Londonska gej scena u krizi

Hedonizam londonske gej zajednice je doveo do samodestruktivnog obrta, sa hardkor upotrebom droga i seksom koji nije bezbedan, što je pak dovelo do povećanja broja smrti i bolesti kakve nisu viđene još od osamdesetih. Da bude gore, niko ne priča o ovome. Tajm Aut (Time Out) izveštava o najvećoj pretnji gej sceni u poslednjih dvadeset godina.

Nešto strašno se dešava na gej sceni. Doktori to znaju. Promoteri klubova to znaju, klaberi to znaju takođe, ali niko ne priča o tome, barem ne otvoreno. Dvadeset pet godina nakon sto je ejds prvi put identifikovan, mnogo toga se promenilo u borbi protiv ove bolesti. Cela generacija je odrasla sa porukom da bezbedan seks čuva život, zato se pitam zašto je stopa porasta novih infekcija tako alarmantno visoka i zašto su neki gej muškarci toliko nesmotreno odlučni da se uniste? U petak, dan pre svetskog dana ejdsa (World Aids Day), Rojal Voksal Tavern (Royal Vauxhall Tavern) je organizovala tematsko veče: “Najveći samoubilački kult u istoriji”. Teške reči, ali ne bismo očekivali ništa manje od čoveka odgovornog za ovo veče, umetnika performera Dejvida Hojla (David Hoyle). Flajer za ovo veče dalje najavljuje: “Po celom Voksalu se jebu bez kondoma. Po celom Voksalu igraju do utorka ujutro. Po celom Voksalu uzimaju G, K, C, V i E (to su GHB, ketamin, kokain, viagra i ekstazi). Po celom Voksalu oni umiru.”

“Ja iskreno verujem da bi mnogo gej muskaraca volelo da je mrtvo” kaze Hojl. “Oni jasno imaju duboko u sebi probleme sa samopoštovanjem i idu tako u potrazi za zaboravom, zato što duboko u sebi ne veruju da su njihovi životi vredni življenja.” Hojl je otvoreni kritičar komercijalne gej scene i njegove su reči jasno smišljene da isprovociraju reakciju. Nije potrebno da tražite dalje po sceni kako biste načli ljude koji se ponašaju na način koji biste opisali kao izuzetno samodestruktivan. U poslednjih osam godina broj gej muškaraca sa HIV-om u Velikoj Britaniji se udvostručio, dobrim delom zato što se povećao broj onih koji dolaze da se testiraju, obzirom na prednosti kombinovane terapije kojom može da se spasi život, a delom i usled porasta u nezaštićenom berbekingu (barebacking).[1] Dr Šon Kamings (Sean Cummings) iz klinike za seksualno zdravlje u Londonu Fridomhelt (Freedomhealth) je vodeći ekspert po pitanju muškog gej seksualnog zdravlja i već godinama upozorava na drugu epidemiju. On potvrđuje da su danas klinike za seksualno zdravlje dostigle kriznu tačku sa vrtoglavim stopama novih dijagnoza seksualno prenosivih bolesti (Sexually Transmitted Diseases), a gde ima sifilisa i gonoreje javlja se često i HIV.

”Meni se nudi mnogo nezastićenog seksa” kaze Sajmon Keson, (Simon Casson), promoter u klubu Daki (Duckie). Potpuno sam otvoren po pitanju mog HIV pozitivnog stanja. Često srećem mnogo muškaraca koji hoće seks bez kondoma sa mnom. Često sam išao u gej seks klubove i saune i tamo je uvek bilo mnogo nezaštićenog seksa. Ljudi na ovim mestima su često bili pijani ili na drogama. Zašto bi inače gej sauna u Voksalu bila otvorena dvadeset četiri sata sem ako ljudi nisu na drogama? Mislim da postoji značajan broj gej muškaraca u Londonu koji koriste mnogo droga i upražnjavaju nezaštićeni seks. To zapravo i nije toliki društveni tabu, poprilično je prihvatljivo. Samo pogledajte sve te muškarce koji reklamiraju berbek seks u Gejdaru (Gaydar) ili ušetajte u bilo koju gej seks sop i dokazi su svuda oko vas. Berbek pornići su nadjačali po prodaji sve ostale oblike gej zabave za odrasle i tu ne mislim na klasike od pre upotrebe kondoma, napravljene u dane pre ejdsa i ponovo izdate od strane studija kao sto su Falkon (Falcon). Ja govorim o filmovima koji su sveže izproducirani često u Britaniji.

