Biti gej u Beogradu

U tekstovima se razmatra uzajamno konstituisanje gej identiteta i potrošačkih praksi u kontekstu beogradske gej scene. Osnovna istraživačka pitanja su kako unutar gej zajednice u Beogradu simultano funkcionišu identifikacijske prakse koje operišu sa idejama „istosti" i „različitosti", i kako se odvija unutrašnja hijerarhizacija gej osoba na osnovu parametra „ukusa", opredmećenog u potrošačkim praksama i preferencijama.

U postsocijalističkom kontekstu savremene Srbije je aktuelizovano i politizovano pitanje ljudskih prava gej osoba, ali je istovremeno i nasilje nad njima i otvoreno neprihvatanje postalo intenzivnije i vidljivije. Uprkos porastu vidljivosti LGBT populacije u javnosti i medijima, i umnožavanju organizacija civilnog društva koje se bave njihovim pravima i promovišu kulturu tolerancije i prihvatanja različitosti, gej osobe se u Srbiji na svakodnevnom nivou susreću sa visokim nivoom diskriminacije i nasilja.

S druge strane, postoje i pozitivna kretanja: prve jasne javne osude povodom nasilja nad LGBT osobama država je uputila nakon neuspele Povorke Ponosa 2009. godine, kao i povodom nereda tokom održavanja prve uspele Povorke Ponosa 2010. godine u Beogradu. Donet je i Zakon o zabrani diskriminacije 2009. godine, ali to nije u očekivanoj meri promenilo odnos prema gej osobama, niti značajno smanjilo stopu nasilja kojoj su izloženi. Razmatranje diskriminatornog konteksta srbijanskog društva je važno u slučaju istraživanja bilo kog aspekta kulturnih praksi gej zajednice, jer nam može pružiti značajne uvide u načine na koje zajednica reflektuje svoju društvenu poziciju, kao i kako ovakva društvena klima utiče na samo formiranje pojedinih praksi - samim tim povezana je i sa izborom istraživačkog metoda i sa problemima koji se pojavljuju tokom istraživanja.

Empirijski materijal koji čini okosnicu ovog istraživanja prikupljen je tokom višemesečnog terenskog rada u jednom beogradskom gej klubu, i kroz niz dubinskih polustrukturiranih intervjua koji su urađeni paralelno sa terenskim istraživanjem. Kao radnik na garderobi beogradskog gej kluba „Apartman" tokom protekle dve godine, Nebojša je bio u prilici da uspostavi veoma dobru i otvorenu komunikaciju sa posetiocima povodom njihovih odevnih izbora, i da sa njima razgovara i o drugim društvenim temama koje se obično mogu zapodenuti u kontekstu kluba - izlasci, druženje, stupanje u emotivne i seksualne odnose itd.

Posetioci kluba su često iznosili interesantna gledišta o povezanosti nošenja određenog tipa garderobe i društvenog ponašanja gejeva, kao i povezanosti odeće sa mestima izlaska. A ono što je za ovaj rad još bitnije, mogao se naslutiti odnos koji su posetioci imali prema odeći kao signifikatoru društvenog statusa unutar zajednice, kao i implikacijama koje su određeni brendovi imali u definisanju ekskluzivnosti nečijeg odevnog izbora: „Pazi mi, molim te, na tu jaknu, ipak je u pitanju „Prada"! Neko ko ne izbija iz „Berške" će verovatno poželeti da je mazne..." (NN muška osoba, oko 25 godina). Ovo je samo jedan u nizu primera u kojem posetilac kluba pozicionira sebe u okviru ekonomske hijerarhije sveukupne grupe posetilaca putem naglašavanja određenih predmeta u njegovom posedu. Naglašavalo se ne samo posedovanje prêt-à-porter odeće poznatih dizajnerskih brendova, već i custom-made odevnih predmeta (ako naglasak nije bio i veći), bilo da se radi o proizvodu anonimnog krojača, ili da se radi o kreaciji poznatog dizajnera: „Šta mi donosiš tu jaknu, to nije moja jakna! Moja je custom-made, sa krznom, videćeš da nema baš nikakvu etiketu! Pošteni pederi nose samo unikate" (kroz smeh).

Metod koji je korišćen u ovom istraživanju podrazumevao je, pored sistematskog posmatranja (uz neformalne razgovore) koji su sprovođeni na terenu, upotrebu dubinskih intervjua sa ispitanicima putem polustrukturiranog upitnika i putem neformalnih razgovora. Intervjui putem upitnika su obavljeni sa devet ispitanika, dok su neformalni razgovori obavljeni sa još deset osoba, tokom maja i juna 2013. godine. Svi identiteti ispitanika su zaštićeni. S obzirom na to da istraživanje nije počivalo ni na kakvom obliku standardnog sociološkog uzorkovanja, struktura ispitanika je diktirana njihovom dostupnošću i zainteresovanošću da učestvuju u istraživanju.

