Homofobija

Generalna skupština Svetske zdravstvene organizacije (WHO) odobrila je 17. maja 1990. godine izveštaj Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema u kojem je prvi put navedeno da seksualna orijentacija (heteroseksualna, biseksualna i homoseksualna) sama po sebi ne predstavlja bolest niti poremećaj. U prethodnom izveštaju homoseksualnost se navodila kao seksualni poremećaj ličnosti.

Nakon ovog usaglašavanja zvaničnog stava WHO sa stavovima zdravstvenih organizacija širom sveta koje su već izbacile homoseksualnost iz registra bolesti i poremećaja (prvi put je to objavljeno u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje od Američke psihijatrijske asocijacije, i to 1974. godine) - pitanje čovekove seksualnosti se izmestilo iz oblasti medicine u oblast prava.

Usvojene su Povelja Ujedinjenih nacija o pravima čoveka, Povelja Saveta Evrope o ljudskim pravima, nacionalni antidiskriminacioni zakoni u više od 100 zemalja sveta. U decembru prošle godine na Generalnoj skupštini UN usvojena je Deklaracija o ljudskim pravima, seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu, a na inicijativu Francuske. Za Deklaraciju je glasala i Republika Srbija pored 65 zemalja, dok je protiv bilo 57.

Ovim se Srbija svrstala rame uz rame sa svim zemljama Evropske unije i podržala „principe nediskriminacije, koji zahtevaju da se ljudska prava primenjuju jednako za sve ljude, bez obzira na seksualnu orijentaciju ili rodni identitet".

Pored navedenog obavezujućeg stava WHO iz 1990. godine, i dan danas u svetu i u Srbiji postoji jedan krug lekara i psihologa iz konzervativnih, desničarskih i religioznih grupa koji pokušavaju da dokažu kako postoje čak i fiziološke razlike između homoseksualnih i heteroseksualnih osoba i kako je reč o psihološkom poremećaju per se. Napravljeni su i objavljeni stručni radovi koji govore o razlici u moždanoj strukturi, emitovanju drugačijih pazušnih mirisa, prenatalnim hormonalnim poremećajima, različitoj reakciji na boje i zvukove, razlici u dužini i debljini penisa, razlici u razmeri drugog i četvrtog prsta kod homoseksualnih i heteroseksualnih osoba. Ovakvi radovi u mnogome podsećaju na doba Drugog svetskog rata, kada je došlo do najvećeg pomaka u oblasti fiziologije i anatomije iz razloga što su se istraživanja radila na živim ljudima - Jevrejima, Slovenima, Romima, homoseksualcima, osobama s hendikepom. Na mnogima su vršeni biološko-medicinski eksperimenti kako bi se dokazala nacistička teorija o različitosti među ljudima.

To vreme nije ostalo iza nas jer su u psihijatrijskoj praksi poznati slučajevi „lečenja" homoseksualnosti u Južnoafričkoj Republici sve do devedesetih godina prošlog veka uz metode koje se koriste prilikom tretiranja teških psihoza i neurološih oboljenja. Naime, psihijatri su se služili elektrokonvulzivnom terapijom (elektrošokovi), hemijskom i fizičkom kastracijom, lobotomijom, hirurškom promenom pola homoseksualnih „pacijenata". Isto tako pojedini makedonski psihijatri u današnje vreme prepisuju terapiju hormonskih ampula testosterona, pilula za smirivanje demetrin i loram, vitamine oligovit, čime se, po njihovom mišljenju, leči homoseksualnost. Postoje slični primeri i u Hrvatskoj, ali i u Srbiji.

Psihoterapeuti ponekad umeju da iskoriste ranjivost svojih pacijenata (ili roditelja koji od svoje dece prave pacijente) i da u psihoanalizi odu iza granica naučnog, terapijskog i moralnog. U samoj psihoanalizi retki su radovi koji ubedljivo govore o homoseksualnosti, bilo da je smatraju psihološkim poremećajem ili ne. Čak je i osnivač te grane psihologije Sigmund Frojd spoznao da se homoseksualnost ne može ni sprečiti ni lečiti. Iako je verovao da je homoseksualnost povezana s ranim fazama u životu i mogućim traumama, nije izložio posebnu metodologiju kojom bi se traume o kojima je govorio mogle tretirati.

Danas se zna da se homoseksualnost kao čovekova seksualna orijentacija ne leči, već da se uz pomoć psihoterapije leče posledice koje je stvorilo okruženje homoseksualne osobe. Ti poremećaji mogu biti neuroze (anksioznost, nesanica, depresija), ali i psihoze (manijakalna depresija, shizofrenija, paranoja). Izmeštanjem pitanja seksualnosti kao primarnog pitanja u životu homoseksualne osobe dolazi se do jako dobre osnove u psihoterapijskom radu i brzom napredovanju u procesu. Ali ono što treba naglasiti jeste da osoba ne treba da ide na psihoterapiju zato što je homoseksualne orijentacije, već samo ako ima određenih psiholoških poteškoća ili ako želi da unapredi svoj psihološki život. Navedeni poremećaji koji nastaju usled negativnog stava okruženja (porodice, vršnjaka, škole, društva) javljaju se kod osoba svih seksualnih orijentacija i upravo insistiranje u jednom društvu na toleranciji omogućilo bi da takvih poremećaja bude što je moguće manje.

