Gej jednakost jeste ljudsko pravo

Desničarska upotreba homofobije kao načina kojim će se pobediti islam je simptom zablude veće razmere.

U izvanrednom ekspozeu Guardian je izvestio da je jedan čovek držao roze trougao na demonstracijama Engleske Lige za Odbranu (English Defence League) - jedne od otvoreno antiimigranstkih i islamofobičnih organizacija u zemlji. Kada ga je novinar upitao šta roza trougao predstavlja, čovek je nervozno odgovorio: "Ovo je simbol koji su gej ljudi bili primorani da nose pod Hitlerom. Islam predstavlja istu opasnost i mi smo ovde da iznesemo naše neodobravanje".

S obzirom na istoriju fašističkog nasilja i otvorene homofobije, vest da EDL ima jako (115 članova) gej, lezbejsko i transrodno krilo, se čini, u najmanju ruku apsurdna.

Ali zapravo ovo je samo najvidljiviji primer loše informisanog i obmanutog pomaka u našem nacionalističkom diskursu koji je pomerio težiste sa vere na kulturu i sa rase na religiju kako bi podigao moralni bedem između mitologijski modernog, prosvećenog, progresivnog Zapada i demonizirajućeg srednjovekovnog, zaostalog, verski zadrtog juga. Daleko da se ova  kontradiktornost pripisuje samo krajnjoj desnici.  Ovakva mišljenja su postala od totemskog značaja u mejnstrim napadima na multikulturalizam uopšte i ne-evropsku imigraciju, naročito kao da su oni protivni prioncipima društvene jednakosti.

Na kraju inače razumnog uvodnika o imigraciji u aprilskom Financial Times-u se navodi: "Snažno težište ka kulturnoj asimilaciji je isto tako opravdano uključujući i odlučnu odbranu zapadnjačkih vrednosti, kao što su prava zena i gejeva ".

Problem sa naročito ovom rečenicom jeste da je realnost vrlo brzo izbriše.  Da bi nešto moglo da se kvalifikuje kao "zapadnjačka vrednost" ono mora da poseduje najmanje dva kvaliteta. Prvo to mora da bude vrednost koja postoji isključivo na Zapadu, drugo to mora da bude verovanje koje postoji duže vreme, oko koga postoji konsenzus i duboko je ukorenjeno. Nalazivši se negde između tradicije i principa, vrednost sugeriše vrstu verovanja koje bi promenilo pogled na svet da je ozbiljno preispitivano. To je nešto za šta nam nije potreban zakon, iako on možda postoji, zato što bi verovanje bilo slobodno utemeljeno društvenim konsenzusom.

Gej prava ne mogu da se pohvale ni jednim od ovih atributa. Mnoga osnovnih prava su samo dodeljena gej zajednici na Zapadu relativno skoro.  Diskriminatorna odluka 28  - zabrana na "promovisanje' homoseksualnosti- je povučena 2000. godine u Škotskoj i 2003. godine u ostatku Velike Britanije. Vrhovni sud je poništio zakone koji su se odnosili na sodomiju 2003. godine, a gej brakovi su legalizovani u prvoj američkoj državi (Massachusetts) 2004. godine - iste godine kada je zakon o graađanskoj zajednici donet u Engleskoj.

Šta više, daleko od čvrstog konsenzusa, ove zakonske odluke ostaju i dalje kontroverzne i pod znakom pitanja. U trideset jednoj američkoj državi gde su gej brakovi stavljeni na glasanje, oni nisu prošli. Jedino mesto gde su oni legalni je ono gde su odluke i donesene, a to je u sudu. Ne samo da gej pravo nije zapadnjačka vrednost, već ono nije čak ni kalifornijska vrednost. Anketa u Evopskoj Uniji 2006. godine je otkrila da samo 44% ispitanih širom Evrope podržava gej brakove, i 32% podržava prava gej osoba na usvajanje dece.  Samo u Holandiji i Švedskoj su ljudi podržali i jedno i drugo. Osam od dvadeset sedam zemalja je podržalo gej brakove, a u jedanaest zemalja je podrška njima manja od 20%. Rim trenutno doživljava talas homofobičnih napada, uključujući i dva pokušaja podmetanja požara u gej klubovima kao i seriju napada na gej muškarce.  Napadači nisu imigranti niti muslimani, već braća po mišljenju engleskih desničara, neofašisti.

