Neuspela šetnja vidljivi problem LGBT zajednice

„Problem je što se u ovakvoj situaciji uvek daje negativni kontekst celoj priči, pošto na kraju LGBT zajednica uvek doživi poraz. Nama su potrebne uspešne 'Parade ponosa', koje će za posledicu imati pozitivan stav prema zajednici", smatra Boris Milićević.

Kada su pre četiri godine, umesto poruke o ostvarenom pravu koje garantuje Ustav, udarne vesti bile bilans povređenih i materijalna šteta u Beogradu, bilo je jasno da LGBT zajednica nije dobila mnogo održavanjem „Parade ponosa". Od tada postoji trend da se iz bezbednosnih razloga šetnja zabranjuje.

Podsećanja radi, od 2011. godine uvodi se trend održavanja „Nedelje ponosa", koja predstavlja niz kulturno-aktivističkih dešavanja. Ukoliko se ne računa protivljenje javnosti održavanju kontroverzne izložbe „Ecce Homo", „Nedelja ponosa" je sve tri godine prolazila bez incidenata. Samo šetnje gradom od 2010. nije bilo.

U nedelji kada će ovaj broj ugledati svetlost dana počinje dvonedeljni program (19.05-01.06), koji u toku protekle sedmice nikome, sem na primer organizatorima, nije bio poznat. Zapravo, ove godine je sve vrlo stidljivo urađeno. Nije bilo agresivne medijske kampanje, nije se tražilo mišljenje političke javnosti, čak i zajednica u neku ruku ima stav da dok se ne održi ne veruje u najave i govorkanja. Blagovremeno, kako se bližio 19. maj, stizale su izjave gradonačelnika Beograda, koji se pozvao na bezbednosnu procenu, koja uzgred rečeno još nije javno saopštena, ukoliko je urađena, a potom i podrška predsednika Nikolića. Naravno, u takvoj postavci stvari deluje da je upućena pro forme, jer osim najave šetnje za poslednji dan maja meseca, organizatori se nisu nijednim drugim povodom oglasili.

Iako su pripadnici LGBT populacije saglasni oko toga da bi „Parada ponosa" trebalo da se održi, retki su oni koji su za njeno održavanje ove godine. Delom i zbog toga što se javni diskurs izmestio iz domena „da li 'Parade' treba da bude ili ne" i prešao u razmatranje koliko će biti nasilja na ulicama.

„'Parada ponosa' je manifestacija koja, ako se organizuje na pravi način u pravom trenutku, može značajno da doprinese povećanju vidljivosti LGBT zajednice i promociji borbe za poboljšanje njenog položaja. Međutim, već više godina organizatori ne shvataju ni da imaju dovoljno jaku zajednicu koja će im dati legitimitet da organizuju 'Paradu', ni da su nesposobni da obezbede podršku šire političke zajednice, kakva je postojala 2010. godine.

Ukoliko 'Parada ponosa' bude održana ove godine, moguća su dva scenarija, od kojih nijedan nije povoljan po LGBT zajednicu. Prvi scenario je da se ponove slike od pre četiri godine, gde će reakcija javnosti biti negativna po LGBT zajednicu, pošto će većinsko mišljenje biti da su učesnici 'Parade' odgovorni za nasilje. Drugi scenario je da nasilja uopšte ne bude, ili da ono bude niskog intenziteta, ali da broj učesnika 'Parade' bude zanemarljivo mali. Naravno, većinska reakcija će tada biti da LGBT zajednica već godinama 'siluje' javnost, a da se 'Parada ponosa' tiče izuzetno malog broja ljudi. Ovo ne znači da 'Paradu ponosa' kao metod borbe LGBT zajednice treba zaboraviti, već pre njenog organizovanja se mora značajno raditi na jačanju same zajednice i na uključivanje u taj proces što većeg dela zajednice. U ovoj situaciji ona se tiče vrlo malog broja ljudi, za koje nisam siguran da im je interes zajednice uvek na prvom mestu", kaže za „Akter" Boris Milićević, član Glavnog odbora SPS-a i jedini srpski „out" političar.

Milićević takođe smatra da je trogodišnje neodržavanje „Parade ponosa" nanelo neizmernu štetu LGBT zajednici.

