Sretan je ko ume da voli - VII deo
SAN
Čula se polako izoštravaju, kao rubovi slike koja dolazi u fokus. Osećam da mi je telo teško, ruke su iznad glave, ne mogu se pomeriti. Osećam da nemam odeće na sebi, da je u sobi toplo ali da ipak drhtim... Pa onda meki dodir ženske ruke.
Ona stoji iza mene. Želim je videti. Čujem kako korača polako. Dolazi ispred mene. Gledam je.
Vidim visoku devojku, brzih pokreta.
To nije Ona. Sanjam neku devojku koju pamtim od leta, s plaže, ili iz nekog bara.
To nije Ona. Želim sanjati Nju, želim sanjati Nju...
Ustajem. Nema fizičke boli, samo razočarenje i frustracija koja me kida. A ja kidam san.
Ležim na krevetu, ubrzano dišući. Boli me glava, tupa i udaljena bol, znoj se cedi sa tela. Ustajem i pipam oko sebe. Soba je u magli, obrise stvarnosti ne mogu dovesti u fokus.
Mrzim zimu.
Ustajem, oblačim se, razbuđujem se onoliko koliko je moguće. Odlazim u bar. Stolovi su puni, gužva je. Vidim siluete ljudi, kao da je u prostoriji vrlo mračno. Nije mračno, ali naša čula jedva percipiraju svetlost. Vid je sveden na minimum. Ljudi izgledaju kao senke. Stolovi, stolice i sav nameštaj obrubljeni su fluoroscentnim trakama, da bi bili lakše uočljivi.
Ljudi sede i razgovaraju. Razgovor je jedna od retkih stvari koje funkcionišu. Možemo pričati jedni s drugima, razmenjivati misli. To je tako puno. To je ono što nam pomaže da preživimo zimu, da ne poludimo u ovom podzemlju. Da ostanemo svoji u polumraku. Svedeni smo na senke koje razgovaraju.
Ne vidimo lica. Ali nakon nekog vremena naučis prepoznati prijatelje po visini, načinu kretanja, po mestu na kojemu obično sede. Nema još nikoga od mog društva. Nema ni Nje. Uzimam čašu s pićem i sedam za sto.
Svi ovdje piju energetsko-umirujuće napitke. Ionako, svako drugo piće bi imalo isti ukus – i pivo i vino i kafa i voda.
Vidim Nju kako dolazi. Leptirići u trbuhu mogu biti strahovito snažan osećaj, kada je većina ostalih prigušena.
- Tu si – kaže mi. – Dođi...
Sledim je. Ulazimo u sobu, sad smo same, Ona zatvara vrata.
Volim biti s Njom. Raduje me što je izabrala mene za ovu igru, za ovaj san.
Jer ovo što imamo, što delimo, je san. Lepi san. Ne može biti ništa više, sada, tu, dok je zima i dok mi ličimo na senke...
Razgovaramo. Dugo. Dodir ne bi ništa značio, ne bismo ga osetili. Kasnije, kada nas savlada umor, odlazimo natrag u svoje sobe. Ja spavam i sanjam.
Okrećem se, želim je vidjeti. Samo na trenutak, samo da vidim kako izgleda. Ne mogu okrenuti glavu.
Još dodira, još uzbuđenja.
Onda konačno uspem videti ko stoji iza mene. Vidim ženu, kratke kose, široka ramena...
Ne, ne, ne... Želim sanjati Nju.
Vičem ne! Ne i ne! Budim se.
Ležim na krevetu, u mojoj sobi, nekoliko kilometara ispod površine. U toploj utrobi planeta, koji je većinu vremena pravi raj za ljudsku vrstu. Samo kada nastupi zima, i kad se probude radioaktivne oluje, površina postaje vrlo ubojito mesto.
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Svake godine, svi stanovnici planeta provedu tri meseca pod zemljom.
Tako da svaki dan provedemo neko vreme polusvesni, hodamo podzemljem, družimo se i pijemo energetska pića.
Odlazim u bar. Ona dolazi, zove me u našu sobu. Razgovaramo. Ne vidim joj lice ali kaže mi da se smeši zbog onoga što ja govorim. Kaže da je poželela pomilovati me po kosi.
Tako je slatko, slatko, slušati Njene reči. Prekrasan, prekrasan san.
Ovde, mogu joj samo dati svoje reči i svoje misli.
Ne znam skoro ništa o Njoj. Naše upoznavanje dogodilo se u podzemlju, u onom baru gde se susrećemo i družimo. Ne znam kako izgleda, ne znam kako bi izgledala da se sretnemo napolju. Ona ne zna kako ja izgledam.
Pokušavam je zamisliti.
Istovremeno, pitam se bi li se Njoj svidjelo kako ja izgledam.
Pokušavam zamisliti prvi pogled, prvi osmeh, prvi dodir. Čini se tako daleko, tako nemoguće. Ako se ikada sretnemo, možda se nećemo prepoznati. Možda ću u Njenim očima videti strankinju, a ne ženu o kojoj maštam. Možda će se to dogoditi Njoj kada vidi mene.
Ovo je samo san. Tako sladak, prekrasan san.
Ovaj san je različit od drugih po tome što je ne pokušavam videti. Ležim zatvorenih očiju i uživam u Njenom dodiru. Ne pokušavam podignuti glavu niti otvoriti oči. Ovog puta zaista, bez ikakve sumnje, znam da je to Ona.
Ovaj puta zaista sanjam Nju.
Mislim na Nju. Postalo mi je navikom da se budim s mislima na Nju i da zaspim s mislima na Nju.
Razmišljam o snu kojega delimo.
Ovo što imamo Ona i ja, to možda nije san. Možda je obećanje.
LEDENA
Trenutak. Smznuti tren. Zaleđeno vreme. Uhvaćeni pokret.
Kao na drevnim, požutelim razglednicama, svet uhvaćen u zaustavljenom kadru.
Zvukovi su usahli, uhvaćeni u zamci zaustavljenog vremena.
Moment koji je mogao potrajati zauvek, do kraja vremena.
Tren kada ju je ugledala na suprotnoj strani restorana izgradio je sopstveni fraktalni talas u tkivu vremena. Ostala je sleđena, u grču započetog pokreta, polupodignute ruke i otvorenih usta.
Posle nekog vremena shvatila je da je zaboravila da diše.