Bilo bi fantastično kada bi gej jednakost bila vrednost Zapada, ali mi još nismo dotle došli.  Ona i dalje ostaje važno stremljenje i trebalo bi na njega gledati kao na univerzalno ljudsko pravo.

Ni koncept gej prava nije samo karakteristika Zapada. Južna Afrika je bila prva zemlja koja je unela gej jednakost u svoj ustav i peta koja je legalizovala gej brak. Zapad se pokazao vrlo stručan u izvozu homofobije. Više od polovine zemalja u kojima je homoseksualizam kriminalna radnja to čine po zakonima preostalim iz perioda britanskog kolonijazlima. Predlog zakona u Ugandi prošle godine po kome gej osobama preti i smrtna kazna je nastao dobrim delom uz pomoć američkih evangelista.

Ništa od navedenog ne bi trebalo da poriče postojanje, niti dominantno homofobično raspoloženje na globalnom jugu generalno ili u muslimanskim zemljama naročito. Niti bi trebalo da minimalizuje značajan napredak u ostvarivanju gej jednakosti na Zapadu.

Daleko smo dogurali. Jedna anketa iz 2009. godine je otrkila da gotovo dve trećine Britanaca (61%) sada veruje da gej osobe treba da imaju pravo da stupe u brak. U nedavnoj poseti mestu Scarborough, koje je prosle godine gobile svoju prvu gej paradu, pitao sam tri starije osobe koje su igrale bingo, šta misle o tome što je David Cameron otpustio jednog škotskog kandidata koji je tvrdio da biti gej nije normalno.

"Mislim da je dobro postupio, u modernim vremenima ne možete tako pričati" rekao je jedan stariji čovek. "Gej ljudi imaju ista prava kao i svi ostali. Nije više kao što je nekada bilo, kada se sve  guralo pod tepih" dodala je jedna žena.  Jedan muškarac je smatrao da je kandidat bio u pravu, a zatim je dodao: "Ali ja sam star, a vremena su se promenila."

Ne bismo želeli da vidimo da se ta vremena vrate, i ne bismo želeli da ikada pravimo kompromis u glasnoj odbrani gej jednakosti, ali je retko očigledna navodno "liberalna dilema" između podrške gej pravima i protivljenja islamofobiji i multikulturalizmu. Nema potrebe da se islam tretira u dečijim rukavicama kao pretnja, kao ni da mu se priđe stisnute pesnice.  To je religija. Religije su obično homofobične. Stoga ni ova ne bi trebalo da bude izuzeta po tom pitanju, niti izuzetak. Najveća pretnja gej pravima dolazi ne od islama i levice, već od hrišćanske desnice. Tu nema relativizma, to je racionalizam.

U vreme kada je Crkva Engleske podeljenja po pitanju gej prava i kada Katoličku crkvu potresaju skandali o zloupotrebi dece, istaći islam kao apsurdan po pitanju gej prava bi bilo bizarno. Najsvežiji istaknuti primeri homofobičnog ekscesa su se desili u Ugandi i Malaviju, obe zemelj su na svom jugu prevashodno hrišćanske.  Istina, postoje donekle i razlike, ali odbijanje prava na brak ne bi trebalo poistovećivati sa pretnjom smrtnom kaznom.  Aukcijsko nadmetanje u potrazi koja je religija ili kultura najviše homofobična samo pojeftinjuje borbu za gej prava i podriva prilike za solidarnošću.

Ovo je razlog zašto ne možemo da dozvolimo da bitno pitanje kao što su gej prava bude zgrabljeno od strane desnice kao štap kojim će oni tuci islam, imigraciju ili levicu. Insistiranje da je gej jednakost "vrednost Zapada" kojoj prete stranci i islam, ne samo da je pogrešno, već zapravo ometa borbu protiv homofobije: udaljavajući gej zajednicu od ostalih zajednica, dok se prihvata mišljenje homofoba da je homoseksualnost zapadnjačko kulturološka nametnutost.

Gej prava su ljudska prava. Ona ne pripadaju ni jednoj religiji i ne bi trebalo da budu podređena niti jednoj religiji. One koji se ovim pravima protive bi trebalo izazvati, kao i one koji ih koriste da bi diskriminisali jedne u odnosu na druge.

Guardian