„I ne samo štetu za LGBT zajednicu već za čitavo društvo, kako za onaj liberalni, proevropski deo, tako i za konzervativni. U suštini, jedini koji imaju koristi su ekstremni desničari, ali čak i njihova korist se smanjuje iz godine u godinu. To se pokazalo i na prethodnim izborima, kada su svi homofobični političari zabeležili loše rezultate, iako im je homofobija bila i ovog puta jedan od stubova kampanje - od Dragana Markovića Palme, koji je izgubio veliki broj glasova u svojoj sredini, preko Demokratske stranke Srbije i raznih ekstremnih desničarskih pokreta koji nisu uspeli ni cenzus da pređu. S druge strane, LGBT zajednica se uporno predstavlja kao slaba, a svako neodržavanje 'Parade' kao njen poraz. Na kraju, i država je prikazivana u lošem svetlu, iako je često pokazivala spremnost na saradnju sa LGBT aktivističkom zajednicom, što vrlo dobro znaju i organizatori 'Parade' i druge LGBT organizacije. No, organizatorima je očigledno bitnije da pokažu Srbiju kao lošu, nego da drugim aktivističkim metodima rade na poboljšanju položaja LGBT zajednice. Možda ti drugi metodi nisu tako brzi, vidljivi i zahtevaju više rada, ali se pokazalo da imaju mnogo više uspeha", ističe Milićević.

Kao jedna od najvećih zamerki organizatorima navodi se činjenica da su dvonedeljna manifestacija i sama šetnja organizovane „ispod žita", što, kako smatra Vesna Zorić, predsednica NVO „Egal", samo povećava rizik od nasilja.

„'Parada ponosa' treba da se održi, ali ne ove godine. Iako 'Egal' nije uključen u organizaciju, mislimo da se sve ove godine dešava prebrzo i da je zbog toga rizik po učesnike veći. Na podizanju svesti naroda treba da se radi intenzivno, kako bi se cilj te manifestacije približio ljudima i kako ne bilo incidenata kao pre četiri godine. Godinu dana je optimalan rok koliko je potrebno da se na celom pitanju 'Parade' radi kako bi ona bila održana besprekorno. Konstantno otkazivanje 'Parade ponosa' nanelo je ogromnu štetu zajednici. Mislim da je na samu pomen reči gej prva asocijacija 'Parada', što bi bilo stavljanje forme iznad suštine. Setih se priče o rasečenom jastuku i sakupljanju perja. Zajednici je ostavljeno da sakuplja tuđe perje, i smatram da će biti potrebno mnogo vremena da stvari dođu na svoje. S tim u vezi trebalo bi otvoriti dijalog sa celokupnom javnošću. Uzgred, samo 'privatizovanje' internacionalnog imena je dovoljna šteta po sebi", smatra Zorićeva.

Iz „Gej strejt alijanse", koja je učestvovala u organizovanju jedine uspešne „Parade ponosa" 2010. godine, smatraju da sloboda okupljanja spada u osnovna ljudska prava svih građana, među kojima je i LGBT populacija. GSA kaže da „Parade ponosa" treba da se održava svake godine, ali i da ona nije sama sebi cilj, već jedno od sredstava u borbi za poboljšanje položaja LGBT osoba u Srbiji.

„Trogodišnje otkazivanje 'Parade' dovelo je do jedne paradoksalne situacije, jer je činjenica da ona istovremeno predstavlja i najprisutniju temu u srpskoj javnosti koja se tiče LGBT zajednice, ali i najneuspešniju aktivnost LGBT pokreta. Ona je u međuvremenu potpuno podelila aktivističku zajednicu, politički je vrlo zloupotrebljavana sa raznih strana i privatizovana od strane manje grupe aktivista. U ovom trenutku možda i ponajmanje ima veze sa LGBT zajednicom, iako se predstavlja kao nešto što se radi u ime cele LGBT populacije. Proces njenog organizovanja je veoma netransparentan, a LGBT zajednica više stoji sa strane i posmatra nego što joj je omogućeno da u njemu učestvuje. Tu su i zastrašivanja i pojačano pojedinačno i organizovano nasilje svaki put u vreme njene organizacije, na koje država još uvek nema adekvatan odgovor. Sve to negativno utiče na LGBT zajednicu, a jedini način da se to prevaziđe jeste da s jedne strane država i njene institucije počnu da rade svoj posao u kontinuitetu, a s druge strane da se 'Parada' doslovno vrati LGBT zajednici, koja u najširem mogućem sastavu treba da odluči kakvu 'Paradu' želi, i uključi se u njenu organizaciju", naglašava Mirjana Bogdanović, izvršna direktorka „Gej strejt alijanse".

Kada se malo pročešlja istorijat LGBT pokreta i istinski obrati pažnja na značaj koji sama „Parada ponosa" ima za LGBT zajednicu, gotovo je apsurdno šta su organizatori u Srbiji napravili. Nakon dugogodišnje policijske represije, rano ujutru 28. juna 1969. lezbejke, gej, biseksualne, transrodne osobe pobunile su se nakon policijske racije u „Stonewall inu", gej baru u Njujorku. Ta pobuna i dalji protesti tokom sledećih noći bili su prelomni trenutak u modernom LGBT pokretu i podsticaj za organizaciju LGBT „Prajd" marševa sa mnogo većim razmerama. Dosadašnje iskustvo govori da koristi po LGBT zajednicu u Srbiji od „Parade ponosa" nije bilo, ali su naši sagovornici saglasni da ukoliko bi se njenoj problematici pristupilo na drugačiji način, zajednica bi na duge staze mogla da ubira plodove uspešno održane „Parade".

