Gej, Pank i Provokator

Sa svakom godinom koja prođe, britanski umetnik i ikonoklast, Derek Džarman (Derek Jarman) čini se ponovo važan i više marginalan. Njegovo mesto u istoriji kao pionira gej kinematografije je osigurano, ali njegovo delo je i dalje malo gledano, a duh u kome je napravljeno se čini još daljim nego ikada.

Derek Džarman je umro od side 1994. godine, u svojoj pedeset drugoj godini života, i možda je sada pravo vreme da pohvalimo dokumentarni film Isaka Džulijena (Isaac Julien) Derek, koji je premijerno prikazan na Sandens filmskom festivalu (Sundance Film Festival) u januaru, a koji ce biti prikazivan od 9-16 juna u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MOMA New York). Cajtgajst Films (Zeitgeist Films), distributerska kuća koja je pomogla da američka publika upozna Džarmana, je 24. juna pustila Gliterboks (Glitterbox), dvd koji predstavlja presek Džarmanovih filmova, neobrehtovske ekranizovane biografije Karavađo (Caravaggio) (1986) i Vitgenštajn (Wittgenstein) (1993); homoerotsku dramu The Angelic Conversation (1985) i njegove monohromne oproštajne reči Blue (1993), dirljiv epitaf koji je jedan umetnik mogao da osmisli za sebe.

Džulijanov Derek kombinuje delove iz Džarmanovih filmova, iz intervjua iz devedesetih godina kao i meditativni glas Tilde Svinton (Tilda Swinton), koja je bila i izvršni producent. U email poruci koju je Svintonova, inače česti Džarmanov saradnik, prva filmska uloga joj je bila u Karavađu, nama poslala, rekla je da je dokumentarac urađen tako brzo dobrim delom zato što su je ljudi belo gledali kada je govorila o Džarmanu kao umetniku koji je obećavao. "Čini se da je pravo vreme da se podsetimo na drevnu tradiciju koja je uvek služila dobro civilizaciji, a to je nezavisni, istinoljubivi poeta, provokator" izjavila je Svintonova.

Džarman se uprkos svom naginanju ka buntovništvu, dosta oslanjao na primere prethodnih generacija. Njegova pesnička senzibilnost duguje odmetničkom liricizmu Žana Koktoa (Jean Cocteau) i Žan Ženea (Jean Genet). Džarmanova sklonost ka baroku podseća na britanske filmske autore kao što su Majkl Pauel (Michael Powell) i Ken Rasel (Ken Russell) koji ga je i zaposlio kao dizajnera seta. Ima takođe i srodnosti sa ikonoklastikom lošeg momka kojoj je on podigao spomenik: Karavađo, slikar koji se pobunio protiv oplemenjene Renesanse i Ludvig Vitgenštajn, filosof, koji se odnosi prema akademiji sa neprijateljstvom. Džarman se jednom požalio da su heteroseksualci toliko kolonizovali i ogoleli ekran, njegove prave reči su bile manje učtive, "da je bilo jedva prostora za nas da se poljubimo". On je sebi dodelio misiju da stvori taj prostor. Njegov prvi film, Sebastijan (Sebastiane) (1976), idila drevnog Rima koja je imala eksplicitan gej podkontekst u ovom epu "sa mačem i sandalama", nije bila samo iskrena vec i slavljenička u predstavljanju homoseksualne želje. Ovo delo je izazvalo nešto osude, ali je bio među prvim filmovima koji su pokazali erekciju koja je prošla kod britanskih cenzora.

Uprkos dandi elementima u svom radu, Džarman je u srcu bio pank filmski autor- ta veza je potvrđena filmom Jubilee (1977), u kojoj je on ekranizovao pankovski "nema budućnosti" nihilizam, uz pomoć kraljice Elizabetu I (Queen Elizabeth I) koja putuje kroz vreme. Džarman je sebe nazivao "kontroverzijalistom", ali je zapravo bio ne više od provokatora. Estetika i politika su za njega bile nerazdvojne. Njegova prepoznatljiva kombinacija lepote, duhovitosti i ljutnje je bila kontroverzni stav.