Ispitanici ipak u izvesnom smislu predstavljaju homogenu grupu: svi žive u Beogradu, visoko su obrazovani ili su u procesu sticanja visokog akademskog obrazovanja, samoprepoznaju se kao pripadnici srednje klase. Ograničenje zaključaka ovog istraživanja svakako je povezano sa homogenom bazom ispitanika, u čemu je odgovarajući udeo imala i nedostupnost ispitanika, čak i pored uključenosti jednog od autora u zajednicu. No, s obzirom na kvalitativnu prirodu istraživanja, brojnost etnografskog uzorka ne mora biti presudni faktor u analizi. Takođe, prema onemogućenom pristupu većem broju ispitanika se možemo ophoditi kao prema sasvim validnom etnografskom podatku, uzevši u obzir diskriminatorni društveni kontekst koji je ukratko ranije predstavljen, i strah velikog dela LGBT populacije koji iz takvog konteksta proizilazi.

Seksualnost, politika i „dobar ukus"

U domenu konceptualizacije gej identiteta, većina ispitanika je pokazala izvesnu distancu prema dubljim eksplikacijama onoga što predstavlja jednu gej osobu, uglavnom svodeći svoj odgovor na istopolni seksualni kontakt. Neka od kasnijih razmatranja ipak pokazuju da na konstrukciju njihove predstave o tome šta čini gej identitet utiču višestruki socio-politički faktori, a jedan od najbitnijih je iskustvo života u Srbiji, kao iskustvo manje ili veće diskriminacije:

„Ja bih to sveo prvo na seks, kao glavnu stvar, ali mi nije i jedina. U stvaranju tog identiteta dosta udela ima i društvena represija, a njome je uslovljeno formulisanje političkog aspekta identiteta, borbe za ljudska prava, tako da je to negde sastavni deo mog gej identiteta" (M, 35, aktivista).

Takođe se mora uzeti u obzir i život u Beogradu, kao „jedinom mestu u Srbiji na kojem postoji neka mogućnost slobode za gej osobe". Ispitanici su i sami naglašavali da žive u svojim „odvojenim univerzumima" u kojima je „ok biti gej", implicirajući da bi njihovo sagledavanje višestrukih načina izgradnje gej identiteta moglo biti suženo, usled „velegradske perspektive" koju zauzimaju. Primetno je da u razmišljanjima nastoje da ispituju dominantne stereotipe o izgledu i preokupacijama gej osoba, koje se prenose putem masovnih medija, i da pokušavaju da ovo balansiraju sa sopstvenim sklonostima, što čine sa različitim stepenom refleksivnih uvida:

Pa eto, kao, nisam stereotipan što se toga tiče da oblačenje i izgled posmatram kao faktor koji nekog čini gej, već je to ono kako se ti osećaš zapravo, da li te privlači određeni pol emotivno i seksualno. (M, 22, student)

Po meni, biti gej osoba je biti osoba koja voli isti pol, mada doduše, malo i stil oblačenja... danas se gej osobe lakše prepoznaju na ulici, nego pre... postali smo slobodniji nego pre. Mada, meni je sve to nebitno: gej, strejt, bi, šta god... ne treba preterano da stavljamo neki kalup. (M, 25, kuvar)

Ja sam pokušavao da odbacim sve to, da sve to dekonstruišem - da biti gej znači biti lepo obučen, sa kilogramom kozmetike u kupatilu - to sam sve odbacio. Ali JA sam sve to: sa tonom garderobe, sa tonom kozmetike i ja kod sebe vidim sve te stereotipe. (M, 35, aktivista)

Neki od ispitanika, pak, uopšte nisu želeli da seksualnost posmatraju kao definišući deo nečijeg identiteta, već su isticali da u izgradnji slike o sebi presudni faktor čini pripadnost nekim drugim socio-kulturnim grupama, npr. pripadnost određenoj subkulturi ili profesiji.

Biti gej za mene znači samo imati seks sa muškarcem. Ne verujem u identitet. Smatram da postoje subkulture u društvu, ali da one nemaju veze sa seksualnim opredeljenjem, sa seksualnim aktom, da možeš da glumataš da si peder ove vrste, ili one vrste, kao što možeš da glumataš da si strejt ove ili one vrste, kako već... i da se družiš samo sa takvim sličnim. (M, 27, student)

Za mene je to nešto što ne predstavlja nikakvu razliku u odnosu na bilo šta drugo u životu, primera radi biti arhitekta i biti gej, biti vanzemaljac i voleti žirafu mi totalno spada u isti segment života. To je samo jedan deo mene koji je nešto drugačiji u odnosu sve ostalo, a to što je „drugačije" ne spada u kontekst pozivnog i negativnog. (M, 26, arhitekta)

