www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Sukobi na protestima u glavnom gradu Crne Gore prošlog su vikenda s margina dospeli i među glavne vesti vodećih medija u regionu. Laiku neupućenom u političku i društvenu scenu ove države nije jednostavno objasniti pozadinu i kompleksnost ovih sukoba, no teško je ne primetiti detalje i atmosferu koju dele i neke druge države u regionu. Šatori u Podgorici, protesti nacionalističko-konzervativnih stranaka, policijska brutalnost, zveckanje oružjem, politički ultimatumi i pozivanje na "volju naroda". Mora da nam je to odnekud poznato?
Naš sagovornik Danijel Kalezić, predsednik je Upravnog odbora organizacije Queer Montenegro, koja se bavi promocijom i zaštitom prava LGBT osoba u Crnoj Gori, ali i organizacijom Povorke ponosa.
U razgovoru koji sledi pokušali smo saznati kakav je status LGBT populacije u CG te kako je došlo do otkazivanja treće crnogorske Povorke ponosa koja je trebala biti održana 18. oktobra.
Budući da smo razgovor vodili pre nemira koji su se dogodili u subotu, 24. ovog meseca, htela bih te pitati kako si se osećao nakon što si gledao prizore nasilja i sukoba na ulicama Podgorice?
- U to vreme bio sam u Beogradu jer sam učestvovao na konferenciji o ljudskim pravima trans*, interseks i queer osoba. Ceo dan sam iščekivao 19:00 sati kada su protesti počeli i bojao se najgoreg scenarija. Na početku se činilo da je sve mirno i da će sve proći dobro, ali kasnije tokom noći sam primetio da ne mogu pristupiti ni jednom informativnom online portalu iz Crne Gore i odmah shvatio da se nešto loše događa. Kada su portali profunkcionisali video sam da se događa haos. Osećaj je bio užasan. Vratile su mi se slike sličnih situacija koje sam gledao kao dete, iz onih vremena kada je okolo bio rat, kada je i kod nas društvo konstantno bilo na ivici rata. Još uvek imam loš osećaj u stomaku zbog svega što se dogodilo.
I jedni i drugi koriste ljudska prava LGBTIQ osoba za ostvarivanje političkih ciljeva
Verovao sam da smo kao društvo uspeli da prevaziđemo prošla vremena. Ali nismo. Ludilo je i dalje tu, na svakoj strani koja je deo ovog konflikta. Plaši me sve češća upotreba ratničkog jezika u diskusijama o svemu što se događa ovih dana u Crnoj Gori i porukama koje obe strane šalju jedna drugoj. Tako je to kada se ratnička prošlost gura pod tepih, sakriva, ne očisti i ostane deo ukupne kulture naroda. Cela situacija društvenog ludila koje zahvata Crnu Goru ovih dana rezultirala je i time da neki ljudi i od mene traže da kao aktivista "zauzmem stranu" u ovoj priči iako jasno i glasno saopštavam da ja ne želim to da uradim. Nemam na čiju stranu da stanem, jer i jedni i drugi koriste ljudska prava LGBTIQ osoba za ostvarivanje svojih političkih ciljeva, ovakvih i onakvih. Negiranje mog prava da ne stajem na stranu ni jednih ni drugih me zapanjuje. Ja sam isključivo na strani ljudskih prava, pa koja god da je društvena grupa u pitanju.
Premda mnogi s pravom smatraju kako je CG "despotija", budući da Milo Đukanović i njegova politička opcija već 25 godina, bez prekida, vladaju državom, što reći o nasilju i haosu koji se događa i u kom ponovno jedna druga politička opcija manipuliše građanima? Antimilitaristički krugovi poput udruženja Anima pozivaju na prekid nasilja i demokratske metode. Kakav rasplet priželjkuješ ti lično?
- Nasilje je nedopustivo. Kršenje ljudskih prava je nedopustivo. Izražavanje nezadovoljstva kroz nasilje je nedopustivo. Prekoračenje upotrebe sile od strane policije je nedopustivo. Ako su vlasti i opoziciji puna usta demokratije, onda je puno toga što smo videli na ulicama Podgorice ovih dana nedopustivo. Svaki konflikt se mora razrešavati mirnim putem i nikako drugačije. Ako se nastavi ovako, onda smo daleko od društva kakvo mislimo da jesmo. Malo smo naučili iz prošlosti koja se prećutkuje, gura pod tepih, o kojoj se ne uči i koja se zaboravlja. Zato je ona i dalje tu među nama. Uprkos svemu, želim da verujem da kao društvo imamo kapacitet da konačno počnemo da učimo iz prošlosti i jednom za svagda ratničku i huškačku prošlost smestimo tamo gde pripada - u prošlost.
