Muškobanjastu, širokih ramena i mišićavu, ali sa parom dojki - tako je Mikelanðelo slikao Veneru, boginju ljubavi. Njegova skulptura „Noć“, kao simbol kraja dana i kraja života, sa grobnice Ðulijana de Medičija u firentinskoj crkvi San Lorenca, sledi isti princip.
„Tokom renesanse umetnici su sa ljubavlju i ponosom predstavljali muške aktove, ali njihov odnos prema ženskom aktu bio je hladan, ravnodušan i bezosećajan“, kaže prof. Antonio Paoluči, direktor umetničkih blaga i istorijskih spomenika Firence. „Kod firentinskih renesansnih umetnika žene predstavljaju pravu misteriju. Njihov pristup ženskom erotizmu proizveo je zagonetna remek-dela, poput radova Botičelija.“
U renesansi, idealna žena imala je „male, okrugle grudi, čvrste poput jabuka, duge, graciozne, pomalo tanušne noge, punačke ruke i duge, nežne prste“, pisao je Anjolo Firencuolo 1541. Mikelanðelove žene bile su muškobanjaste, ali su i pored toga izazivale divljenje savremenika.
Tri izložbe u Firenci, otvorene za javnost do kraja septembra (u Galeriji Akademije, Palati Stroci i Kući Buonaroti) ilustruju različita gledišta na žensku lepotu Mikelanðela i njegovih sledbenika. Muško-ženska lepota možda je miljama udaljena od klasičnog grčkog ideala ženske lepote koja je toliko inspirisala renesansne umetnike, ali i muškobanjasta „Noć“ smatrana je u to vreme remek-delom. Kroz muško-žensku lepotu Mikelanðelo je pokušavao da izrazi duhovnu snagu i odlučnost - karakteristike koje su u to vreme vezivane za muškarce. Venera je bila boginja koja je ustanovila pravila ljubavi i mnogi Mikelanðelovi savremenici (Ticijan, Vazari, Botičeli, Verokio, Broncino) predstavljali su je po tradicionalnom obrascu: blagu, potisnute seksualnosti, lepog lica. Jedino se Buonaroti usudio da koristi tu muškobanjastu lepotu kako bi naglasio sposobnost pojedinih žena - Venere, Noći, ženskih likova u Sikstini -da utiču, delaju i odlučuju.
Iako je žudeo za lepim plemićem Tomazom dei Kavalijerijem (kome je posvetio brojne sonete), Mikelanðelo je održavao bliske (prijateljske) odnose sa jedinom ženom prisutnom u njegovom životu, udovicom Vitorijom Kolonom, markizom od Peskare, ozbiljnog muževnog lica, koju je i sam umetnik u jednom od madrigala opisao kao „muškarca u ženi“.
Meðutim, Kac Nelson, kurator izložbe u Galeriji Akademije, odbacuje argument da je umetniku bliža bila muška lepota zbog homoseksualnih sklonosti, i da je zato, navodno, koristio samo muške modele. „Nisu sve njegove žene muškarače“, kaže. On je koristio i konvencionalne obrasce lepote, što naročito možemo videti na njegovim Bogorodicama, iznad svih na Pijeti. Zapravo, ove tri izložbe pokazuju više tipova žena i stilova ženske lepote koje su nam ponudili umetnici, Mikelanðelovi savremenici. Na nekim skicama one su muškobanjaste, na drugima su izuzetno ženstvene, uključujući i nekoliko crteža aktova za koje stručnjaci tvrde da su raðeni prema ženskim modelima. Danas se svi dive Mikelanðelovim muškarcima, primećuje Nelson, ceneći mnogo manje „mušku“ lepotu nekih od njegovih žena, što je istorijska nepravda.
Jedno od centralnih mesta na izložbi u Galeriji Akademije zauzima slika „Venera i Kupidon“, izložena po prvi put od restauracije, kojom prilikom su uklonjeni slojevi boje naneti nakon umetnikove smrti, da bi prikrili prvobitni akt.
M. K.