www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
U prvom delu ovog teksta je dr Qazi Rahman sa londonskog Queen Mary univerziteta objasnio kakav uticaj imaju geni i hormoni na homoseksualnost. U ovom delu teksta će se dr Razhman pozabaviti pitanjima gej stereotipa i opovrgnuće tvrdnje teorija psinoanalize, koje daju svoja objašnjenja zašto su neki ljudi gej.
Po pitanju gej stereotipa dr Rahman kaže: "Stereotipi mogu da se jave iz opservacije da kao deca, gej muškarci nemaju jaku rodnu izraženost, da su više ženstveni u odnosu na prosek, i takav stereotip postoji u svim kulturama. Ovakvo ponašanje može da ima svoje uporište u neurobiologiji tokom ranog razvoja (prenatalni polni hormoni delimično utiču na formiranje rodnih uloga i njihov razvoj pre nego što se deci može odrediti pol i dodeliti im se rodna uloga)." Dr Rahman dodaje: "Ali nemojmo da se zanosimo nerealnim stereotipima, jer postoje velike varijacije među samim gej muškarcima. Mnogo njih je zainteresovano za takmičarske sportove, koji su tradicionalno oduvek bili obeležje "muškog" terena. Naučnici tek treba da objasne te varijacije. Ovo je oblast u kojoj nas očekuje još puno istraživanja."
Kako objašnjavamo biseksualnost i izveštaje o ljudima koji menjaju svoju seksualnost?
"Mi znamo veoma malo o biseksualnosti, ali rana istraživanja ukazuju da dok biseksualno ponašanje postoji, biseksualna orijentacija (seksualna reakcija na oba pola) je retka pojava kod muškaraca. Čini se da kod žena postoje jasniji dokazi biseksualne reakcije. Ovo ukazuje na činjenicu da istraživaci treba da mere seksualnost kod žena drugačije nego kod muškaraca."
Što znači da vaša istraživanja imaju koristi i u oblastima koja se ne bave isključivo pitanjem kako neko postaje gej?
"Znamo da postoje velike razlike među polovima kod nekih mentalnih problema. Žene do tri puta češće pate od anksioznosti, dok muškarci više oboljevaju od autizma, problema sa čitanjem, ili ranije pojave šizofrenije. Neka nova istraživanja ukazuju da gej muškarci imaju slične probleme anksioznosti kao i poremećaje ishrane kao i žene, dok su zavisnost od droge kao i neki lični problem kod lezbejski slični onim koji se javljaju kod muškaraca. Ukoliko ima istine u tome da su muški i ženski mozgovi različiti, onda ćemo moći da razumemo zašto se pojedina stanja javljaju, i da za njih ponudimo po meri skrojene terapije, umesto generičkih. Ovo bi predstavljalo značajan napredak u terapiji mentalnih oboljenja, zato što je reakcija kod svakog drugačija, u zavisnosti o njihovog biološkog materijala. Ipak važnu ulogu društvenih faktora (kao sto je stigma na primer) u razvoju mentalnih oboljenja kod seksualnih manjina ne možemo da isključimo (kao ni kod drugih manjina generalno). Takođe, ukoliko saznamo kako ljudi detektuju nečiju seksualnu orijentaciju, možemo da istražimo da li je detektuju iz nečijeg govora ili pokreta. Znamo iz prethodnih eksperimenata da ljudi mogu da prepoznaju nečiju seksualnu orijentaciju u prvih nekoliko sekundi. Mi možemo da istražimo da li homofobični ljudi imaju pojačanu reakciju na druge na osnovu njihove seksualnosti. Ukoliko to saznamo moći ćemo da razvijemo psihosocijalne metode koje bi rešavale predrasude na seksualnoj osnovi. Mi ohrabrujemo saradnju sa gej i lezbejskom zajednicom, kako bismo saznali šta su njihovi prioriteti "
Neki smatraju da bi ovakva istraživanja mogla da dovedu do mogućnosti odstranjivanja homoseksualnog gena iz pula gena. Da li postoji ovakva opasnost?
Dr Rahman: "Gej muškarcima
i lezbejkama može ovo da se učini fascinantnim ili užasavajućim
i neki će biti čvrsto protiv, ali ljudski rod je fasciniran svojom
prikrivenom ljudskom prirodom. Seksualnost je ključna stvar u onome
što nas čini ljudskim bićima, i iz tog razloga treba je negovati.
Ovo istraživanje ima mnogo dobrobiti. Može da nam pruži načine kako
da efikasno reagujemo na homofobiju. Može da nam omogući kako da bolje
razumemo mentalne bolesti, ili da nas nauči više o biološkom i psihološkom
razvoju odraslih homoseksualaca i lezbejki. O ovome poslednjem
mi trenutno znamo veoma malo. U celoj Britaniji grupa kojoj ja pripadam
je jedina koja se bavi istraživanjima u ovoj oblasti, dok u Sjedinjenim
Državama ima mnogo više grupa i više sredstava za istraživanje,
ali čak i tamo postoje problemi sa novcem.
