Coming Out - Prvi deo

Tokom odrastanja gotovo svi adolescenti barem jedanput osete privlačnost prema osobi istog pola ili pokazuju ponašanja koja imaju jasne homoseksualne ili biseksualne tendencije, bez obzira na svoju bazičnu seksualnu orijentaciju. Ne postoji tačan pokazatelj prevalencije homoseksualnosti u Srbiji i zemljama u okruženju. Postoje podaci različitih istraživanja u SAD-u i evropskim zemljama koji pokazuju kako je homoseksualnost od regije do regije vrlo varijabilna. Neka su istraživanja pokazala da je 3% muškaraca isključivo homoseksualno i 5% biseksualno.

Ovaj procenat je nešto niži za žene homoseksualne orijentacije. Prema navodima nekih istraživanja smatra se da je 7 do 15% odraslih osoba homoseksualne orijentacije. Podaci o prevalenciji homoseksualnosti u određenoj populaciji zavise od stavova društva prema homoseksualnosti te spram homoseksualnih osoba da se prilikom ispitivanja i izjasne kao takve pa varijabilitet homoseksualnosti u društvu stoga i nije toliko iznenađujući. No, prosečna zastupljenost homoseksualnosti u određenoj populaciji trebala bi biti stabilna.

Društvo u kojem živimo počiva na patrijarhalnim i heteroseksualnim normama koje favoriziraju seksualne odnose u svrhu reprodukcije. Jasno su definisane tradicionalne uloge muškaraca i žena koje iz ovog proizilaze. Ovim se društvenim normama takođe određuju odnosi između žena i muškaraca. U ovom smislu, jedino što društvo odobrava i podržava jeste heteroseksualna orijentacija, veza između žene i muškarca, kao i društveno usvojeni rodni identitet žena i muškaraca u odnosu na pol u kome su te osobe rođene.

Na individualnom nivou homofobija proizilazi iz uverenja da su LGBTIQ osobe bolesne, nenormalne, aberantne, nemoralne, a što se manifestuje kroz osećaj straha, gađenja i mržnje prema pripadnicima LGBTIQ zajednice. Ovo uverenje proizilazi iz predrasuda i stereotipa koji postoje u društvu, a kojima su najčešće uzrok neinformisanost i neznanje. Pojedinci samo internalizuju društvene norme i stavove od svojih roditelja, okoline, verskih institucija, što stvara plodno tlo za razvoj polnih i rodnih stereotipa te predrasuda prema seksualnim manjinama.

Među najčešćim stereotipima proizašlima iz predrasuda heteroseksualnog društva prema homoseksualnim osobama ističu se sledeći - da su homoseksualci ili tetkasti, ženskasti, u slučaju da je reč o gej muškarcima ili - ako je reč o ženama, da su muškobanjaste. Uz ovu predrasudu prema homoseksualcima vezuje se i stereotipizacija uloga između partnera i partnerki istog pola, odnosno podela na "muškog" partnera/ku i "ženskog" partnera/ku. Druga dva stereotipa manje su benigna i znatno više deplasiraju i stigmatizuju homoseksualne osobe. Jedan se odnosi na izjednačavanje homoseksualnosti s pedofilijom što nikako nije tačno. Ovaj stereotip etiketizira homoseksualne osobe, naročito muškarce, kao zlostavljače i iskorištavatelje dece i starijih malodobnih osoba. I na kraju, tu je i stereotip o tome da sve homoseksualne osobe boluju od AIDS-a ili neke druge seksualno prenosive bolesti, što opet stvara veliki jaz između homoseksualne manjine i heteroseksualne većine i produbljuje nesnošljivost i gađenje.

Moguće je da homofobne osobe aktivno deluju skladno svojim stavovima te tada dolazi do javne stigmatizacije homoseksualaca, verbalnog, emocionalnog i fizičkog zlostavljanja. Homofobija je na individualnom nivou usko povezana s normama i pravilima koja vrede u kulturi iz koje pojedinac dolazi, kao i s tim koliko je njegova sredina liberalna, odnosno patrijarhalna i heteronormativna.

Institucionalizovana homofobija odnosi se na brojne vidove izražavanja netrpeljivosti kojima se ljudi diskriminišu na osnovi svoje seksualne orijentacije. Tako u Srbiji u većini slučajeva još ne postoje primerene zakonske i pravne regulative te sudske odluke kojima bi se nalagala zabrana diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije (pravo na zdravstveno osiguranje, korišćenje usluga javnih službi, pravo na brak i osnivanje porodice).