Politička situacija u CG ovih je dana gotovo na rubu građanskog rata. Kako bi posmatračima iz regiona i laicima najbolje opisao šta se trenutno događa dole i šta se ideološki nalazi u pozadini protesta i nemira koji su se prošlog vikenda događali na ulicama Podgorice?
- Teško mogu dati neko precizno mišljenje o ovim protestima jer ni meni samome nisu do kraja jasni. Reč je o protestima dela crnogorske opozicije, Demokratskog fronta koji zahtevaju odlazak sadašnje vlade i raspisivanje novih, demokratskih izbora. S političke strane ih nisam pratio, niti se uključivao u njihove interese, sukobe. Policija je pre dve nedelje uklonila njihove šatore koje su podigli ispred zgrade Parlamenta i došlo je do sukoba između policije i demonstranata, što je dovelo do toga da se oko tih protesta stvori veća kritična masa ljudi, pa su im se u protestima pridružili i neki od građana koji do tada nisu otvoreno podržavali njihove proteste.
Odložili smo Prajd jer smo bili uvereni da se naš glas ne bi čuo
Ljudi u CG te proteste vide na različite načine, neki ih smatraju uperenima protiv ulaska CG u NATO savez, drugi zbog nedemokratskih izbora, treći smatraju da je problem u lošoj ekonomskoj situaciji u državi.. Mislim da će nakon nekog vremena da se pokaže šta je zapravo bio cilj svega ovoga.
Te nedelje kad se dogodio sukob dela protestanata s policijom, vi ste na ulicama Podgorice trebali održati Povorku ponosa. Na neki način se čini kao da vam protestanti "ukrali" Prajd.
- Ta dva skupa su sama po sebi prilično različita. Ono što se desilo je da je pažnja javnosti bila fokusirana na taj njihov događaj, a mi smo u toj priči odlučili da to nije vreme da održimo Prajd. Zato što poenta Povorke ponosa u Crnoj Gori nije samo u tome da mi prošetamo po ulicama. Za petnaest godina - kada Prajd ovde bude "parada", to će tako biti, šetaćemo ulicama da proslavimo, a ne da šaljemo neke političke poruke. U ovom trenutku, budući da mi šaljemo svoju poruku, a to su zahtevi za naša osnovna ljudska prava u Crnoj Gori. I dalje nam je obaveza da skrećemo pažnju na to da ljude LGBT orijentacije kod nas i dalje tuku, diskriminišu, da su hiljade tih osoba nevidljive i ne mogu ni svojima najbližima da otkriju svoju seksualnu orijentaciju. U skladu sa svim tim, mi smo procenili da naše poruke neće stići do javnosti. Da smo u ovom trenutku insistirali na Prajdu možda se i ne bi desio, zbog sigurnosne situacije. Zato smo ga odložili na neko vreme do kraja godine, kada ćemo naći termin u kom će biti moguće da zahtevi koje upućujemo državi i društvu dođu do njih.
Prava seksualnih manjina su i politička pitanja, stoga ste LGBT i ostalu javnost u regionu zbunili saopštenjem koje je nedavno izdao Queer Montenegro.
- Mi nismo porekli da naša ljudska prava nisu i političko pitanje, ali smo naglasili da ne želimo da u ovoj situaciji na bilo koji način povezivani s bilo kojim eventualnim sukobima između političkih partija. Sve to stoji u našem saopštenju i to jeste naš stav. Naše pravo na slobodan život i jednakost jeste političko pitanje, ali da u ovom trenutku ne želimo biti svrstavani na neku od strana. Jer sve je moguće, neko bi nas mogao s nekima od protestanata povezati, neko bi možda rekao da pravimo Prajd kako bi se skrenula pažnja od protesta. Imali smo tu različitih rizika. I dalje je politička situacija zagušena raznim zahtevima, ali nama je primaran razlog za odlaganje Prajda bilo to što smo bili uvereni da se u tim okolnostima naš glas ne bi čuo. Kroz Prajd ostvarujemo mnogo drugih ciljeva, kako se to radi i u ostalim društvima. Kada donosite jednu tako veliku i bitnu odluku, morate biti oprezni. Po meni je možda odluka hoće li se Prajd održati sada ili kasnije, veća i važnija od toga koji će nam biti zahtevi ove godine.
