www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Ovaj članak je deo serije „U fokusu“ Globalnih glasova za jun 2026, „Rodna raznolikost“. U protekle tri godine, fotograf i vizuelni umetnik Santijago Mendez Arvelaez beleži proslave Prajda u glavnom gradu Venecuele, stvarajući snažan vizuelni zapis kvir života, vidljivosti i otpora.
Rođen u Karakasu 1998, Mendez istražuje identitet kroz fotografiju i multimedijalne vizuelne prakse utemeljene u venecuelanskoj popularnoj kulturi. Njegov rad pristupa dokumentarnoj fotografiji iz antropološke perspektive, beležeći zemlju oblikovanu modom, urbanim stilom, tradicijama afro-porekla i popularnom umetnošću.
Zašto mislite da je dokumentovanje kvir iskustava u Venecueli toliko važno upravo sada?
Venecuela se često objašnjava kroz politiku, migracije, kolaps. Kada se sve svede na krizu, druge priče nestaju, ali sposobnost da budete svoji u javnosti, da volite otvoreno i da budete prepoznati mnogo govori o zemlji u kojoj živite. Venecuela i dalje nema ravnopravnost u braku, ni priznanje za istopolne parove, a transrodno pravno priznanje roda ostaje blokirano u praksi. Kvir arhiva dokazuje da su ljudi bili ovde. Ona ostavlja dokaze o našem postojanju.
Koje ste promene primetili na Prajdu u Karakasu tokom godina?
2023. sam osetio ogromnu energiju na ulici. Prajd se činio prepunim, glasnim, gotovo nestvarnim. Svuda je bila radost, i ja verujem u tu radost, ali sam stalno razmišljao o bolu koji je muzika pokrivala. 2024. se čini važnom jer je bila godina prekretnice: marš se dogodio tri nedelje pre predsedničkih izbora, a slogan je bio „Naše postojanje nije javna nepristojnost“. Do 2025. raspoloženje se promenilo, tiše i pažljivije, u pejzažu obeleženom hapšenjima posle izbora. Ne mogu ovu godinu opisati kao napredak. Postoji vidljivost, ali i strah. Moje fotografije postoje u toj napetosti.
Kako razmišljate o reprezentaciji i etici kada fotografišete kvir iskustva?
Biti kvir menja način na koji fotografišem ove prostore. Prepoznajem delove sebe u ljudima koje fotografišem, ali mi ta bliskost ne daje vlasništvo nad njihovim pričama. U Venecueli objavljena slika može izložiti nekoga porodici, poslu ili policiji, pa radim sa sumnjom. Neke fotografije ostaju neobjavljene, neka lica ostaju van arhive. Prikazivanje nije tu da prikaže zajednicu savršenom; venecuelanska kvir zajednica nosi iste predrasude, želje i kontradikcije kao i ostatak zemlje, a ja joj pristupam sa iskrenošću umesto uz osuđivanje.
Šta fotografija čuva što drugi oblici pripovedanja ne mogu?
Kvir fotografija je važna jer je veliki deo naše istorije bio skriven, ismevan ili ispričan od strane ljudi koji nas nisu voleli. U Venecueli je arhiva puna praznina: mnogi kvir životi su fotografisani samo kroz sramotu, skandal, policijski ili medicinski jezik. Želim da neko u budućnosti vidi ove fotografije i shvati da su kvir Venecuelanci postojali u javnosti pre nego što ih je zemlja priznala. Mi ovde volimo. Ovde stvaramo stil. Ovde pravimo buku. Pripadamo ovde, čak i kada nam je pripadnost uskraćena.
Šta vas je fotografisanje kvir života naučilo o Venecueli?
Ono što stalno vidim jeste da vidljivost i bezbednost nisu ista stvar. Za mnoge kvir Venecuelance javno pojavljivanje i dalje nosi rizik. Prajd koji fotografišem su ljudi koji pokušavaju da budu javni tamo gde javnost ima cenu. Marš stavlja tela na dnevnu svetlost, ali me je naučio da vidljivost nikada nije podjednako raspoređena.
Razgovor vodila Gabrijela Mesones Roho. Fotografije: Santijago Mendez, koriste se uz dozvolu. Tekst je izvorno objavljen na platformi Globalni glasovi, u okviru serijala „Gender Diversity“, pod licencom Creative Commons (CC BY 3.0). Prevod: Dijana Djurickovic / Global Voices na srpskom.