Postoji jedna grupa psihoanalitičara, nije bas mainstream, NARTH se zovu, koja tvrdi da homoseksualnost uzrokuju dominantne majke. Dr Raham ističe da ne postoje dokazi za ovakve tvrdnje. On kaže: "Homoseksualnost ne nastaje usled brižnih majki i tamo neke daleke očinske figure, kao što neke psihoanalističke gluposti tvrde. Suština ove teorije je da gej muškarci dolaze iz porodica gde je očinska figura bila odsutna, i ne postoje demografski dokazi koji bi podržali ovu ideju. Takođe tvrdnja da je homoseksualnost posledica nerešenog Edipovog kompeksa (što je opet srž teorije psihoanalize) postavlja stvar pogrešno, jer bi onda trebalo da objasni heteroseksualnost, a ne homoseksualnost. Ako su gej muškarci toliko opterećeni svojim majkama, kako ova teorija tvrdi, zašto ih na kraju ipak privlače muškarci? Najbolje bi bilo da ipak teoriju psihoanalize ostavimo polju magije i trikovima trolova."
Da li osobe koje su više izložene informacijama o homoseksualnosti (na primer tokom časova seksualnog obrazovanja) ili seksualnog eksperimetisanja tokom odrastanja mogu da postanu gej? "Sve biološke i razvojne činjenice ukazuju na to da homoseksualnost ne može da se nauči, tako da učenje o istopolnim vezama u školi neće proizvesti povećanje homoseksualnosti. Ne možete da naučite homoseksualnost kao što možete matematiku! Izvesna količina igre sa istim polom je česta u adolescentnom uzrastu, ali ne postoje dokazi da se ona pretvara u homoseksualnost kod odraslih."
Iako postoje česti izveštaji o deci koja su zlostavljana i u odraslom dobu su postali gej, dr Rahman odbacuje ove priče kao anegdote.
Pitali smo o religioznoj desnici, čini se da im dobro PR ide, i da pritom dobijaju značajnu medijsku pokrivenost kada posećuju Britaniju. Da li mediji njihovim idejama poklanjaju i više pažnje nego što zaslužuju? Dr Rahman odgovara: "Da i medije treba kriviti za stvaranje kontroverzi tamo gde ih i nema. Bitno je da smo teško naoružani činjenicama kako bi deplasirali argumente onih, koji tvrde da na primer "leče" homoseksualnost. Ali pojavljivanje ekperata na televiziji nije dovoljno "seksi" za medije. Umesto toga oni misle ‘hajde da dovedemo gej člana sveštenstva', što može da bude kontroverzno, ali ne čini istini uslugu, niti se bavi ovim problemom dovoljno argumentovano.
O medijskom predstavljanju homoseksualnih aktivnosti u svetu prirode dr Rahman kaže: "Postoji značajno odsustvo bilo kakvog dokaza životinjskog homoseksualnog ponašanja u televizijskim dokumentarnim programima o istoriji prirode. Ne verujem ni jednog trena da oni televizija nije svesna postojanja ovakvog ponašanja. Kao da je u redu da nam se heteroseksualne aktivnosti serviraju direktno u lice, ali homoseksualnost je čini se tema koju televizija ne želi da dotiče. To je ironično, jer Britanija prednjači u odnosu na mnoge zemlje po pitanju predstavljanja homoseksualaca i lezbejki u medijima, ali postoji suzdržanost na temu životinjske seksualnosti. Možda im je ona isuviše animalna, ne znam."
Kao što dr Rahman smatra da postoji još mnogo toga da se nauči o tome kako se određuje seksualna orijentacija, ali nakog skoro dve decenije istraživanja, dokazi koji ukazuju da je priroda odgovorna za našu seksualnost su sve jači i brojniji. Nekima može da zvuči kao da su homoseksualci i lezbejke genetska "greška", ali oni to nisu. Ljudska civilizacija duguje svoju veličinu sposobnosti da prenese ideje i preskoči gene. Možemo da budemo zahvalni što smo prekinuli divljačka pravila prirodne selekcije. Inspirišimo se od Richard Dawkins-a, koji nas u svojoj knjizi Unweaving the Rainbow podseća na našu astronomsku sreću da uopšte budemo ovde." "Mi ćemo umreti, i to nas čini srećnicima. Većina ljudi nikada neće umreti, jer nisu nikada ni rođeni. Broj onih koji su potencijalno mogli da budu na mestu svakog od nas, ali koji nikada neće videti svetlo dana, je veći od broja zrna peska u Sahari. Trenutno ti nerođeni duhovi uključuju veće pesnike od Keats-a, veće naučnike od Newton-a. Mi ovo znamo zato što broj mogućih ljudi koje dozvoljava ljudska DNK brojčano je neuporedivo veći od broja rođenih, i tu negde, u ovoj frakciji mogućnosti se nalazimo mi, u našoj običnosti, koja je ovde."
Ukoliko vas ovo ne navede da se malo zamislite, ne znam šta će.
Za dalje čitanje:
Evolucija objašnjava kako smo nastali, i objašnjava zašto smo postali ono što jesmo. Ukoliko želite da saznate više o ovoj temi, pročitajte neke od sledećih knjiga:
Pink News
Prevela i priredila: J.M.