„Glavna korist 'Parade ponosa' jeste povećanje vidljivosti problema LGBT zajednice, i to i u ovakvoj situaciji imamo. No, problem je što se daje negativni kontekst celoj priči, pošto na kraju LGBT zajednica uvek doživi poraz. Nama su potrebne uspešne 'Parade ponosa', koje će za posledicu imati pozitivan stav prema zajednici. Druga korist uspešno održane 'Parade' jeste i to što se mnogo veći broj LGBT osoba ohrabruje da svom bliskom okruženju govori o svojoj seksualnosti, što omogućava da se većinsko stanovništvo približi LGBT osobama i shvati da to nisu nikakva čudovišta, već obični ljudi koje sreću u svakodnevnom životu", smatra Boris Milićević.

Mirjana Bogdanović smatra da sve naravno zavisi od toga šta su strategija i cilj „Parade", i da je u tom smislu veoma važan i sam proces njenog organizovanja.

„Ako vam je cilj da svake godine tek nekoliko nedelja pred 'Paradu' aktuelizujete tu temu i svoju poruku javnosti svedete na to da 'Parada' treba da se održi zato što treba da se održi', onda ni LGBT zajednica ni društvo u celini od toga nemaju baš neku korist. Naprotiv, na taj način se LGBT zajednica samo dodatno društveno izoluje, bez obzira na to da li se ona na kraju održi ili ne. Ukoliko pak ozbiljno pristupite organizaciji, to između ostalog podrazumeva i dobru i smislenu komunikaciju i sa nadležnim institucijama i sa javnošću i sa samom LGBT zajednicom. Podrazumeva naravno i mnogo više posla, ali u tom slučaju ona zaista može da bude moćno sredstvo koje doprinosi smanjenju homofobije i većem prihvatanju i razumevanju različitosti", ističe Bogdanovićeva.

„Osnovna korist svakako bi bilo ostvarivanje ustavnog prava. Druga, ništa manje bitna stvar, jeste razbijanje predrasude koja je nastala oko 'Parade'. Drugim rečima, shvatilo bi se da ona nije svrha po sebi, nego još jedan način da se poveća vidljivost zajednice, i da sama fama koja se pravi oko nje, koja je umnogome politizovana od strane organizacija koje zauzimaju medijski prostor isključivo da bi o 'Paradi' polemisale, nestane", napominje Zorićeva.

Na pitanju „Parade ponosa" prelama se odnos društva prema nasilju jačih nad slabijima, smisao svih do sada sprovedenih reformi i najvažnije - snaga države da zaštiti samu sebe i vlastite zakone. Jer ako to jedno pitanje država nije u stanju da reši, kako će izaći na kraj sa mnogo većim pitanjima. S tim u vezi, da Srbija ima većih problema od „Parade" niko ne spori, a da li je otkazivanje šetnje najveći problem LGBT zajednice?

„Neuspela šetnja je samo najvidljiviji problem LGBT zajednice. Najveći problemi su nasilje, diskriminacija, nipodaštavanje i strah u kojem žive LGBT osobe, i na njihovom rešavanju moramo da radimo i da bismo ostvarili kao zajednica uspeh u organizovanju 'Parade'", kaže Milićević.

Sa njim se slaže i Zorićeva, koja ističe da kao najveći neuspeh smatra činjenicu da u proteklih 10 godina zajednica nije uspela da objasni da biti LGBT nije bolest, iako je 1990. godine Svetska zdravstvena organizacija skinula homoseksualnost sa liste mentalnih poremećaja.

Bogdanovićeva smatra da je slika o „Paradi" kao najvećem problemu kreirana u javnosti. „Realnost je dosta drugačija, jer pored teške ekonomske situacije u kojoj živi najveći deo građana Srbije, među kojima su i LGBT osobe, nasilje, diskriminacija, govor mržnje i odbacivanje od okoline jesu i dalje najveći problemi sa kojim se susreće LGBT zajednica. Ti problemi su kompleksni i zahtevaju sistemska rešenja na kojima treba kontinuirano raditi tokom cele godine. 'Paradom' može da se ukaže na te i druge probleme, da se zahteva njihovo rešavanje, ali neće se samo šetnjom oni sami po sebi rešiti. Međutim, mi se svake godine suočavamo sa tom tendencioznom zamenom teza da je za LGBT populaciju jedino bitna 'Parada' i da je sve podređeno tom događaju, čemu doprinose i mediji i političari, ali i pojedini aktivisti", zaključuje izvršna direktorka GSA.