Njegova karijera na filmu se poklopila sa vladom Margaret Tačer (Margaret Thatcher), neka vrsta negativne muze. U javnosti i filmovima kao sto su The Last of England (1988), Džarman se ruga onome što je video kao pogubnu pohlepi i bezdušnosti Britanije osamdesetih. Zakoni Tačerkine ere su povukli vladinu podršku filmskoj industriji, ali su negostoprimljivi uslovi čini se samo još više pojačali Džarmanovu "uradi sam" snalažljivost i osecaj za umetničko zajedništvo.

Školovan kao slikar, Džarman je cenio aspekt zajedništva u pravljenju filma. "Smatram da je on pravio filmove prvenstveno za svoje društvo", izjavila je Svintonova. "Rad sa njim je bio rad rame uz rame sa njim."

Džarmanov život je hranio njegovu umetnosti i obratno. Nije bilo iznenađenje da je njegova predstojeća smrt postala centralna tema u njegovom radu. Boreći se protiv stigme koju nosi sida sa sobom, kao što se borio protiv stigme da je gej, Džarman je otvoreno govorio o svom statusu HIV pozitivne osobe. Filmovi koji su pratili dijagnosticiranje njegove bolesti, naročito The Last of England i anahronistička adaptacija Edvarda II , (Edward II) (1991) Kristofera Marloa (Christopher Marlowe) su bile prepoznatljive po svojoj žestini i licidnosti.

Kada je napravio Vitgenštajna, ne mnogo pre svoje smrti, vid ga je već izdao, stoga i izuzetno jake boje u filmu. Džarmanov poslednji film, Blu (Blue) koji u sedamdeset šest minuta kombinuje zvučni kolaž sa jasnim ekranom duboko plave boje (nijansa koju je patentrao slikar Iv Klajn (Yves Klein)), teži da istovremeno predstavi i prevaziđe njegovu slepoću i ponor smrti.

Danas se Džarman smatra osnivačem nečega što je postalo poznato kao New Queer Cinema, labava grupa filmskih autora među kojima su Tod Hejnz (Todd Haynes) Poison, Tom Kejlin (Tom Kalin) Swoon i Isak Džulijen (Isaac Julien) Looking for Langston, koji su se pojavili kasnih osamdesetih. Ali kao što je Džulijen rekao u email poruci: "Derek je utro put nezavisnim filmskim autorima i tačka, ne samo kvir filmskim autorima. Od naročite važnosti", dodao je, "je bio Džarmanov način. On je proročanski odbio da bude vezan za jedan medij, insistirajući na kontinuitetu između njegovog rada na filmu, istalacija, slikanja, skuptura, dizajna i poezije."

Džarman je na neki način dobro upamćen u svojoj rodnoj zemlji. Londonska filmska agencija je nedavno ustanovila Džarmanovu nagradu (Jarman Award) za mlade filmske autore. Bašta koju je negovao u svojoj kućici na engleskoj obali je postala turistička atrakcija. Ali kao što Derek nagoveštava scenama u kojim Svintonova besciljno luta po ulicama savremenog Londona, kao da pokušava da nađe njegove tragove, teško je zamisliti pojavljivanje opozicionog umetnika kao što je bio Džarman, a kamoli njegovu uspešnost u današnjoj klimi.

Džarman se ponosio time što je ostao van tokova britanskog filmskog establišmenta i nikada nije bio dovoljno tržišno unosan da bi ga računali u zvaničnu izvoznu robu. Imajuci to u vidu šta Tilda Svinton misli da bi bila Džarmanova reakcija na njeno nedavno osvajanje Oskara za ulogu u Majk Klejtonu (Michael Clayton)?

"Mislim da bi se on smejao i smejao i smejao i smeajo " rekla je ona u email poruci, "a zatim bi me zamolio da se stvar " dodaje Svintonova misleći na zlatnu statuu "otopi u neki umetnički predmet."

DENIS LIM, New York Times
[25, maj, 2008.]