Država i javne institucije već godinama sarađuju s vama najviše zbog prepristupnih uslova Evropske unije, no nema prave političke volje da se radi na antidiskriminacionim politikama. O licemernom odnosu institucija vlasti prema LGBT građanima i građankama CG najbolje govori slučaj Ferhata Dinoša, bivšeg ministra za ljudska prava i prava manjina koji je svojevremeno izjavio da se ne može stavljati znak jednakosti između nacionalnih i seksualnih manjina. Kao aktivista Juventasa pre nekoliko godina sreo si Dinošu i otvoreno ga pitao zašto nije srećan zbog postojanja LGBT manjine u CG. Možeš li se setiti šta ti je tad odgovorio?
- Bio je to jedan okrugli sto pre šest godina na kom se našlo dosta kolega iz civilnog sektora, predstavnici Evropske unije i on. Ljudi su mu postavljali pitanja, a onda sam ga pitao i ja, ali odgovor na svoje pitanje nisam dobio. Sećam se da mi je u jednom trenutku rekao da je vernik, pa je zato njegovo mišljenje o LGBT populaciji takvo. Bio je prilično zatečen, nije očekivao da će neko na takav način da mu se obrati. On se te svoje priče držao do samog kraja, sve do svoje poslednje izjave. Stalno je isticao da je to njegov lični stav, ali da on kao ministar ljudskih prava će učiniti da nas zaštiti. Naši su političari svoje homofobične i transfobične stavove često pravdali kao lične stavove, koji nisu vezani s njihovim profesionalnim obavezama.
Ne postoji borba za ljudska prava koja je dobijena bez saveznika
Vreme takvih izjava je iza nas i sada kada pogledam unatrag - smatram to dobrim za LGBT borbu u CG. Dinoša je nama s tim na neki način pomogao zato što je otvorio priču o ljudskim pravima LGBT osoba u Crnoj Gori. O tome šta je on rekao, pa onda i ostalim temama vezanim za naša prava, svi su tada mesecima pričali, a pre toga o našim pravima nije bilo govora u javnom prostoru. Ta njegova izjava je doprinela stvaranju velikog savezništva udruženja civilnog društva. Nakon toga dolazi do formiranja koalicije za LGBT prava i počinju se zbijati redovi.
Iz ovoga što kažeš, zaključujem da je solidarnost prema LGBT udruženjima od strane ostalih aktera na ljudsko-pravaškoj sceni u CG na vrlo visokom nivou.
- Velika je njihova podrška. Na prethodna dva Prajda, 2013. i 2014., mi smo imali predstavnike 26 organizacija civilnog društva. Bilo je tu različitih organizacija, onih koja zastupaju prava žena, osoba s invaliditetom.. Ipak smo imali situaciju da se dosta ljudi koji su hteli da se pojave u Povorci nisu smeli, ali je došlo puno njih koji su doprineli brojnosti i što je najvažnije je pokazalo opštoj javnosti da postoji grupa ljudi koji nisu LGBT osobe koja podržava naša prava. Premda ta saradnja u budućnosti još treba da se gradi kroz zajedničke aktivnosti, nama ta savezništva znače jako puno. Ne postoji borba za ljudska prava koja je dobijena bez saveznika, umrežavanja.
Na to se nastavlja i moje iduće pitanje; naime, dok razgovaramo Skypeom, iza tvojih leđa na zidu vidim plakat Zagreb Pridea. Koliko su vam iskustva i saveti LGBT organizacija iz regiona i Hrvatske bili važni sve ove godine?
- Apsolutno. Ja često ljudima s kojima radim kažem da se sve što nam se događa loše, sve ono što nam poljulja entuzijazam - sve je to deo procesa. Zato što je proces borbe za LGBT prava tehnički isti u svim zemljama na Balkanu. Razlike su u nijansama. Ja sam nekako emotivno vezan za Zagreb Pride. Prvi put sam na povorci bio 2011. u Zagrebu i mene je ta povorka na ličnom nivou dosta promenila, dala mi je mnogo poleta. Naša grupa Queer Montenegro je tada bila tek u formiranju, ja još nisam bio ni autovan i nakon toga smo napravili aktivističku grupu Queer Brigada. Ako ćemo da radimo kako treba prvo moramo dobro da naučimo šta to treba da radimo i kako. Pre nego što smo krenuli u neku pravu borbu, morali smo steći puno veština. Učili smo puno i na treninzima organizacija poput ILGA Europe. Marko Jurčić iz Zagreb Pridea je bio dosta uključen u celu priču oko podizanja naših kapaciteta, a kad samo krenuli u celu priču oko Prajda uvek sam imao slobodu da sve što ne znamo ili imamo nedoumicu, pitam i konsultujem se s njim. Bilo mi je važno videti da u regionu postoje ljudi koji su organizovali prajdove, činili velike korake, a nekad su i oni bili neiskusni poput mene.
Nakon prvog Pridea u Podgorici ipak ostvaren napredak
Šta smatraš tekovinama prvih dveju crnogorskih Povorki ponosa? Kakve su pomake one donele na planu zaštite prava LGBT osoba i antidiskriminacionih politika, jesu li makar donele smanjenje homofobije, određeno podizanje nivoa tolerancije?
- Jesu. Prvi Prajd u Podgorici je bio haotičan, s nasiljem, ali se desio, ali imali smo tu neku političku volju da makar u glavnom gradu mora garantovati sloboda i pravo na okupljanje LGBT osoba. Imali smo 219 ljudi u povorci i još 130 novinara, a štitilo ga je 1900 policijskih službenika. U samom gradu je počinjeno dosta materijalne štete, bilo je sukoba s policijom koja je uradila svoj posao, uhapsila neke ljude i zaštitila nas, ali tužilaštvo je zakazalo. Ljudi koji su uhapšeni nisu bili krivično gonjeni i pušteni su iz manje prekršajne prijave. To nam je otvorilo put da nakon toga radimo na edukaciji i pritiscima prema tužilaštvu. Prvo smo išli medijski, a onda smo uspostavili direktnu saradnju s tužilaštvom, čiji su se ljudi počeli sastajati i sarađivati sa nama. Organizovali smo i neke treninge za tužioce i sve je to rezultiralo da smo 2014. imali Prajd bez incidenata, ali nekoliko dana pre je bilo nekih hapšenja ljudi koji su imali nameru da napadnu učesnike i tužilaštvo je sve to okvalifikovalo kao krivično delo. Ako, dakle, posmatramo sa te strane, ostvaren je ogroman napredak.
Što se tiče senzibilizacije društva takođe je ostvareno nešto, ne možemo reći da su nas ljudi nakon ova dva Prajda prihvatili, ali su naučili da se tog dana dešava povorka i da nemaju pravo da nas napadaju i tuku.
Da, i ovde smo primetili da se s godinama smanjuju incidenti na samim povorkama, no još uvek se događaju u drugim prilikama. Homofobija se reflektuje i ostvaruje u drugim događanjima. Trebalo bi videti kakva je godišnja statistika zločina iz mržnje i ostalih incidenata, kakav je položaj LGBT osoba na tržištu rada.
Kad sumiramo, imamo određeni porast uznemiravanja i nekoliko slučajeva fizičkog nasilja, imamo i više slučajeva koji se odnosa na vređanje i pretnje putem interneta i društvenih mreža. To je takođe nešto što su prošle sve zemlje, od Kanade, Holandije, Belgije, Hrvatske... Tu je jako bitno kako će da reaguju nadležne institucije i od njihovog odgovora mnogo zavisi. Jedna je stvar kad neko to radi i dobije kaznu od 50 eura, a druga kada dobije tri meseca zatvora. S tim da mi ovde u Crnoj Gori imamo sreću da nemamo organizovane grupe koje imaju interes da tuku pedere i lezbejke. Ono malo takvih što smo imali bili su grupice koje su bile samoorganizovane i nisu bile, ako finansirane od strane Crkve, kao u drugim zemljama.