Homoseksualnost se spominje otkad teče istorija ljudske vrste i zastupljena je u svim kulturama. U nekim su kulturama i sredinama koje još nisu zahvatile tekovine zapadne civilizacije te koje se nalaze na periferiji globalizacije, oblici seksualnosti, koji su drugačiji od heteroseksualnosti i danas u potpunosti prihvatljivi, čak poželjni oblici seksualnog izražavanja. U zapadnoj civilizaciji koja je patrijarhalno uređena postoji opšta represija prema svakom obliku seksualnih aktivnosti u heteroseksualnom braku. Upravo je stoga teško prihvatiti vlastitu homoseksualnost i javno se deklarisati kao homoseksualna osoba.

Prema tome, pripadnice i pripadnike LGBTIQ zajednice možemo podeliti na one koji su skriveni "u ormaru" i na one koji otvoreno izražavaju svoju seksualnost, tj. one koji su "izašli iz ormara". Dakle, sam proces coming outa - outovanje uključuje priznavanje i prihvatanje vlastite homoseksualnosti te priznavanje i obznanjivanje vlastite homoseksualnosti užoj i široj okolini. Homoseksualna osoba, koja je na početku procesa outovanja, izložena je i psihički vrlo ranjiva. Hoće li osoba koja se outuje naići na prihvatanje od strane svoje okoline ili će biti odbačena utiče na njenu sliku koju ima o sebi, samopouzdanje i samopostignuće. Samopouzdanje utiče na osećaj subjektivne dobrobiti, zadovoljstva samim sobom i svojim životom.

Tokom perioda coming outa postoji faza istraživanja u kojoj osoba eksperimentiše sa svojim novim seksualnim identitetom, ostvaruje kontakt s lezbejskom i gej zajednicom te razvija nove interpersonalne veštine. Nakon faze istraživanja, najčešće dolazi faza u kojoj osoba oformljuje prvu emocionalnu vezu s drugom osobom istog pola. Ispočetka su ove veze najčešće kratkoročne, kao što to, uostalom, najčešće i biva s prvim simpatijama i ljubavima. Ove prve veze karakterišu snažne emocije, ljubomora, turbulencije u partnerskom odnosu. Na kraju dolazi do faze integracije u kojoj homoseksualna osoba postaje dobro uklopljen član LGBTIQ zajednice te postaje zrela da se prepusti stvaranju i razvijanju emocionalne veze na duge staze.

Naravno, pre nego što može započeti proces izlaska iz ormara, osoba treba imati formiran homoseksualni identitet. Prema do sada navedenim teorijskim razmatranjima razvoj homoseksualnog identiteta odvija se kroz šest faza:

1. Konfuzija identiteta - Osoba verovatno funkcioniše pod pretpostavkom da je heteroseksualna jer je heteroseksualnost normativna za naše patrijarhalno društvo. Kada se javi privlačnost prema osobama istog pola ili se osoba upusti u zavođenje osobe istog pola, javlja se zbunjenost. Osoba se pita: "Ko sam ja?"

2. Upoređivanje identiteta - Osoba počinje misliti sledeće: "Možda sam homoseksualna."
Moguće da se u ovoj fazi jave osećaji otuđenosti jer se izgubio komfor heteroseksualnog identiteta te se osoba upušta u nešto potpuno drugačije i novo.

3. Tolerancija identiteta - U ovoj fazi osoba misli: "Verovatno ja jesam homoseksualna."
Osoba počinje tražiti članove LGBTIQ zajednice te počinje ostvarivati kontakt s LGBTIQ subkulturom, nadajući se prihvatanju i priznavanju kao punopravnom članu zajednice. Kvalitet ovih inicijalnih kontakata od presudne je važnosti.

4. Prihvatanje identiteta - Osoba sada može reči: "Ja sam homoseksualna." i mnogo pre prihvatiti, a ne samo tolerisati svoj seksualni identitet.

5. Ponos zbog identiteta - Osoba dihitomizira svet na homoseksualce (važni i dobri ljudi) i heteroseksualce (oni koji nisu dobri i važni). Postoji snažna identifikacija s gej zajednicom te vrlo često u ovoj fazi dolazi do coming outa.