Dah joj se vratio, kao ropac, kao prvi i poslednji udisaj, dobrodošao kao drag, dugo odsutan prijatelj. Zadrhtala je čitavim telom. Zadrhtala je kao dojenče, koje iz dubine majčine utrobe surovo biva izbačeno u ledeni svet.
Sklopila je oči. Da bi ih ponovo otvorila, trebala joj je sva hrabrost koju je ikada sakupila. A možda i više od toga.
I dalje je bila tu. Ista...
Ona.
Bila je u potpunosti sigurna, jer Ona je živela i dalje u njoj i kroz nju. Malo bleđa, ali, to je bila Ona, neosporno. Mogućnost greške bila je u potpunosti isključena.
Sedela je tupo za svojim stolom dok joj se hrana hladila, osećajući pulsirajući bol u ramenima i leđima, shvativši da je već dugo potpuno nepokretna. Misli su joj u jednom trenutku bile kovitlac nesuvislih ideja, da bi se u sledećem pretvorile u stupor.
Nije znala šta da uradi. Potraga koju je godinama sprovodila, nije donela nikave rezultate. Sva vrata za nju, Toplu, bila su zatvorena. I sada, nakon tri pune i duge godine, Ona je bila tu.
Ona.
Sedela je u društvu muškarca i žene, nešto starijih od nje, ali njihova lica joj nisu nudila prepoznavanje. Posmatrajući ih pomno, shvatila je da među njima postoji očigledna povezanost koja joj je izmicala. Bilo joj je očigledno da predstavljaju grupu, zajednicu, ali nije uočavala uobičajene znake koji bi joj pomogli da shvati njenu strukturu. Način na koji su komunicirali međusobno, fluid koji su delili, bio joj je potpuno stran.
Malo kasnije ustali su i krenuli ka izlazu. U trenutku strave, shvatila je da će proći pored nje.
Ona se, naravno, nalazila na čelu povorke. Baš kao što ju je pamtila, visoka, gipkog dugačkog koraka, prirodne elegancije, brzo je napredovala ka njoj.
Počela je da ustaje u trenutku kada je stigla do nje. Pogledala je pravo u oči.
Teško se sručila nazad u stolicu. Osetila je iznenadnu težinu koja ju je srušila, kao da joj se u srcu stvorila crna rupa.
Praznina koju je osećala u utrobi pretila je da implodira, da je usisa u sebe, da je rascepi. Ta praznina jedino se u apsolutnim razmerama mogla porediti sa prazninom koja ju je dočekala u Njenom pogledu.
Ni jednog znaka raspoznavanja. Ni jedne iskre. Iskrice. Plamička. Njene oči bile su mrtve, baš kao što je mrtva bila i ona sama.
- o -
Sledećih nekoliko dana nejasno se sećala; ... pomešana sećanja, bludenje po tami, sve to joj se mešalo u glavi. Bilo je teško da razlikuje prošlost i sadašnjost; u jednom trenutku pomislila bi da se nalazi u danu nakon Njenog odlaska u Hladni grad, a već sledećeg trena bi uzdrhtala pomislivši da čuje Njene korake.
Znala je samo jedno, jedino u šta je bila potpuno sigurna, cilj ka kome je bio okrenut njen univerzum. Morala je da ju nađe.
Morala je da nađe, ponovo.
Nije videla čak ni tračak mogućnosti da nastavi da živi sopstveni život dok ne dobije odgovore. Racionalno, negde, kao u velikoj daljini, shvatala je da je njena potraga postala kompulsivna opsesija.
Nije na to davala ni pare.
- o -
Kabinet doktora Bojda bio je uređen po najnovijoj modi. Svetlosne stukture i hologrami preplitali su se, osvetljeni iznutra, u precizno izračunatim energetskim čakrama prostorije. Sem njih dvoje, tu su se nalazile još samo dve crvene stolice.
Doktor je imao duguljasto lice engleskog plemića. Rano je počeo da ćelavi, te su mu se zalisci povukli do polovine lobanje. Usne su mu bile blago povijene na gore, što je davalo utisak neprestanog ironičnog osmeha. Međutim, oči su bile ono što je davalo pečat njegovoj ličnosti. Isprano plave, prodirale su u sagovornika kao svrdlo u beton.
Pomislila je gledajući ga, da ne bi želela da joj čovek sa takvim očima bude neprijatelj.
“S kime god da sam razgovarala, uvek se sve svodilo na vas”, reče Valerija. Sedeli su jedno naspram drugog, svako na svojoj stolici, malo pognuti unapred, kao dva sumo rvača spremna na sudar. “Vi znate najviše o mrtvima od svih živih”, reče, te se nespretno nasmeja. “Izvinite, misli su mi... čudne ovih dana.”
Doktor ju je zainteresovano posmatrao.
“Zašto vas interesuju mrtvi?”, upita on.
Dugo je razmišljala, i pre i tokom sastanka, šta da mu kaze.
“Iz privatnih razloga”, reče, kopajući po tašni tražeći cigaretu. Našla je kutiju i krenula da zapali, shvativši u istom trenutku da nema pepeljare. Cigareta je ostala da se premeće među njenim nervoznim prstima.
“Želim...”, nesigurno reče, “Želim... da pronađem jednu osobu”. Doktor je zurio u nju ništa ne govoreći. Počela je da se oseća kao na času, na ispitu. Shvatila je da je to manje-više istina.
“Želim da pronađem ženu umrlu... uf... pre tri godine, Uzdignutu u Hladnom gradu.”
“Zašto?”, upita doktor.
“Ona je bila moja... moja, žena. ... Videla sam je prošlog meseca u Parizu. Mislim da me nije prepoznala.”
“Kako je došlo do susreta”, upita on.
“Slučajno”, reče Valerija. “Ugledala sam je tokom večere u restoranu. Bila sam toliko... iznenađena da nisam uspela da joj priđem. Kada je odlazila, prošla je pored mene ali me nije prepoznala.”
“Zašto to mislite?” upita doktor. “Zato,” uzvrati ona, “jer da jeste, reagovala bi svakako. Ona je... mi smo... mi smo bili... ah... vezane. Jako. Ona nikada ne bi... ona me ne bi zaboravila.” Shvativši šta govori, ispravi se: “Odnosno, verovatno sam se promenila. Da me je prepoznala, reagovala bi.”
Doktor Bojd posmatrao ju je nekoliko dugih trenutaka, dozvolivši tišini da se spusti na njih.
“Vaša žena je mrtva”, reče.
Mrtva.
Mrtva.
Odzvanjalo joj je u glavi.
Reči je udariše kao maljevi.
“Vaša žena je mrtva. Ono što ste videli, više nije ona. Bar ne ono što smatrate da jeste.”
“Ali...”, progovori ona osećajući kako joj se suze nemoći i besa skupljaju u očima, a knedla u grlu postaje sve veća, skoro joj onemogućavajući govor. “Ali ona... to je Roberta. To je Ona. Ja to znam. To je Ona.”
“Gospođo Devenport,” progovori doktor blago, “rekli ste mi da je vaša žena preminula pre tri godine?”
“Da”, odgovori ona.
“Pretpostavljam da ste pokušavali da stupite u kontakt sa njom i pre ovog susreta, zar ne?”
“Da, pokušavala sam. U stvari, potrošila sam skoro polovinu imovine u pokušajima i podmićivanjima.”
“Šta vam to govori?”, upita on.
Nije znala šta da kaže. Odnosno znala je, ali je odgovor bio suviše težak i bolan da bi ga glasno izgovorila. Sledeću rečenicu izgovorila je kao da pljuje, kao psovku:
“Možda Ona ne zna da Je tražim. Možda je šok prelaska bio suviše težak. Možda...” Glas joj se slomio pod kišom suza koje su nezaustavljivo jurnule iz njenih očiju. Tuga je isticala iz nje kao bujica kroz srušenu branu.
Doktor Bojd je bio strpljiv čovek. Pustio ju je da se isplače i potpuno smiri. Sačekao je da obriše oči i izduva nos, a kada je bio siguran da je ponovo potpuno prisutna nastavio je.
“Gospođo Devenport, činite jednu veliku grešku. Grešku koja je razumljiva i očekivana, ali je ipak greška. Pokušajte da shvatite i upamtite jednu zasigurnu činjenicu - vaša žena je mrtva.”
Akcentovao je i naglasio poslednju reč.
“Odnosno, umrla je da bi se ponovo rodila. Ali ona više nije živa kao ostali toplokrvni. Tehnologija i medicina koje su je vratile promenile su je na način koji je čini potpuno različitim od svih živih, uključujući tu i mene i vas. Uskrsnuće je moguće samo nakon potpune telesne i moždane smrti. Uzdignuti više nisu ljudi, makar ne kao što smo mi. Mozak im radi drugačije. Oni su različiti. Druga vrsta.”
“Zapamtite. Ona je umrla. Prešla je granicu. A zatim je vraćena. Mrtvi se sećaju svega, draga moja. Ali im jednostavno nije stalo. Za njih, to je bio neki drugi svet. Bukvalno. Drugi svet.”
“Sa kojim oni više nemaju ništa.”
“U ovom trenutku, njihovu kulturu čini preko sto hiljada osoba. Ne postoji ni jedan zabeležen slučaj da je neko od Mrtvih nastavio kontakt sa živima. Za njih smo mi... mrtvi.”
“Poštedite sebe patnje. Poštedite sebe razočarenja. Ona je...”, zastade doktor trazeći pravu reč, “Otišla... Mrtva je. Pokušajte da zapamtite to.”
“ I tako će i ostati.”
- o -
Valerija je posrtala niz stepenice izlazeći iz ordinacije.
Ona je znala, o da, znala je, bila je sigurna, da, kada bi samo imala šansu, jednu jedinu priliku, da se sretne sa Njom, da joj se obrati, podseti je na sve što su bili i što su delili...
- o -
Uprkos svemu, zbog pretpostavke da je Ona i dalje u Parizu, bilo joj je malo lakše.
Na njeno iznenađenje, nekoliko nedelja kasnije pristigla je poruka. Na displeju je pisalo: “....”. Ovog puta nije trčala pred rudu, raspustila je ostale žbirove, a najpouzdanijeg je ostavila da dežura u blizini. Uskoro je bilo jasno; Robertina grupa se svake subote tu sreće. U promenljivoj geometriji restorana, zakupljivali su privatnu sobu u kojoj su mogli da se bave onim, čime se već mrtvi inače i bave. Nije imala ni najbližu predstavu o čemu je reč, ali joj to uostalom nije ni bilo važno.
- o -
Pripreme su potrajale skoro mesec dana; više psihičke nego fizičke. Stotinama puta je uvežbavala govor (a na samu pomisao na pojam “govor” počela bi glupavo da se kikoće u sebi; osećala se kao šiparica).
Razmišljala je šta da Joj kaže, kako da najbolje potkrepi svoje stavove; svađala se sama sa sobom u pustoj kući, dok su joj se sopstvene reči vraćale kao odjek izrugujući joj se.
Ubeđivala je samu sebe kako je ovaj ili onaj pristup bolji. Naterala se da više spava, dobro se hranila, te su se podočnjaci i upali obrazi polako povukli.
::::
Koračala je lagano ka restoranu. Što se više približavala, svaki naredni korak činio joj se sve teži i naporniji. Učinilo joj se da se vazduh zgusnuo, te da joj sputava pokrete, kao u ružnom snu, gde je za pokret svakog uda potrebna nadljudska snaga.
..................
Kao u filmu koji uspori, pa zatim naglo ubrza, našla se pred vratima.
Pošto je bila sama, šef sale poveo ju je do rezervisanog stola. Nekoliko trenutaka kasnije, kao čarolijom, tu se našao konobar da joj uruči Carte du jour i Carte des vins.
Odabrala je aperitiv, sačekala da se konobar udalji, te krenula ka private odeljku.
Stala je ispred paravana podeljene sale, gde osim nje nikoga nije bilo. Približivši se uskim prorezima, sa druge strane stola ugledala je Robertu, okrenutu licem pravo ka njoj.
Duboko je udahnula i ušla u prostoriju.
- o -
Dok se približavala grupi za stolom, sve što je nedeljama uvežbavala isparilo joj je iz glave kao što bi isparila kap vode u jezgru sunca. Nije je više vodio razum, već ogoljeni instinkt i nepatvorena želja.
Obišla je sto dok su Uskrsnuti svojim mrtvim, ribljim očima zurili u nju, stala pred Robertu...
Pogledala je kratko njeno tako poznato, a ipak strano lice, te hitro spustila pogled.
Samo joj je jedna reč napustila usne, dobijajući sopstveni odjek u utihloj prostoriji...
“Ljubavi...”
Reč je ostala da visi u vazduhu, sve dok njeni damari nisu potpuno utihnuli. Tišina je poprimila skoro fizički oblik, vreme kao da je stalo, a njeno srce se zaledilo zajedno sa njom.
Dugo vremena ništa se nije pomerilo niti čulo; čitav prizor najviše je podsećao na platna renesansnih majstora, na prizor nacrtan uljanim bojama, život uhvaćen u trenu.
Začula je škripu stolice; Roberta se uspravila nad njom. Osetila je blagi dodir njene ruke na kosi, dodir toliko lagan i suptilan, da nije u potpunosti bila sigruna da li se uopšte desio.
Osetila je njen dah na vratu, a pratila je samo jedna, kratka rečenica;
“Ne razumeš...”
Zatim zakorači i prođe pored nje, izlazeći iz prostorije, dok su je ostali Mrtvi pratili.
Ostala je nepokretna poput statue, u istom položaju još minutima, dok joj se gorčina suza slivala u dušu.
- o –
Ustala je, okrenula se vratima, te vrisnula.
Jednom, pa drugi put.
Njoj, nebu, sudbini.
“Kako si mogla? Kako si mogla?”
“Sebični, sebični skote. Jesi li mislila kako ću dalje bez tebe? Znaš li da sam mrtva kao ti??? Znaš li da sam mrtva, iznutra???”
Nebo nije odgovorilo.
- o -
“Kada budem mrtva... Upravljaćete mojim novcem dok ne dobijete nalog da drugačije postupite. Ukoliko uskrsnuće ne uspe, raspolagaćete sa njim po sopstvenoj volji.”
Advokat je ćutao.
- o -
Svetlo ju je vređalo. Mahnula je rukom ispred lica, zaklanjajući oči. Nakašljala se, što je izazvalo navalu grčeva u grudima. Napad je polako prolazio, a ona je izranjala iz ništavila.
Prostorija je bila potpuno bela. Toliko bela, da je sa teškoćom nazirala gde se zidovi spajaju sa podom. Difuzno svetlo dopiralo je kroz mlečni prozor koji je zauzimao čitav prednji zid. Pored kreveta stajala je nepoznata žena.
Ona se okrete prema Valeriji i progovori.
“Kada budeš spremna, reci.”
- o -
Videla je sebe na skoro dvojan način. Sebe, nekadašnju, i sebe sada. Ubrzo, osetila je kako se te dve slike spajaju, tako što je ona prva postajala sve bleđa i prozračnija, utapajući se postepeno u drugu.
Pogledala je napolje, na ulice Hladnog grada. Čula su joj bila drugačija, istovremeno je primala informacije koje su joj ranije bile nedostupne ili na njih nije obraćala pažnju; nove nijanse oblika, predmeta i stvari, vibracija i mirisa opčinjavale su joj čula. Nije više bila ista. Shvatila je, da se... promenila.
Valerija je bila mrtva. Valerija se rodila.
“U drugoj prostoriji čeka te Roberta”, reče žena iza njenih leđa.
- o -
Bila joj je okrenuta leđima kada je kročila kroz vrata. Lagano se okrenula, a izraz njenog lica, do tog trenutka toliko stran i zagonetan, govorio joj je sve.
Pružila je ruku te se blago dodirnuše prstima.
“Razumeš zašto ranije nisam mogla...”, započe.
“Razumem”, prekide je ona. Reči su bile bespotrebne. Suštinski suvišne.
Razumela je. Razumela je sav ponor između svetova. Sada je znala da ni ona ne bi mogla drugačije da postupi na njenom mestu.
“Sada... sada je sve drugačije. Sada... čeka nas čitav svet”, zausti ona.
Okrenula joj je leđa i zakoračila.
Njena figura se sve više smanjivala kako se udaljavala, a njene reči zamirale, postajući nečujne i beznačajne, utapajući se u šum vetra i lišća na ulici.
No, to je bilo tako potpuno nevažno.
Ali u jednom je bila u pravu.
Čeka je čitav svet.
Dok smo gradili raj, ni sanjali nismo kakvi nas sve užasi tamo čekaju.
HLADNI GRAD
Gledala je unezverenu devojku pravo u oči.
Na njenom još uvek detinjem licu video se strah i nepoverenje. Izgledala je kao ptica spremna da prhne i poleti.
"Ssss... polako", izgovori tiho.
Devojka se osvrte oko sebe, privijajući uz grudi prljavu kesu dok se polako povlačila unazad.
"Neću ti nauditi", reče joj gledajući je pravo u oči. "Sama sam, kao i ti."
Devojka se primetno opustila. Telo joj se ispravilo iz zgrčenog položaja.
Stajale su ispred razbijenog izloga odavno rasturene i opljačkane samoposluge.
"Kako se zoveš?", upita ju.
Izgledalo je kao da za devojku predstavlja veliki napor da progovori. Ana je videla naznaku reči koje su se pojavile u devojčinim očima tren pre nego što je uspela da ih izgovori.
"Mila", prošaputa ona. Reč je bila izgovorena škripavim glasom, kao da se koristi uređaj koji već dugo nije upotrebljavan te je, godinama stojeći i kisnući, zarđao.
"Ja sam Ana", reče ona devojci. "Drago mi je što sam te srela."
Svaka izgovorena reč otkravljivala je Milinu nesigurnost. Strah, koji se toliko dugo prikupljao u njoj, tražio je izlaz. Iznenada, ruke joj zadrhtaše i poleteše ka licu. Zaplaka. Uz svaki novi udah, plač je postajao sve jači i jači, prelazeći u ridanje i gušenje. Presamitila se i pala na kolena.
Ana joj priđe, kleknu kraj nje i zagrli je. Ljuljala ju je lagano, kao što bi majka uljuljkala bebu u san.
"Sve je u redu, Mila. Sve je u redu. Polako. Sve će biti u redu", ponavljala je Ana neprestano, kao da izgovara mantru, znajući da uprkos izgovorenim rečima ipak neće biti sve u redu, ali osećajući u sebi kako ove prazne reči ipak deluju na devojku.
Ljutila se na svoje ruke koje daju lažnu nadu biću pored nje. Ljutila se na svoje usne, koje govore laži. Ljutila se na svoje srce, koje je zahtevalo od nje da postupi ovako.
Devojka se polako smirivala. Jecaji koji su joj potresali telo kopnili su lagano. Ana je osećala na obrazu vlagu devojčinih suza. Kosa joj je bila prljava i umršena, a lice ispijeno, bledo i prljavo.