Kada su stavljeni u situaciju da imaginiraju idealnu sliku poželjnog gej muškarca, nakon prvobitnog otklona prema ovom zahtevu, ispitanici su izneli i neke vrlo definisane parametre koji čine „privlačnu gej osobu", a njihova slika idealnog partnera i, u nekim slučajevima, projektovane budućnosti odgovara viziji životnog stila srednje klase, na čijim različitim varijantama, u manjoj ili većoj meri, počivaju predstave „dobrog života" gotovo svih ispitanika. Jedan od njih sliku svoje buduće porodice ne razdvaja od konteksta života u tipičnoj koncepciji građanskog braka, sa ključnim simbolima bogatstva, komfora i stila: „odmor u Alpima, sa psom i detetom ispred kamina, dok pijemo kvalitetno vino":

Gej republikanac (smeh). Moj idealni svet je da vidim sebe sa partnerom na odmoru na Alpima, sa psom i detetom ispred kamina, dok pijemo kvalitetno vino. Nije da idealni muškarac mora da nosi Armani, ne mora, ali smatram da je dosta bitno u životu da se ljudi lepo oblače i da njima zapravo bude udobno, da se oni osećaju prijatno u tome što nose. Nisam protivnik ni plastičnih operacija... Što se samog tog izgleda tiče, zamišljam sebe kao starijeg markantnog čoveka koji je obrazovan, koji ima stabilan posao, koji donosi mnogo novca (smeh), lepo odeven, sa karijerom iza sebe i potomstvom koje voli i koje je izveo na pravi put. (M, 22, student)

Pitanje „ispravnog ukusa" javlja se i u drugačijim kontekstima. Jedan sagovornik je u formalnom delu razgovora porekao da fizički izgled igra ključnu ulogu u poželjnosti osobe (isti onaj koji je priznao da je često pod uticajem zahteva za političkom korektnošću stavova i ponašanja):

„Nemam nekih posebnih zahteva u vezi sa fizičkim izgledom... Ima ipak nešto što je ono ‘must have', što je meni bitno, ali to je više vezano za stavove, političke i to... Ja sam odlepio na frajera koji mi je ispričao priču koja je potpuno anti-crkvena, ja sam onda bio ‘zdravo, dobar dan'" (osetio je veliku privlačnost prema toj osobi, N.S.) (smeh) (M, 35, aktivista).

No, u neformalnom delu razgovora je priznao da ipak ima jaku potrebu da svom partneru pomaže u odabiru odeće, dajući mu savete o prihvatljivim odevnim kombinacijama, kako bi mu nametnuo sopstveni ukus, koji očigledno smatra „boljim" i „ispravnijim".

I pored oklevanja da se izdvoje konkretne fizičke karakteristike koje bi odlikovale „idealnog gej muškarca" kroz njegovu pojavnost, što je, izgleda, proizvod nelagode da se ljudi javno klasifikuju na osnovu spoljašnjih karakteristika, kada se malo opuste ispitanici ipak izražavaju određena očekivanja o tome kako bi „idealna" gej osoba trebalo da izgleda. Elementi kao što su pojavnost, izgled, ulaganje u izgled i stilska definisanost, ispostavili su se važnim za ispitanike, u onoj meri u kojoj sve ove karakteristike mogu da povežu sa sobom, tj. da barem neka osnovna sličnost između njih i neke druge gej osobe, u ovom domenu, mora postojati. Desilo se i da u zajedničkom razgovoru ispitanici, koji su inače partneri u višegodišnjoj vezi i od skora žive zajedno, opisuju osobine i karakteristike onog drugog, istovremeno govoreći i o sebi, pošto su priznali kako im se ukusi u mnogim stvarima, a naročito estetska istančanost, slažu:

„pametan, zgodan, visok, lep, obrazovan... Hmmmm kako se zove taj? (smeh)... šarmantan, širokogrud, lake ruke - galantan (smeh), romanser... (M, 26, arhitekta i M, 27, fotograf).

Ovo se najbolje može sumirati u iskazu da „je za svakoga savršena gej osoba upravo njemu slična osoba..." (Ž. G. 30), što korespondira sa Burdijeovim stavom da „ukus" funkcioniše kao „provodadžija" u uspostavljanju veza među osobama, i da predstavlja vrstu socijalnog lepka koji drži na okupu članove neke grupe koji dele određene preferencije: „Ukus funkcioniše kao ‘provodadžija'; on ‘sparuje' boje kao i ljude, koji onda čine ‘dobro spojene parove', pre svega zahvaljujući sličnom ukusu. Svi činovi uključivanja na kojima su zasnovane ‘primarne grupe', zapravo su činovi saznavanja drugih kao subjekata saznavanja ili, formulisano u manje intelektualističkim terminima, to su operacije iščitavanja znakova (naročito vidljive prilikom prvih susreta) kroz koje habitus potvrđuje svoju sklonost ka drugom habitusu" (Bourdieu, 1984: 243, prev. I. E.).

Pišu: Ildiko Erdei Nebojša Savić

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"