Originally posted by maka
A vi ste kompetentni da tako nesto kazete?
Za muziku nisam, za književnost jesam.
Evo na primer, pomozi mi oko ovoga:
Šta god noćas da zapevam
vući će na sevdalinku
usnuo sam čobanicu
uplakanu u šljiviku.
U redu. I šta ja da kažem na to? Da li je to pitanje ukusa, ili neurastenije? Cenim nameru da se uspostavi most sa bosanskom publikom, ali i mi koji smo odrasli u gradu znamo da čobanice ne šetaju po voćnjacima -- pa ni šljivicima -- nego po pašnjacima, livadama i šumama. To nije samo konvencija pastoralnog žanra nego i vređanje logike. Zapravo ovo otvaranje zvuči sasvim kao parodija. Da li nas pesnik zajebava ovom kič scenografijom, čobanicama, šljivicima, elementima 19-vekovne romantičarske estetike kojoj je prošao voz odavno? Ili ozbiljno pokušava da koristi repertoar tih odumrlih, klišeiziranih slika i objekata koje brka i kojima ne ume da rukuje upravo zato što su odumrli? Pitanje za dvije tisuće kuna. Pardon, konvertibilnih maraka.
Ali ostavimo to pitanje za sada otvorenim. Pesma ide dalje:
Grom udari, planu seno
rasturi se stado njeno
osta suza na uvojku
reče da se zove Bosna
čudno ime za devojku.
Voila! Banalnost je personifikovana. Čobanica koja je zalutala u šljivik i parkirala stado negde u blizini, odjednom je pogođena olujom, kijametom, nekakom nepogodom, udario je grom, pa baš u seno, kad nije u šljivu, seno se zapali, a krave (ili koze, ili ovce) počeše histerično da vrište i pobegoše panično u mrak. Šta će seno u šljiviku? Ok, recimo da se sve dešava u seoskom domaćinstvu, poetski prostor je multiplikovan; šta onda u njemu radi čobanica? Ali ajde da ne sitničarimo, šta god da radi, apsurd njene funkcije je potpun: više nije ni čobanica, ni stanovnica šljivika, sad je ni manje ni više nego personifikovana Bosna.
E sad, po meni je uvredljivo izjednačavati jednu evropsku zemlju sa bogatom hiljadugodišnjom kulturnom tradicijom, kakva je Bosna, sa izgubljenom cmizdrećom čobanicom koja šeta po šljivicima i ne ume ni nos da obriše (nego za to koristi uvojke). To je passe, to je banalno, to je bljutavo, i što je najgore, to je toliko puta viđeno. To što se pesma generalno dopada i što je Balaševiću donela poene, mene baca u očajanje. Zar je moguće da se i pored svega ljudi na ovom prostoru nisu makli od čobana, sena i šljiva?
No idemo dalje:
Nekom Drina teče desno
nekom Drina lijevo teče
ma sve da teče u dubinu
na dve pole svet da seče
znam tajni gaz, moje lane
most se pruži gde ja stanem
sve da vuku me konji vrani
nema meni jedne strane
dok si ti na drugoj strani.
Ajde da mu oprostimo ovo "lane moje" i nategnutost slike reke koja seče svet na dva dela (reka ne može da proseče ništa, može da se probija, lagano ili brže, nezaustavljivo, neopaženo, da ponire, da podriva -- presecanje rekom je nonsens) -- pathetic fallacy tipa "priroda odgovara mojim osećanjima; reka deli one koji se vole" je opet banalno romantičarska i otrcana.
Pa onda, konji vrani. Kakvi bre konji vrani? I gde ga vuku? Ok, trebala mu je reč koja se završava na -ani radi rime, i trebao mu je još neki element mrtve prevaziđene estetike. Zašto ne vrani konji? U redu. Ali šta znači ova rečenica? "Čak i kad bi me vukli vrani konji (kuda?) ja moram da prelazim s jedne strane na drugu?" Ako bi mi neko objasnio, bio bih zahvalan.
A sada nagradno pitanje: gde je nestala čobanica? Da li se on sad njoj obraća? Ili Bosni? Ili nekoj nepoznatoj bledunjavoj dragoj, jednako apstraktnoj i fejk u skoro svim pesmama? Kakav si pesnik ako uvedeš junakinju u pesmu pa je usput zaboraviš?
Onda dolazimo do vrhunca bizarnosti i neukusa:
Osta ovaj stari kompas u grudima
a po polju nikli zabrani
crne senke što se gnezde u ljudima
nadleću me kao gavrani.
Operacija odstranjivanja kompasa iz grudi? Ko zna dobrog hirurga na VMA? Ali to na stranu, "crne senke" su ono što me je smračilo. Ostavimo sad po strani kontradikciju (da li su u ljudima ili nadleću naratora?) -- ali sam izraz "crne senke". Zaboga. To je kliše, to je banalnost, to je bilo banalnost u 3. veku nove ere! A izvan čisto estetičkog nivoa, na nivou ideološke poruke, šta pisac pokušava da kaže, u koju laž pokušava da ubedi sebe i svoju publiku? Nisu to bile crne senke koje su ubijale i silovale po Bosni, nije to bilo nešto što je izdaleka nadletalo, nešto neodređeno i odvojeno, nego je itekako bilo -- i ostalo -- integrisano u bosanski, balkanski i evropski mentalni sklop. Ovde je mesto za jednu ogromnu digresiju, pozivanje na Jaspersa, na kulturu tišine i ćutanja o zločinima, na baroknu subjektivizaciju emocija (ne kažeš "ja radim to i to" nego "gnev je ovladao mnome" kao da nemaš kontrolu nad sopstvenim ponašanjem) koja je nedopustiva u svetu posle II svetskog rata, barem u Evropi, a naročito na Balkanu danas.
Ali ne mogu više da se zamajavam s tim tekstom. Ima ga na internetu pa baci pogled na ostatak -- ceo epski repertoar je tu, hajdučija, vilajeti, ćilimi, besmislen, razbacan, neupotrebljiv, koristeći katastrofalno neadekvatan izražajni registar za u suštini pozitivnu poruku mira i tolerancije. Meni je grozno što se Balaševiću uzima kao neznamkakva zasluga što govori stvari koje se PODRAZUMEVAJU, i to na krajnje predvidljiv način, ali se izgleda u Srbiji više ništa ne podrazumeva.
Muziku neka komentariše neko ko je kompetentan. Ako je do sevdalinke (da li pesnik uopšte zna šta je merak?), uvek ću radije slušati Himza Polovinu, Safeta Isovića ili Nedžada Salkovića, nego ovu nakaradu od pesme.
Slična konstatacija važi za manje-više sve njegove pesme, samo umesto Bosna stavi Vojvodina/Srbija/Panonija i umesto sevdalinka stavi šlager, vals, balada itd..
der der, ne primaj to k srcu, ja sam siguran da bi ti nekad i oprao kosu, da ne visis na netu ceo dan, i jedes chips.. 
doista ides u pravcu da sam ja u krivu jer sam debeo? 