"Koliko dugo si sama?", upita je.
Činilo se kao da devojka razmislja šta da kaže pre nego što joj odgovori.
"Dugo", reče. "Mnogo dana. Prestala sam da brojim. Dugo, dugo, dugo... Prvo smo živeli u grupi, a onda je nestalo hrane. Lutali smo. Onda smo se razdvojili. Ostali smo Milan, Lea i ja. I onda... i onda..."
Ponovo je briznula u plač. Plakala je, čisteći dušu, oplakujući izgubljene.
Plakala je za Milanom.
Plakala je za Leom.
Plakala je za sobom.
"Uhvatili su nas na spavanju. Nismo ih čuli. Milan me je... zaštitio. Pobegla sam kroz prozor. Čula sam ih kako vrište. Nisam se vratila. Nisam smela. Trčala sam sve dok sam imala snage. Sve dok nisam pala. Pobegla sam. Pobegla. Pustila sam ih. Ostavila. Ostavila... da umru. Tako me je stid. Tako... tako me je... stid", izgovori Mila rasplakavši se ponovo.
Ana ništa nije progovarala. Znala je da joj ne može zaceliti rane ničim što bi rekla. Znala je da mora pustiti da iz Mile isteče jad koji se u njoj nakupljao ko zna otkada.
Ostale su u zagrljaju još dugo.
"Hvala ti", reče Ana. "Hvala ti...hvala ti što si tu".
Mila dozvoli sebi da joj se usne blago nasmeše.
"Jesi li gladna?", upita devojku. Znala je odgovor i pre nego što je Mila odgovorila, ali iz čiste pristojnosti morala je da postavi pitanje.
"Jesam", klimnu Mila glavom stidljivo. "Gladna sam", ponovi to kao očiglednu činjenicu. "Gladna."
Zastade za trenutak, podigavši glavu, kao da razmislja o tome šta to zapravo znači.
"Sve smo teže nalazili hranu", reče.
"Zato su nas i uhvatili. Mislim da su razvili neki osećaj, i da znaju da ćemo tražiti hranu u prodavnicama, samouslugama, tržnim centrima. Ili je to nešto što im je zaostalo od pamćenja, instinkt koji ih upućuje na mesta gde su se nekada okupljali ljudi. Otkada sam sama, retko nalazim mesta na kojima još ima hrane, a gde mogu bezbedno da je uzmem."
"Poći ćemo kod mene", reče Ana. "Moja kuća nije opljačkana, a još na početku, moja...", zamalo ne reče Žena, "moja ... je napunila čitav kamion hranom koja može dugo da se čuva. To će potrajati godinama."
"Kako ste preživeli do sada?", upita Mila.
Ana ju je posmatrala dugo, pravo u oči.
"Samo sam ja preživela", reče.
"Ona... ona više nije živa."
Mila se uhvati za usta, kao da će taj gest vratiti izgovorene reči.
"Izvini. Nisam znala."
"Naravno da nisi znala. U redu je." Nasmeši se kratko.
"Smestili smo se u bivšu ambasadu. Povučena je i ima visoku metalnu ogradu preko koje oni ne mogu da pređu."
Nenadno, negde iz blizine začu se zvuk. Obe se ukočiše. Zvuk se ponovi.
"Brzo!", šapnu Ana uzimajući Milu za ruku.
"Ne pravi buku!"
Ušunjaše se kroz razbijeni izlog u samouslugu i sakriše se u mrak iza ispražnjenih pultova.
"Budi tiha, diši na usta. Ne pomeraj se."
Napolju se začuo bat nesigurnih koraka koji se približava. Zvuk je sve više jačao. U pitanju nije bio samo jedan zvuk, već čitavo mnoštvo.
Kako su se koraci približavali tako su se pojačavali i nemušti urlici i mrmljanje.
Nemrtvi su dolazili.
Prolazili su pored polomljenog izloga, vukući noge, ili ono šta je od njih ostalo. Bilo ih je desetak. Neki primalni instinkt terao ih je da se drže u čoporu. Neki su bili obučeni, a neki goli. Odeća onih koji su je imali bila je prljava, iscepana i u dronjcima. Koža onih koji su bili goli bila je u istom stanju. Neki su imali otvorene, zagađene rane. Nekolicini su iz preloma virili parčići kostiju. Drugima su nedostajali udovi. Poneki su imali samo jedno oko, nekima su nedostajale uši, a jednom su se creva vukla po zemlji. Saplitao se o njih.
Užasniji od same njihove pojave bili su zvuci koje su proizvodili. Poneki urlik, nerazgovetno mrmljanje, a najtrašnije od svega, poneka smislena reč, izgubljena, zaostala, a onda nekim čudom ponovo pronađena u njihovim razorenim mozgovima, kao fragment sećanja, kao tupo nevoljno podsećanje na ono što su nekada bili. Te reči, koje su ponekad silazile sa njihovih usana, krajnje groteskno, poput "mama", "ljubav" ili "draga", otvarale su nove horizonte užasa kod onih koji su ih čuli, jer su na neki jeziv način, izgovarane od strane ovih kreatura, menjale svoje značenje i smisao, te postajale perverzna antiteza onome što su nekada predstavljale.
Živeli su sa samo jednim ciljem. Da se nahrane.
Ljudskim mesom.
Živim ljudima.
Devojke su čučale skrivene iza polica u dnu radnje, posmatrajući sa užasom nevoljnu povorku užasa. Ana je videla kako se u Milinim očima nakuplja užas i gađenje, kako joj ivice usana podrhtavaju i kako joj se rađa krik u grudima. Stavila joj je ruku na usta i privila uz sebe. Drhtale su, zajedno, sve dok zvuci sa ulice nisu zamrli.
Lagano se šunjajući, prišle su do ivice izloga i ispratile pogledom poslednjeg Nemrtvog u daljini. Zatim pođoše ka Aninoj kući.
-o-
Trava je izbijala kroz pukotine na betonu posle tri godine od Sloma. Uskoro, već za par godina, priroda će prevladati. Sa obe strane ulice nalazile su se olupine nekdašnjih automobila. Neki su bili isprečeni na kolovozu, prevrnuti, otvorenih vrata i razlupanih prozora, kao neki čudni insekti izvrnuti na leđa. Razbacani po ulici, društvo su im pravili kosturi, odavno osobođeni mesa. Skoro polovina kuća bila je spaljena, te su od njih ostali samo crni zidovi sa nagorelim gredama. Prozori na kućama i radnjama bili su polupani, što od strane nesretnika koji su tražili hranu, što od Nemrtvih koji su ih progonili.
