme Staljina. Ona je usko povezana sa zarobljeničkim logorima i hijerarhijom koja je postojala iza bodljikave žice; kada su ljudi, pri dolasku u gulage, najpre bili izloženi nasilnom kontaktu sa osobama istog pola.

Kako se Staljin ophodio prema homoseksualcima?

Staljin je 1934. godine ponovo uveo član zakona kojim se kažnjava seks među muškarcima. Zabranio je abortuse i otežao proces razvoda. Ono što je posebno interesantno jeste da je, za razliku od tada otvorene i jake kampanje protiv abortusa, uvođenje tog člana zakona koji zabranjuje seks među muškarcima, prošlo potpuno neopaženo. Homoseksualci u Moskvi i Lenjingradu masovno je hapsila sovjetska tajna policija. S druge, sovjetska država tridesetih godina i nakon toga, nije sebi postavljala za cilj da istrebi sve homoseksualce, niti da ih stavi u logore, kao što je to bilo u nacističkoj Nemačkoj. Na homoseksualnost se gledalo samo kao na još jednu polugu koju je trebalo staviti pod pritisak. To su sovjetski režim, ali i KGB, u velikoj meri iskoristili da bi ucenjivali strane diplomate i studente, ili da bi im uskratili pravo boravka u Rusiji. U Sovjetskom Savezu kazna protiv lezbejki nije postojala, ali homoseksualnost među ženama jeste smatrana za bolest. Lezbejke su bile prisiljavane na lečenje i bile su odbačene od društva.

Nakon raspada Sovjetskog saveza, u Rusiji su 1993. godine homoseksualni odnosi među odraslima legalizovani. Predsednik Vladimir Putin nije uveo kaznu za seks među muškarcima. Ipak, da li uočavate nekakvu paralelu po tom pitanju između Putina i Staljina?

Iako Putin nije uveo takvu odredbu, on ipak dozvoljava da se država vodi sličnom logikom. Trenutni Zakon protiv „Gej propagande" sadrži poruku da je homoseksualnost nešto kriminalno i bolesno. Čovek bi svoju homoseksulanost trebalo da krije i da se nje stidi. Prema nekim izvorima, broj zločina iz mržnje prema homoseksulacima se povećao. Ipak neke sveobuhvatne statistike o tim krivičnim delima u Rusiji ne postoje. Kao prvo, ta krivična dela retko se javno objavljuju, a kao drugo, policija u napadima na homoseksualce često ne uočava nikakav motiv „iz mržnje". Sa tim zakonom se želi da se društvo polarizuje i da se tako brendiraju društvene grupe „nižeg ranga" i njihove vrednosti. Niske pobude i najniži instinkti stavljaju se pod kapu „tradicionalnih vrednosti" i suprotstavljaju najosetljivijim grupacijama društva. Homofobija je za državu samo praktičan način da proširi mržnju.

Svetska zdravstvena organizacija je 17. maja 1990. godine precrtala homoseksualnost sa spiska bolesti. Zašto je, uprkos tome, u Rusiji još uvek u tolikoj meri prisutna homofobija?

Osnovna svrha homofobije jeste širenje mržnje i to ponekad u zastrašujućim oblicima. Ali protiv toga se ipak može boriti. Ona nije „data od Boga". U Holandiji se nekada homoseksualni kontakt kažnjavao smrću. U SAD, gde su danas dozvoljeni istopolni brakovi, nema naznaka da je zemlja „na ivici pakla". Baš suprotno, društvo je življe i slobodnije. Mislim da bi u Rusiji, da nema homofobičnog huškanja, policija bila profesionalnija i manje korumpirana, a škole više usmerene na otvoreniju edukaciju. Tada u ruskom društvu ne bi bilo ni govora o homofobiji, već o homoseksualnosti kao nečemu sasvim normalnom. Mi u Rusiji imamo posebnu državnu moć i vlast, a mržnja je jedan idealan način da ta moć zadrži svoje pozicije.

Irina Roldugina je ruska istoričarka. Radi kao docentkinja za istoriju na Višoj školi za ekonomiju u Moskvi, na jednom on najvećih ruskih univerziteta.

 

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi