Kolika je cena aktivizma u Bosni i Hercegovini?

Kad govorimo o borbi za prava LGBT osoba, sve aktivističke priče neretko su nalik jedna drugoj, a magazin BH Dani je kako bi javnosti približio aktivistkinje i aktiviste te otkrio kolika je 'cena' aktivizma u Bosni i Hercegovini objavio razgovor s nekima od njih. Priče su objavljene u njihovom štampanom izdanju, a prenosi portal lgbt.ba.

Pred vama su iskustva Lejle Huremović iz Sarajevskog otvorenog centra, Danila Jovnovića iz Udruženja Okvir-Sarajevo i Jasenka Suljetovića iz Banjalučkog udruženja queer aktivista - B.U.K.A.

Govoreći o tome zašto se bave aktivizmom i u kom su to životnom trenutku odlučili/e kako im život neće biti samo borba za vlastitu udobnost već za boljitak šire zajednice, Lejla je ispričala kako veruje da aktivizam uglavnom kreće od "ličnog nezadovoljstva postojećim stanjem u životu, određenim situacijama koje čine težim svakodnevni život i onim trenutkom kad ne želimo pristati na to stanje već tražimo način da se aktiviramo i svojim akcijama pokušamo nešto promeniti".

"Našem društvu je od LGBT osoba prihvatljivije čak i nasilje i alkoholizam"

Danilo je ispričao kako je za njegov aktivizam bio presudan Queer Sarajevo festival 2008. godine gde je postao deo radnog tima Udruženja Okvir: "Tu sam po prvi put upoznao drugačije i podržavajuće okruženje koje počiva na konstantnom propitivanju i građenju, kako na individualnom tako i kolektivnom nivou".

Za Jasenkov aktivizam najbitnije su bile životne okolnosti, jer odrastao je uz oca alkoholičara, koji je bio sklon nasilju, čije ispade porodica ni okolina nisu osuđivali, a on sam je prilično rano shvatio da je gej no zbog osuđujuće okoline se dugo dvoumio oko autovanja. Nakon što je majci rekao sve o tome, javio se u jednu TV emisiju u kojoj je bilo reči o LGBT populaciji i predstavio se imenom i prezimenom: "Pričao sam o potrebi da postoje LGBT udruženja i u drugim gradovima BiH. Dosta ljudi me prepoznalo i reakcije su bile različite, ali su većinom bile osuđujuće i tada sam video koliko je društvo licemerno". U njemu se probudio revolt zbog toga što ga društvo osuđuje jer nije želeo skrivati svoj identitet, dok je s druge strane alkoholizam i nasilje prolazilo bez osude: "To je rezultiralo time što sam krenuo otvoreno ispoljavati svoj identitet i testirati granice do kojih mogu ići", ispričao je Jasenko.

Govoreći o tome kako okolina prihvata njihov aktivizam, svo troje ističe kako se uglavnom kreću među prijateljima i istomišljenicima, pa zbog toga nema nekih neugodnih iskustava. Lejla ističe kako "aktivizam svakako nije udobnost, pogotovo kod nas. Ima svoje prednosti, satisfakciju, ali i svoju cenu", a Jasenko je rekao da je javni prostor u BiH ipak namenjen "heteroseksualnim muškarcima (i onima koji glume da to jesu) koji naravno pripadaju jednoj od tri dominantne nacionalne grupe", te dodaje: "LGBT osobe i žene, nemaju problema u društvu dok god ostaju ili u ormaru ili u kuhinji. Onog trenutka kad se izađe iz tih domena sve je provokacija i sve je nepotrebno".

Državne institucije su istrajne u ćutnji o LGBT i pravima žena

Na pitanje jesu li se već naviknuli/e na neprimerene reakcije i govor mržnje nakon svakog javnog nastupa koji je posvećen promociji LGBT prava, Lejla kaže kako je "svesna da promena ne može doći preko noći, pogotovo ne u široj javnosti", no veruje kako i njeni javni nastupi dovode do promena i zbog toga će i dalje javno govoriti. Smeta joj količina mržnje i ogroman broj negativnih komentara po društvenim mrežama nakon nekih njenih javnih nastupa, no s druge strane smatra da i to pomaže vidljivosti koja na kraju vodi do promena.

Danilo podseća kako govor mržnje kao i zločin iz mržnje zakon u Federaciji BiH ne prepoznaje kao kazneno delo, pa veruje kako i to podstiče i odžava trenutnu situaciju takvom kakva jeste. Kaže da su najgori fizički napadi zbog čega je "potrebna velika hrabrost svakoj LGBT*IQA osobi da bude ono što je. Diskriminacija i strah od nasilja su neki od najvećih izazova za svaku i svakog od nas".

Jasenko je takođe već naviknut na veliku količinu negativnosti u javnosti i medijima, no kaže da obraća pažnju tek kod ozbiljnih pretnji, te dodaje kako mu nije bilo iznenađujuće ni kad je nakon Povorke ponosa u Beogradu morao napustiti Banja Luku, te dodaje: "Ono što je obeshrabrujuće jeste istrajna ćutnja državnih i entitetskih institucija ne samo o LGBT ljudskim pravima već i o pravima žena". Kaže kako se u reakcije verskih institucija u BiH "nikad ne razočara s obzirom da predstavnici verskih institucija s vremenom samo promene neprijatelje njihove vere. Pre 50 godina su to bili komunisti, pre 20 godina su to bili muslimani/Hrvati/Srbi, a sad su neprijatelji LGBT osobe", kaže Jasenko.

"Cenu pre svega plaćaju naša tela zbog neprospavanih noći i straha od nasilja"

Svo troje ističu kako je aktivizam njihov način života, a rezultati i želja za promenom na bolje u društvu su im najveći motivi za dalju borbu. Govoreći završno o tome kolika je 'cena' aktivizma u Bosni i Hercegovini, Lejla kaže kako ponekad mora paziti "kojim ulicama se kreće".

"Ponekad velika vidljivost u medijima doprinese tome da se moram vratiti korak nazad i povući se, dok se strasti fašista ne smire. Ili paziti kojim ulicama, gde i kad se krećem. Malo je Sarajevo, ljudi te na ulici prepoznaju. Sreća je da dosad nisam imala puno negativnih iskustava. Ali je užasan osećaj kad osetiš ograničenost kretanja u 'slobodnoj' državi. To je recimo ponekad cena mog aktivizma. Ali s druge strane, aktivizam mi je omogućio da ne gledam kroz ružičaste naočare, da ne okrećem pogled kad vidim nepravdu i da odgovaram na istu što je lična satisfakcija", poručuje.

Danilo je kroz rad i lični rast u Udruženju Okvir naučio kako "cenu pre svega plaćaju naša tela, upravo s tom svešću se najteže nosim". Jasenko ističe "brojne neprospavane noći , uvek prisutan strah od napada i nasilja i konstantno vaganje i analiziranje svega što ćete reći", no veruje kako su svi koji se bave aktivizmom svesni tih posledica "ali da znaju da društvo ne treba tako funkcionisati i to je ono što nas sve tera dalje".