6. Sinteza identiteta - Osoba više ne zauzima stav "mi nasuprot njih" prema heteroseksualcima i homoseksualcima te prepoznaje kako postoje i dobre, podržavajuće heteroseksualne osobe. U ovoj konačnoj fazi, osoba je u mogućnosti sintetizovati javni i privatni seksualni život.

Mnogo je načina na koji homoseksualna osoba može biti outovana ili se skrivati u ormaru. Tako su, na primer, mnogi gejevi i lezbejke outovani samo unutar homoseksualne zajednice ili bliskim prijateljima, a neki i porodici, ali ne i na radnom mestu. Životni stil gejeva i lezbejki značajno se razlikuje, najverovatnije iz tog razloga što društvo dodeljuje različite uloge muškarcima i ženama te su usled toga muškarci i žene povezani na različite načine. Mnogo više su diskriminisaniji gejevi od lezbejki iz upravo spomenutog razloga. U tradicionalnom je patrijarhalnom društvu, na primer, posve prirodno da dve žene dele stan, ali kada dva muškarca žive zajedno, susedstvo se vrlo brzo uznemiri. Prema tome, životni stil homoseksualnih osoba, naročito onih koji žive u tradicionalnim društvima, daleko je od jednostavnog i uniformisanog kakvim živi najveći deo heteroseksualnih parova. Način života i životni stil lezbejki i gejeva zavisi u prvom redu od pola osoba koje žive zajedno, od toga jesu li se oba partnera outovala ili je samo jedan izašao iz ormara u javnost. Nadalje, zavise o socioekonomskom statusu partnerki i partnera, njihovim zanimanju, ličnosti, stepenu liberalnosti sredine u kojoj žive i od još mnogih drugih faktora.

Odrastanje i življenje u diskriminišućem homofobnom društvu dovodi do usvajanja negativnih stavova i predrasuda o homoseksualnosti kod samih pripadnika i pripadnica LGBTIQ populacije. Naime, LGBTIQ osobe u heteronormativnom društvu uče da su nenormalne, da su manje vredne, da nešto s njima ne valja te prihvataju stigmu koju im je dalo društvo. Usled neprihvatanja društva, homoseksualne osobe su u distresu, imaju čitav niz poteškoća i problema te razvijaju brojne neadaptivne obrasce ponašanja i simptoma psihičkih poteškoća. Svoj identitet kriju, negiraju, pokušavaju promeniti svoju seksualnu orijentaciju, misleći da će na taj način pomoći sebi. No, dolazi do suprotnog učinka jer skrivajući pod otiračem jedan deo sebe, samo produbljuju svoju agoniju života "u ormaru" u potpunoj tajnosti.

Njihov kvalitet života, mentalno zdravlje i osećaj subjektivne dobrobiti bitno su narušeni, postaju izloženi različitim psihičkim, ali i zdravstvenim tegobama.

Mnoga su istraživanja pokazala kako homoseksualne osobe, koje imaju zadovoljavajuću podršku od strane svoje porodice, prijatelja i šire okoline, imaju manje simptoma depresivnosti i anksioznosti, a svoj život ocenjuju kvalitetnijim.

U velikim gradovima i razvijenim društvima koja su postigla visok stepen demokratičnosti i liberalnosti, homoseksualne osobe imaju privilegiju da mogu zasnovati porodicu te ako požele, živeti unutar homoseksualne zajednice i tako imati vrlo malo kontakata s heteroseksualnim osobama.

Homofobija je ono na šta bismo se, kao stručna i civilna zajednica, trebali usmeriti i šta bismo trebali izdvojiti kao problem i zalagati se za borbu protiv diskriminacije. Povezivanje homofobije s drugim oblicima netrpeljivosti na rasnoj, nacionalnoj osnovi može pomoći njenom boljem razumevanju i traženju načina da se ona umanji i razreši. Najdelotvornije je pak sagledavanje stvari, u ovom slučaju seksualnosti, iz različitih uglova te razmena stavova i iskustva osoba različite seksualne orijentacije.

Coming out je lični izbor svake osobe. Njime homoseksualna osoba jača i produbljuje odnose s osobama do kojih joj je stalo i koje su tu za nju šta god da se dogodi, koji su njeni iskreni i istinski prijatelji. Coming out je ujedno i način očuvanja vlastitog integriteta i identiteta unutar šire društvene zajednice, naspram uniformnosti, konformizmu i potiranja samog sebe. Premda coming out ispunjava zadovoljstvom i ponosom, podstiče lične snage i potencijale, ovaj veliki korak u svet prate i osećaj teskobe i straha, što je, naravno, razumljivo imajući na umu anticipiranu homofobiju društva. Kome, kada i na koji način će neko saopštiti istinu o svojoj seksualnosti treba biti u potpunosti odluka svake homoseksualne osobe. Bitno je da se proces coming outa ne odvije na brzinu, površno, te da strana kojoj se osoba outuje ne stekne utisak kako je izlazak iz ormara za osobu jednostavan kao reći "dobar dan" i vrlo banalna, neznačajna, trivijalna stvar. Prilikom prvog coming outa bilo bi dobro da pojedinac koji se outuje odabere blisku osobu, osobu za koju pretposavlja da će ga bezuslovno podržati. I u ovom slučaju može doći do neprihvatanja, zbunjenosti, pitanja poput "Šta, stvarno?", "Ko je kriv za tvoju homoseksualnost?" ili izjava tipa "Proćiće te, to je samo faza." Osoba koja se outuje treba imati na umu kako to čini iz svoje potrebe za istinskim življenjem sebe u potpunosti, za prekidom života u skrivanju i laži, iz težnje za iskrenim kontaktom, te da reakciju okoline, koja može biti različita, uvaži i da pokaže strpljenje prema svom sagovorniku. Jer, kao što geju ili lezbejki nije sasvim lako i jednostavno sebi priznati da je homoseksualan/a, podjednako tako je i okolini homoseksualne osobe potrebno određeno vreme da prihvati osobu koja je prvi put izašla u javnost sa svojom seksualnom orijentacijom. Tako je i sa svim ostalim spoznajama - ljudi trebaju vremena da ih obrade, povežu s ranijim iskustvom, da im nađu neko novo mesto u sebi i svom sistemu vrednosti. Naročito im je teško s informacijama koje primamo u interakciji s onim osobama koje su nam važne te stoga nose određeni emocionalni naboj. Obrađivanje i prihvatanje novih informacija te njihovo uključivanje u naš postojeći sistem informacija nalik je hranjenju - što je hrana slasnija i veća delikatesnija, to je bogatijeg ukusa koji možemo osetiti u celini jedino ako je lagano pa s užitkom jedemo, sažvaćemo i prepustimo dalje da se probavnim sistemom pretvori u stvari neophodne za ishranu i izgradnju našeg organizma.

Prihvatanje je proces koji zahteva saradnju i uključenost obe strane. Postupno objašnjavanje uz isticanje činjenica važnih za homoseksualnost i coming out bitno je jer ljudi, kada ih preplave vlastite emocije, teško izlaze na kraj i s tuđim emocionalnim krizama. Ovo je posebno važno prilikom procesa coming outa. Neki će roditelji spremno prihvatiti i pružiti podršku svom detetu koje im se outovalo kao homoseksualno. No, u većini slučajeva ovo nažalost nije pravilo. Dobro je da osoba naglasi kako je do coming outa roditeljima došla upravo iz potrebe da pred njima ne živi u laži, kako bi imali iskrenu i otvorenu komunikaciju te kako bi se distanciranost među članovima porodice smanjila. I coming out roditeljima ima svoje faze, pa im je dobro napomenuti kako će im biti potrebno određeno vreme da prihvate homoseksualnost svoga deteta.

Porodica najpre prolazi kroz fazu šoka i negiranja u trenutku kad sazna za seksualnost svoga deteta. Najčešće dolazi do trenutnog prekida razgovora, skretanja razgovora na drugu temu. Odjednom postaje bitno šta će o homoseksualnosti reći rodbina, a šta okolina. Čini se kao da je roditeljima važnije šta će reći neko drugi od onoga što im upravo govori ili još ima za reći njihovo dete. Roditelji osećaju nesigurnost, negiraju postojeću situaciju te reaguju baš kao da su pretrpeli gubitak nečeg ili nekog bliskog - tuguju za heteroseksualnošću svog deteta u koju su godinama verovali i bili u potpunosti sigurni da je nepromenljiva. U ovoj fazi dobro je da osoba koja je učinila coming out asertivno objasni roditeljima kako je, njenim outovanjem njima, nastala razlika jedino u ovom novom iskustvu, a koje se temelji na prihvatanju vlastite homoseksualnosti u potpunosti, kao sastavnog dela života. Delovi ličnosti koji se tiču osobina prema kojima je Perica Perić upravo Perica Perić nisu se izmenili, oni ga i nakon coming outa određuju kao jedinstvenu ličnost, daju mu skup osobina kojima je bio prepoznatljiv i pre outovanja. Iskustvo je promenilo isključivo način na koji osoba poima sebe, način na koji se odnosi prema sebi (po prvi put zastupa sebe) i prema svojoj okolini.

Osoba koja čini coming out nova je samo po snazi i jačini kojom zastupa sebe i svoj identitet. Samo iskustvo coming outa menja i osobu koja izlazi iz ormara i njenu okolinu. U slučaju da roditelji odbiju dalji razgovor, dobro je malo pričekati, uzeti time-out - taktizirati. Zatim im je dobro predočiti informacije o homoseksualnosti jer njihove negativne reakcije verovatno proizilaze iz toga što su vrlo malo ili nimalo upućeni u različite varijante seksualnosti.

Sledi faza u kojoj roditelji polako shvataju šta im je njihovo dete reklo. Počinju se pitati šta je uzrok njegovoj homoseksualnosti. Mnogi od njih osećaju krivicu jer se boje da su svojim vaspitanjem "skrivili" homoseksualnosti svog deteta. Misle da su upravo oni stvorili "probleme" svom detetu. Tražeći objašnjenje, osim samootkrivanja, moguće je da počnu kriviti i prebacivati "odgovornost" sa svog deteta na njegove ili njene prijatelje, okolinu i na samo dete jer je ono "izabralo u koga će se zaljubiti." Ono što je bitno učiniti u ovoj fazi jeste objasniti roditeljima kako ne postoji "krivac" za homoseksualnost te da se ona ne stvara vaspitanjem.

Nakon faze traženja krivca dolazi do faze izražavanja osećaja. U ovoj fazi roditelji polagano prestaju biti u otporu i počinju izražavati spremnost za razgovor o homoseksualnosti sa svojim detetom te vrlo često to sami jasno daju do znanja i pozivaju na razgovor. Postavljaju mnoga pitanja, ali još uvek pokušavaju nekom pripisati osećaj krivice. Važno je otvoreno razgovarati s roditeljima, dopustiti i njima i sebi izražavanje misli i emocija te uvažavanje vremena koje je potrebno svakom od roditelja da prihvati seksualnu orijentaciju svoga deteta.

Poslednja faza obeležena je roditeljskim prihvatanjem odluke o izboru seksualne orijentacije njihovog deteta. Pitanja su istrošena - neka su zasigurno postavljena i po nekoliko puta u različitim situacijama, emocije su se stišale. Ali, samo prihvatanje detetovog prava na izbor seksualne orijentacije ne znači automatski i to da su se roditelji pomirili sa homoseksualnošću svog deteta. Ovo je trenutak kada roditelji i dete trebaju biti iskreni jedni prema drugima i, s obzirom na sve što su zajedno prošli, doneti odluku o tome kakav odnos ubuduće žele imati. Upravo o ovoj odluci zavisi ti hoće li roditelji prihvatiti detetovu homoseksualnost u potpunosti. Prihvati li roditelj u potpunosti svoje dete kao homoseksualno, to njihov odnos uzdiže za još jednu stepenicu, čini ga kvalitetnijim, a u pojedinca stvara osećaj prihvaćenosti, pripadnosti porodici, sreće, podrške i većeg samopoštovanja. Ovim se otvara mogućnost da roditelji prihvate i pripadnost njihovog deteta LGBTIQ zajednici, učestvovanje u aktivističkim delatnostima, upoznavanje i prihvatanje detetovog partnera.

Naravno, nigde nije zapisano da proces coming outa roditeljima mora teći upravo kroz ove faze odnosno sadržati baš sve navedene faze. Uvek postoje izuzeci u slučajevima koji odstupaju od nekog opšteg pravila. Proces i način na koji će prihvatanje coming outa teći zavisi od roditelja, od situacije u kojoj su saznali za homoseksualnost svoga deteta, načina na koji im je dete saopštilo svoju seksualnost, te treba uvažavati individualne razlike u vremenu koje je svakom pojedincu potrebno da prihvati novosti ili pak da se vrati u prethodnu fazu. Proces ne mora nužno ići linearnim i jednosmernim putem.