Godinama je fokus bio na erotizaciji bezbednog seksa. Sada se čini da je istina obrnuta. Berbeking se prikazuje kao još jedan izbor gej načina života, kao na primer život u potkrovlju ili kupovina u Ikei. Sigurno da ovo mora da ima neke posledice na ponašanje ljudi? Kao što je nedavno jedan producent pornića napisao u pismu gej nedeljniku Boyz (Boys): “Pornografija ne utiče na vrstu seksa koji ćete imati u stvarnom životu i berbek pornografija se kosi sa svim dobrim delima učinjenim zarad prevencije HIV-a koje su uradile humanitarne organizacije koje se bave zdravljem.”

Slučajno je to bio časopis Bojz u kome sam pročitao o britanskom gej porno glumcu, koji se zarazio HIV-om na snimanju. Mene ovo navodi da se pitam koliko će gej muškaraca da svrši gledajući film u kome se on zarazio i koliko će njih da imitira ovo ponašanje sledeći put kada bude imalo seks? Nekoliko mlađih gej muškaraca sa kojima sam u poslednjih nekoliko meseci pričao kaže da HIV i nije neki problem. Čuli su za kombinovanu terapiju, videli su reklame sa mišićavim muškarcima koji se penju po planinama i došli su na brzaka do zaključka da je šivot na anti-retrovirusima jedan dugi piknik. Ima čak njih nekoliko sa fatalističkim shvatanjem koji kažu da je inficiranje HIV virusom neka vrsta životne prekretnice ili odskočne daske koja omogućava da se uživa u nezaštićenom seksu bez tereta razmišljanja o posledicama.

Zatim tu je naravno druga vrsta “kombinovane terapije”, koktel droga koje se povremeno uzimaju i koji je veoma čest na gej klubskog sceni. Esktazi je ustupio mesto kombinaciji droga uključujući kokain, kristalni met i GHB. Klubovi u Voksalu čak imaju “sobe za oporavke” gde ljudi odspavaju efekte GHB –a, pod pretpostavkom da neće dobiti disajne probleme ili infarkt. Nekoliko istaknutih gej didžejeva mi je reklo da GHB ubija scenu u Voksalu. Ubija i mušterije takođe. Ranije ove godine u poznatim noćnim klubovima bile su tri smrti povezane sa GHB. Jedan barmen koga poznajem kaže da mu je nekoliko prijatelja umrlo od GHB u poslednjih dvanaest meseci i ponavaljnje čuvenog ejds upozorenja iz osamdesetih bi bilo samo vrh ledene sante.

”GHB je užasan otrov koji ubija gej muškarce redovno” objašnjava dr Kamings. “Imali smo nekoliko smrtnih slučajeva pacijenata kao posledicu upotrebe droge same ili u kombinaciji sa drugim drogama. Smrt često nastupa tokom ili neposredno posle seksa, tako da su žrtve zaticane u veoma ponižavajućim okolonostima. Scenario je obično veoma uznemiravajući za sve, naročito za partnere i članove porodica. Patolozi često koriste lukavstvo kako bi poštedeli osećanja rodbine, tako što ubeleže smrt kao nesrećni slučaj, ali to opet sa druge strane utiče na prikrivanje pravih brojki ovakvih smrti. Nema ništa glamurozno u pronalaženju mrtvog mladića upregnutog u kaiševe, koji je kada je pao udario glavu, zagrcnuo se na svoje povraćanje i ugušio od njega”

”Razumem vezu između seksa i droga” priznaje Keson. “Godinama sam eksperimentisao u tome i završio sam tako što sam sada HIV pozitivan. Da li žalim? Da, žalim. Gej svet mi je reko da je ok da živim tako. E pa nije. Ne mozeš da ideš po klubovima tri do četiri puta nedeljno, probaš svaku drogu na koji naiđeš i da ti se nešto loše na kraju ne desi. Gej muškarci imaju naviku da se upoznaju po sredinama koje su pune alkohola i droga i to nas ubija. Ljudi umiru i potreban nam je jedan dobar poziv na buđenje.”

Ranih osamdesetih pre nego sto je ejds napao Britaniju, postojala je hi-NRG pesma koju su puštali svake nedelje u klubu Heven (Heaven) i koja se zvala “Toliko mnogo muškaraca (tako malo vremena) (So Many Men (So Little Time))”. Nedovoljno nas je znalo koliko će ove reči biti proročanske. Dvadeset pet godina kasnije koliko muškaraca treba da se zarazi HIV-om ili da umre od overdoza da bismo mi promenili ponašanje? Koliko dugo treba da prođe pre nego što se oprostimo od načina života koji nas ubija?

Pol Brston
Time Out