Diskretna šutnja ljigavca

Đilasovo ćutanje aktivno je učešće u fašizaciji Beograda, poruka da nije slučajno to što normalnost podnosi teške udarce, što su istinski građani poniženi, posramljeni, a Beograd zaprljan nečim što će se sprati mnogo teže nego balega policijskih konja i pasa.

Ovo nije napisao Goran Vesić, ali se da iskoristiti: „Glavni glumci pričaju nešto bez veze, a ti stojiš sa strane i - šutiš" (Zijah Sokolović, Glumac je glumac je glumac). Nije takozvanoj javnosti, kako se od milošte zovu stotine hiljada konzumenata manijakalnih tabloida, Dragan Đilas mnogo nedostajao, od njega su se očekivali dramatični unutarstranački potezi, uspeo je da se poput tata išunja iz frke u kojoj je prošle godine imao značajnu ulogu.

Najpre je bio za zabranu, potom je revidirao i gotovo pozivao na bunt, te je bilo najlogičnije da na kraju diskretno ćuti. "Da gradonačelnik odlučuje o održavanju Parade, kao što je u drugim zemljama, ne bih dozvolio takve manifestacije", lupao je o sto i inače, namračenog lica patio je, sa razumevanjem, zbog polomljenog i unakaženog Beograda 2010, munjevito računajući koliko će biti tendera za popravke, zamene stakla i žardinjera.

Malo je bilo za jednog Đilasa, morao je da se licemerno, bahato opravda navodnom brigom zbog rasta homofobije: "Ona je (parada, prim.aut.) usmerena na to da navodno pokaže različitosti i probudi toleranciju, ali uvek izazove kontra stvar. Posle parade prošle godine povećana je homofobija u Srbiji", rekao je gradonačelnik.

Opet je, naravno, lupetao, navodno se zabrinuo, što je navodna parada, navodno nečega, zasigurno izazvala rast homofobije. Zbog čega se, znamo čoveka svečano i nenavodno, zasigurno, duboko potresao. Morao je, međutim, i on da se potpomogne sintagmom „bezbednosna procena policije" i da se postavi kao pravi domaćin: "Policija je ta koja treba da kaže da li se iz bezbednosnih razloga ta parada može održati ili ne. Posao gradonačelnika podrazumeva zaštitu ljudi i materijalnih dobara i nikada neću podržati bilo koju manifestaciju koja ima opasnost da ugrozi bezbednost Beograda i Beograđana", izgovorio je Đilas.

U maju ove godine, na prezentaciji Godišnjeg izveštaja o stanju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji za 2011. "Sloboda se ne dobija, sloboda se osvaja", rekao je nešto suprotno: "Očekujem da svi zajedno vršimo pritisak na one političare koji se deklarativno zalažu za prava LGBT populacije, a kada se ugase kamere i kada nemaju na telefonskoj vezi ambasadora SAD ili EU, svoje stavove o tome iznose na način koji je mnogo gori od nekih političara koji stavove javno iznose".

Tačno, podsetimo li se njegove prethodne izjave o neoborivoj vrednosti policijske procene, stižemo do zaključka ovog konfuznog iskaza, da je beogradski gradonačelnik dosledan u restriktivnom tumačenju prava na okupljanje i pred kamerama i bez njih. Za razliku od kolega političara koji su javno za Paradu, a privatno su homofobi. Naravno, Đilas je želeo da sebe predstavi kao istinskog borca za temeljna ljudska prava kome za to nisu potrebne instrukcije iz Brisela ili Vašingtona. I ćutanjem je, u skladu sa obećanjem LGBT aktivistima i aktivistkinjama „vršio pritisak" i pomogao da se smanji homofobija u Srbiji.

U redu, nije prvi političar koji nešto obećava, deklarativno, koristi opšta mesta i rasipa okolo facijalne grčeve umesto osmeha. Obećao je borbu za prava LGBT osoba i slagao. Ćutao je. Ali, uprkos poslovičnoj hipokriziji, ima li imalo ljudskosti gradonačelnik Beograda koji ćuti dok oklopljeni policajci sa konjima i psima obezbeđuju održavanje izložbe u njegovom gradu. Da, izložbe. Dok klerofašisti slave i trijumfuju.

Đilasovo ćutanje aktivno je učešće u fašizaciji Beograda, poruka da nije slučajno to što normalnost podnosi teške udarce, što su istinski građani poniženi, posramljeni, a Beograd zaprljan nečim što će se sprati mnogo teže nego balega policijskih konja i pasa

Zašto nikom nije žao što je Dragan Đilas sa njima.

Bojan Tončić