Ana je otključala kapiju, te njih dve uđoše unutra.
Unutrašnjost vile bila je lepo sređena. Bogat nameštaj, slike na zidovima, vrhunski parket i tepisi odavali su luksuz.
"Tamo ti je kupatilo, svetlo se pali sa strane a imaš i tople vode. Imaš šampon i sapun, okupaj se. Ne moraš da žuriš", reče Ana.
"Kako...", zamuca Mila. "Otkud svetlo, topla voda...?"
"Moja žena je u prvoj godini nakon Sloma postavila solarne kolektore preko čitavog krova. Tu je i gomila akumulatora u podrumu koji se napajaju preko njih tako da, sem kada nije potpuno tmurno vreme, imam dovoljno struje za imitaciju normalnog života.", reče Ana ironično se nasmejavši.
"Nekada... to mi je izgledalo toliko normalno..." ne završi Ana rečenicu, jer jednostavno nije imala šta više da kaže.
Kroz otvorena vrata videla je Milu kako se skida.
"Baci tu odeću, daću ti čistu. Kanta je u kuhinji."
Posmatrala ju je kako prolazi pored nje, stidljivo spuštenog pogleda.
"Istuširaj se prvo, a onda napuni kadu i lezi", reče joj Ana.
"Ne, ne treba..." zausti Mila, ali je Ana prekide. Stavi prst na usta i reče: "Učini to."
Posmatrala je mladu ženu kako se tušira, kako trlja svoje belo telo sapunom. Videla je kako bezuspešno pokušava da raščešlja zamršenu kosu.
"Sačekaj", reče Ana. "Napuni kadu i lezi. Pomoći ću ti."
Devojka je posluša. Ana sede na ivicu kade, a zatim poče metodično da je raščešljava. Potrajalo je dugo dok je uspela da razmrsi sve čvorove.
"Ustani", reče Mili. "Imaš još skorene prljavštine po ramenima i leđima."
"Ali..." zausti Mila.
"Ustani." reče Ana, gledajući je pravo u oči.
Devojka lagano ustade. Dugačka kestenjasta kosa padala joj je niz ramena i leđa.
Devojčina koža se zacrvenela.
"Prija ti?", upita Ana.
"Da...", odgovori Mila neodređeno.
Ana uze tuš i spra sapunicu sa Mile. Zatim ponovo uze sunđer i bez objašnjenja nastavi da prelazi njime preko Milinih leđa. U kupatilu se osim zvuka disanja i povremenog kapljanja vode nije čula ni reč.
Zatim ju je obrisala i pokazala svoju odeću.
"Biće ti prevelika, ali bolje i to nego one prnje. Obuci se i dođi da večeraš."
Izvadila je konzerve, otvorila ih i natočila crno vino. Mila je ušla u trpezariju u tom trenutku. Ana je primetila kako su joj oči blesnule kada je ugledala hranu.
"Jedi", reče joj Ana. Devojka sede i bez suvišnog prenemaganja prionu na jelo. Ana ju je posmatrala kako, ne uspevajući da se suspregne, halapljivo jede.
"Polako," reče Ana, "imam dovoljno hrane za puk. Nisam te očekivala," nasmeja se, "pa nema ničeg specijalnog. Sutra za ručak ćemo imati nešto lepše."
Devojka je bez reči proždirala hranu, zalivajući je vinom.
"Kada završiš, čeka te krevet. Sutra ćemo razgovarati."
Ana je primetila da se devojci cakle oči. Od sreće ili suza, nije bila sigurna. Verovatno i od jednog i od drugog.
-o-
Idućih dana, Mila se uglavnom hranila, popunjavajući se, dok se Ana hranila njom. Uživala je u mladoj devojci, iz dana u dan, iz sata u sat.
Prošlo je nedelju dana. Kuća je ponovo bila živa. Osećala se promena, neka nova, srećnija i lagodnija atmosfera.
-o-
"Ana", progovori Mila tiho, ne gledajući je u oči. "Ja..." zausti, pa stade. "Ja... ja sam...", ponovo zastade. "Bila radoznala!" ispali brzo i dalje gledajući u pod, kao malo dete kada ga uhvate u laži.
"Radoznala?", upita Ana. Ostavila je pitanje da lebdi u vazduhu.
"Razgledala sam stan", progovori ponovo Mila. "I...", zastade ponovo, "ovaj ormar."
Zaćutala je, dok ju je Ana posmatrala.
"Slike...”
"Znam.", odgovori Ana smireno, gledajući je pravo u oči.
"Otvori ga", reče joj Ana ravnim glasom.
"Ne, to nije moja st..."
"Otvori ga", ponovi Ana prekinuvši je.
Miline oči bile su širom raširene.
“Slike tvoje žene... su... divne...”
"Da", odgovori kratko Ana. "Bila sam, i jesam njena, srcem i dušom, u svakom mogućem smislu te reči. Ona me je posedovala. U potpunosti. Predala sam joj sebe, ono što sam bila, ono što jesam i ono što ću biti."
"Šta se desilo... sa njom?"
"Napali su nas Nemrtvi dok smo uzimale zalihe. Spasla me je ali je bila ugrižena. Zaražena."
"Kada...", krenu da upita Mila, ali je Ana preteče.
"Pre osam meseci.”
Mila se ponovo okrete prema ormaru.
-o-
"Zašto plačeš?", prošaputa Mila. Ana ustade, ode do ormara i naglo se okrete.
Ana je pocela da je šamara i...
Ana je bilo potpuno znojava od napora. Konačno stigoše do podnožja. Nalazile su se u malom hodniku ispred sledećih metalnih vrata. Ana ih sopčući otključa i otvori.
Zapahnu ih strahovit smrad. Miris raspadanja, krvi i smrti udario je Anu pravo u mozak... Sa suprotne strane stakla, umrljanog nečim crvenim, videla se senka koja se pomerala. Mahniti udarci terali su masivna vrata da podrhtavaju. Neljudski urlici probijali su se kroz njih kao da su od kartona. Stvor sa suprotne strane osetio je prisustvo živih.