Kada govorimo o čovekovoj seksualnosti, svakako da je reč o kombinaciji genetskih, hormonalnih i spoljašnjih uticaja i kao takva ona nije stvar izbora čoveka, već psihofiziološki sklop unapred određen isto kao i muzikalnost, natprosečna inteligencija, upornost, hrabrost, levorukost. Drugim rečima, sve ono na šta čovek ne može da utiče, a što ne izaziva patološke promene u njegovom psihofizičkom razvoju ne može se smatrati poremećajem i svaka zloupotreba, povreda i izrugivanje takvih osoba podleže zakonsko-krivičnoj odgovornosti. Poznat je slučaj devetogodišnjeg deteta koje se požalilo da ga u školi zovu gej. Otac ga je pitao da li zna šta znači ta reč. „Znam, to znači da me svi mrze", odgovorilo je dete. Ako se izađe iz pravnog i vrati u medicinski okvir posmatranja netolerancije prema osobama drugačije seksualne orijentacije od većinske (heteroseksualne) i ako se zanemari nepostojanje antidiskriminacionog zakona u Srbiji, dolazi se do sledećeg: zdrava osoba ne muči druge ljude. Generalno, reč je o mučenima koji su postali mučitelji (C. G. Jung).

Dakle, kad je u pitanju homofobija (strah od homoseksualnosti), možemo govoriti o promenama u psihi pojedinca nastalim tokom odrastanja, sa čestim odlikama patoloških manifestacija (agresivnost, posesivnost, netrpeljivost prema manjinskim grupama). Fobije kao neurološki poremećaji, somatoformni poremećaji i poremećaji vezani za stres mogu se prevazići uz pomoć psihoterapije i omogućiti osobama koji od toga pate da se uključe u društvo kao građani koji mogu na kvalitetniji način da doprinesu razvoju svog okruženja. Rad s homofobičnom osobom se odvija u pravcu spoznaje postojanja homofobije i fokusiranja na samu homofobiju, a ne na homoseksualnost kao problem.

Ako u jednoj zajednici ne postoji većinsko mišljenje da su svi ljudi rođeni jednaki i sa istim pravima, rad psihoterapeuta osuđen je na individualne uspehe.

Ono što predstavlja okosnicu homofobije jesu predrasude, lični psihološki problemi, neznanje i loša socijalna situacija u društvu (ratovi, nemaština), kao i promenjen sistem vrednosti u kratkom vremenskom periodu.

Naime, homofobične osobe generalno poistovećuju homoseksualne osobe s prenosiocima HIV virusa, bez obzira na to što je zvanični stav WHO da se HIV prenosi u najvećem broju slučajeva heteroseksualnim odnosom (ovde se uviđaju dodatne fobije kod homofobične osobe: strah od bolesti, strah od smrti). Homoseksualne osobe se zatim poistovećuju sa seksualnim devijacijama kao što su pedofilija i incest (iako ove devijacije imaju etiologiju nezavisnu od seksualne orijentacije), kao i sa zanimanjima koja nisu masovno popularna - baletani, slikari, dizajneri, manekeni.

Zanimljivo je da je homofobija po sebi kontradiktorna jer je uglavnom usmerena ka osobama muškog pola, dok je ženska homoseksualnost u porno filmovima i muškim seksualnim fantazijama često veoma popularna. Takođe, homofobične osobe odbijaju da prihvate činjenicu da među sportistima (fudbaleri, košarkaši) postoji barem jednak broj homoseksualnih osoba kao i u navedenim zanimanjima.

U praksi je poznato da se homofobija javlja u manjoj meri kod osoba koje lično poznaju homoseksualne osobe, a da je najzastupljenija u ruralnim sredinama i kod tzv. mačo tipova koji otvorenom agresijom i prezirom prema osobama od kojih se razlikuju po seksualnoj orijentaciji kompenzuju lične nedostatke. Zabeleženi su slučajevi homoseksualnog ponašanja kod navijačkih grupa, i to tako što su seksualno zlostavljani navijači suparničkih klubova. Prvi ovakav slučaj desio se još osamdesetih i poznat je široj javnosti u Beogradu. Zna se da osobe sigurne u sebe nemaju potrebu za takvom društvenom satisfakcijom.

Društveno gledano, homofobija se najkvalitetnije može smanjiti edukacijom stanovništva. Potrebna je nacionalna strategija koja bi za cilj imala spuštanje sadašnjeg stepena homofobije u Srbiji, koja iznosi 70 procenata, na evropski prosek. Takva strategija podrazumeva politički konsenzus po pitanju tolerancije u svakom smislu, zatim naučno-istraživački rad pomognut od države i donošenje antidiskriminacionog zakona u najkraćem roku.

Na individualnom planu, kada je osoba spremna da preispita sopstvene stavove i predrasude vezane za manjinske grupe, onda ta osoba omogućava sebi bolji pristup izazovima koje nameće svakodnevni život. Izazovima koji ne pitaju za seksualnu orijentaciju, rasnu ili versku pripadnost.