Nemrtvi se bez zvuka stropošta na pod, trzajući se nekontrolisano. Ana sačeka nekoliko trenutaka da se telo smiri a zatim je uhvati za ruku i odvuče u prostoriju iz koje je izašla... U njoj je smrad bio još gori, a miris crkotine i raspadanja, koji se širio sa nekoliko skoro potpuno oglodanih skeleta koji su se nalazili na podu, bio je nesnošljiv.
Morala je biti brza.
Vrati se hitro u prethodnu prostoriju, dohvati Milu koja se mahnito otimala i na jedvite jade je odvuče u drugu prostoriju, dok se ova uvijala i bacakala po podu na kojem su ostajali krvavi tragovi njenih prstiju sa slomljenim noktima.
Ana kleknu kraj Nemrtve.
"Hrana, Ženo", prošaputa ona, mada je znala da je ne moze ni čuti, ni razumeti.
"Za Tebe. Izvini što si ovoliko čekalai. Bila je mršava."
"Ngh...neeeeeeeeeeeeeeeee...neeeeeeeeeeeeeeeeeee...mholhiiiiiiiiiimmm", naricala je Mila.
Nemrtva je počela da se pomera.
"Žao mi je", reče Ana, okrenuvši se prema devojci na podu. "Žao mi je", ponovi. Sagnu se, te joj spusti lagani poljubac oproštaja na čelo.
Zatim izađe i zaključa vrata za sobom.
Došla je jesen. Sivo, olovno nebo uklapalo se u sliku opšteg propadanja koje ju je okruživalo. Ana je lutala pustim, prljavim ulicama tražeći žive. Prošlo je skoro dva meseca od kako je našla Milu. Nailazila je samo na Nemrtve. Većina njih nalazila se u užasnom stanju. U svakoj grupici na koju bi naišla, svega nekoliko je još moglo da hoda, skoro svakome je nedostajao poneki deo tela, a većina, zbog nedostatka udova ili zbog drugih povreda, više nije mogla da hoda već se vukla, puzeći po zemlji.
Potcenila ih je. Samo pukom srećom i igrom slučaja, nisu je uhvatili dok je istraživala bivši hipermarket. Spasla ju je čista sreća, jer se Nemrtva koja se iznenada pojavila iza pulta i zapanjujuće brzo nagrnula ka njoj, okliznula i saplela na sasušeni leš na podu, usporivši dovoljno da joj omogući da bezglavo pobegne, izbegavajući ostale iz njene vrste koji su počeli da se pomaljaju iz mraka prostorije.
-o-
Pokušavala je da zaspi, pritiskajući šake na uši. Kad god bi stavila glavu na jastuk, priviđalo joj bi se da čuje udarce koji su dopirali iz podzemlja.
Silazila bi zatim u sklonište, prislanjala lice na hladnoću metalnih vrata, i šaptala Joj reči ohrabrenja, da se strpi, da će joj naći hranu, a kada više ne bi mogla da izdrži, odlazila bi, besciljno, na ulice napuštenog grada, govoreći sama sa sobom i vičući u mrak.
-o-
Sve više je i sama podsećala na Nemrtve. Oči su joj upale, a ispod njih stvorile su se crne kese od umora i nespavanja. Njen nekada graciozan hod sada se pretvorio u neku vrstu skaradnog teturanja. Ulice su bile skoro potpuno puste. Tek s vremena na vreme ugledala bi ponekog Nemrtvog koji se mučno vuče po prašini.
Urlici, stenjanja, nemušte reči...
-o-
Od Njenih urlika i krikova nije mogla pobeći. Pratili su je u snu i na javi. Osećala je Njenu glad kako ju doseže. Osećala je Njenu potrebu, snagu koja ju je privlačila kao magnet. Očajanje je jačalo. Živih više nije bilo. Nije mogla da je nahrani. Njena bol ranjavala ju je i kidala joj dušu.
-o-
Ustala je rano, želeći da još jednom vidi izlazak sunca. Sedela je na ivici kreveta, posmatrajući prve sunčeve zrake kako se pomaljaju na ivici horizonta. Osetila je toplotu na obrazu i nesvesno podigla ruku da ga pomiluje.
Shvatila je da gleda pravo u sunce koje se promolilo iza horizonta.
"Nemoj nikada gledati u sunce", govorila joj je majka. Nasmejala se gorko u sebi. Gledala je pravo u sunce toliko godina, pa joj nije naškodilo. Njeno sunce, njen centar vasione, njen centar gravitacije kome je težila sve te godine, nalazio se ukopan u crnu zemlju, ispod njenih nogu.
Napunila je kadu toplom vodom i legla u nju, zatvorivši oči. Dugo vremena provela je tako, ne razmišljajući ni o čemu, puštajući da je toplota omami i odvede na neka druga mesta.
Ustala je i zažmurila...
Krenula je.
Žena Nemrtva je mahnito udarala na vrata, osetivši njenu blizinu i miris. Miris života.
Ona zaurla još glasnije, obznanjujući svoje pravo.
Znala je da će zadovoljiti njene potrebe na manje od mesec dana. Smršala je suviše.
Srećna činjenica bilo je saznanje da pljuvačka Nemrtvih sadrži enzime koji izazivaju koagulaciju krvi i sprečavaju iskrvavljenje na mestima ugriza, tako da će Nemrtva moći nedeljama da je konzumira.
Razmišljala je odakle će početi. Da li od očiju, čemu se potajno nadala, kako ne bi morala da Je posmatra onakvu kakva je sada. Svakako će odluku prepustiti Njoj.
Duboko je udahnula, otključavši vrata. Konačno je došao taj trenutak. Tren kada će se konačno sjediniti sa Njom.
Nakon toliko godina ljubavi i pripadanja, konačno će postati njen deo. Njih dve će napokon postati neraskidiva celina.
Zatvorenih očiju, dok je još uvek posedovala usne, reče - više sebi samoj nego njoj:
"Tvoja sam."
I zatim jos tiše,
"Zauvek."
ZAUVEK ZABORAVLjENA REČ: VOLIM TE
Naučnici su decenijama usavršavali ljudsku vrstu otklanjanjem gena za koje se smatralo da su nosioci iracionalnih kodova. Tako se došlo do nove generacije ljudi, otpornih na spoljašnje uticaje. I na unutrašnje, što je mnogo značajnije za opstanak čoveka. Mentalna disciplina dovedena je do savršenstva. Eksperimentima je recimo dokazano da se emocije kod čoveka pojačavaju strahom od ustaljenih navika. Da se nagoni pojačavaju obrnuto proporcionalno sa mogućnošću njihove realizacije.
Mnogo nesavršenosti je otkriveno i otklonjeno kod čoveka. Nauka je odnela konačnu pobedu nad emocijama, nagonima, ambicijama, maštarijama... iracionalnim porivima svake vrste. Eto, tako je nestala duša. Ponekad bi se pojavilo neko biće sa tragovima duše kao u nekakvom Epilogu, gde se očigledno vidi da je autorka imala otvoreni prelom duše dok je pisala, pa sam i sama posumnjala da imam dušu. Tražila sam da mi je hirurški odstrane. Umesto toga, predložili su mi aktivan odmor.
Odabrana je osoba ženskog pola, koja će mi najviše doprineti relaksaciji, povećanju koncentracije i dodatno doprineti aktiviranju mog voljnog momenta. Ja sam njoj odgovarala, jer je procenjeno da je mogu naučiti da prestane projektovati maštu u realnost na pogrešan način. Tako su bar pokazali testovi. Imali smo mali otpor da prihvatimo rezultate istraživanja... ali nauka zna šta je najbolje za nas. Odmor je dakle značio da treba da se posvetimo jedna drugoj. Očigledno se to od nas zahtevalo.
Ona je posumnjala na grešku u istraživanju. Nije mogla verovati da treba da provede nedelju dana na skoro pustom ostrvu. Jedva sam joj objasnila da ne postoji mogućnost greške i da testovi već godinama daju stopostotno tačne projekcije i da iza svega stoji tim vrhunskih programera.
Ne znam kako je do toga došlo, ali sam spontano počela da joj pričam o svojim snovima i kako ponekad imam neodoljivu želju da napravim neku glupost nedostojnu svog savršenog života. To je valjda podstaklo i nju da se raspriča o svojim strahovima i koliko nije sigurna u sebe. Setila sam se jednog problema koji su nekada ljudi imali, da osoba koja nema samopoštovanje nikada ne može biti veran i pouzdan životni partner niti prijatelj, jer su takvoj osobi stalno potrebni novi podsticaji da bi mogao da preživi njen ego.
Neprestano pričajući o našim nedostacima nekako spontano došlo je i do toga da sam poželela da se bavim seksom, što uopšte nije bilo predviđeno u planu našeg odmora. Odbila me. Odbijanje je najjači afrodizijak. Nauka još nije pronašla sredstvo takvog inteziteta. To sam iskusila iste noći. Šetala sam plažom i shvatila zašto je ljudima život olakšan kada im je odstranjena duša. Jedan od nedostataka duše bio je taj što je najjači poriv upravo za onim što joj nedostaje.
Što je manja verovatnoća da ostvari želju, poriv se srazmerno uvećava. A može se uvećavati skoro do ludila. Tako su nastajali ljudi upropašćene sudbine. U Kabali piše da od ljudi upropašćene sudbine nastaju demoni. Te noći uplašila sam se da ne postanem demon. Borila sam se sa tim porivom i ma koliko je moja borba bila istrajna, voljni momenat mi nije bio dovoljno snažan. Bila sam nemoćna pred tim novim izazovom. Ujutru sam je želela još više.
Čim se probudila počela sam da je ubeđujem. Moja lektira za svakodnevnu upotrebu bila je vrhunska, pokazala su se opravdana sva ulaganja u strarinske knjige i tuđe misli koje sam bila dužna da zapamtim. Veštim kombinovanjem prevaziđenih životnih stavova i atraktivnih citata uspela sam da je pokolebam. Pristala je. Ali pod uslovom da mi tokom seksa ne prolaze one misli koje me povremeno opsedaju već da to obavimo po svim načelima Uputstva za dobar seks.
Pristala sam. Na vrhuncu, dok smo obe bile u ekstazi, ujela sam je za bradavicu. Uplašila sam se. Očekivala sam da će me odgurnuti i pobeći. Naprotiv, ona je tek tada nastavila. Njen orgazam bio je takav kakav verovatno ni jedno klonirano biće nije imalo mogućnosti da postigne. Podigla se prašina sa kamenja od vibracija njenog glasa... Tek tada smo prestale, obe u strahu da bi ovo moglo da potraje večno.
Od tada smo ili pričale o našim nedostacima ili vodile ljubav. Ponekad obe stvari u isto vreme. Više nije bilo potrebe ni da joj grizem bradavice, dovoljno je bilo da radim sve suprotno onom što nalaže Uputstvo za dobar seks.....Vodite ljubav, kažem u sebi!!!!
Rekoh li ja to malopre "vodimo ljubav"? Bila je to najveća promena koja nam se dogodila. Počeli smo da upotrebljavamo reči koje nisu u svakodnevnoj upotrebi. Sve češće smo koristili gestove kao sredstva komunkikacije: pogled, osmeh, ruke. Od reči postalo je važnije intonacija izgovorenog. Neuhvatljivi drhtaj sa samoglasnicima preciznije je objašnjavao neku želju, gest ili misao nego cela hrpa rečenica.
Dešavalo se da satima razgovaramo a da nijedna ne progovori ni reč. Već sam razlikovala desetak njenih uzdaha koji su odražavali isto toliko raspoloženja. Ona je razlikovala moje poglede ali nije uspevala da ih uvek razume. Često bi me pitala: "Zašto me tako gledaš?" Nisam uspevala da rečima objasnim šta sam počela da osećam, jer meni koja sam bila napunjena rečima za razne vrste upotreba, nedostajale su upravo reči. A pogled me odavao.
Želela sam da ovaj odmor nikad ne prestane, svesna toga da ne znam kako je to moguće izvesti. Tada sam pogrešila. Te noći, dok sam u ekstazi ispuštala sebe, ugrizla sam je za vrat i rekla reč za koju sam bila ubeđena da je zauvek izbrisana iz mog sećanja. Istog trena izvukla se ispod mene. Napolju ju je već čekao brod. Jedna reč uključila je sve njene odbrambene mehanizme. Počelo je odbrojavanje.
Istrčala sam za njom. Pokušala da se ukrcam, ali mi nisu dozvolili. Po mene će doći novi brod za tri dana, rekli su.
Dok sam gledala na pučinu shvatila sam da je ona samo klon sa greškom. Neoprostivom. Stvorena sa porivom da spoznaje nepoznato a bez sposobnosti da vidi da je najveća tajna upravo u njoj. Samim tim bila je nemoćna da poštuje tu tajnu koju nosi u sebi.
