Iako je pre šezdeset godina Srbija predstavljala deo antifašističkog tabora, današnja situacija u društvu i opšti odnos prema prošlosti kao da opovrgavaju tu činjenicu. Isprva je došlo do izjednačavanja fašizma i komunizma, a sledeći logičan korak bilo je uspostavljanje znaka jednakosti izmeðu fašizma i antifašizma. Nominalno odbacivši i jedno i drugo, pozivajući se pri tome na izmišljenu tradiciju srpskog predmodernog «zlatnog doba», upravo se ide na ruku fašizmu, kao totalnoj negaciji čoveka, ljudske civilizacije i života samog. Dakle, danas, šezdeset godina nakon sloma nacizma i više od tri decenije nakon smrti frankizma, Srbijom odjekuje njihova stara parola – viva la muerte!
Vladajuće strukture u Srbiji ne pokazuju ni jednim svojim činom bilo kakvu zabrinutost nad takvom situacijom u društvu. Šta više, državnom politikom se ide na ruku svim predgraðanskim nazorima, koji podrazumevaju ukidanje prava na različitost, prava da se bude drugačiji u nacionalnom, verskom, seksualnom i svakom drugom opredeljenju. Time se graðanima nužno nameće jedan eksplicitno fašistički koncept organske povezanosti i primitivnog zajedništva, čime se doprinosi revitalizaciji retrogradnih ideja Dimitrija Ljotića i «svetog čoveka» Nikolaja Velimirovića.
Sa državno sponzorisanim rakijaško-gibaničarskim bahanalijama sa Ravne gore, koje su dobile status kulturnog dobra i tako postale srpski autohtoni proizvod, a kojima se uspostavlja nova kulturno-vrednosno-poželjna vertikala ponašanja, učinjen je prvi korak ka istorijskom revizionizmu. Rehabilitacija jednog ratnog zločinca morala je voditi rehabilitaciji drugog, a relativizacija zločina sa Banjice ili iz Kragujevca vodila je i vodi relativizaciji zločina iz Vukovara, Dubrovnika i Srebrenice. Zato se danas u Srbiji ne samo može već i mora govoriti o fašistoidnim tendencijama, jer o društvu koje nema svog Vili Branta u Aušvicu, u kojem kod većine pojedinaca uopšte ne postoji osećaj odgovornosti prema sopstvenim delima i nazorima, ne može da se govori nikako drugačije nego kao o duboko skrajnutom, izopačenom i dehumanizovanom.
Antifašizam je nužno shvatiti kao elementarnu i primarnu vododelnicu, kao onaj neophodni minimum koji odvaja zlo od dobrog. Kao takav, on zaista jeste nadideološka stvar. Meðutim, otklon od socijalizma, koji širom Evrope često prerasta u antikomunističku histeriju, nastoji da transformiše 9. maj u beznačajni ukras, jer Dan Evrope postaje samo apstrakcija lišena smisla ako se isključi njegova prava pozadina. Ostaje činjenica da moderne Evrope ne bi bilo bez 9. maja kao Dana pobede, a izostavljanje podsećanja na pobedu nad fašizmom zarad podsećanja na potpisivanje jednog od ugovora o začetku ideje EU, jednostavno je sramno.
Savremeni fašizam svakako je prerušen, ali potrebno je i danas koristiti ovo bolno ime za savremene pokrete desnog ekstremizma jer se time podseća na užase koje ove ideje donose: deportacije, zločine, holokaust.
Meðutim to podsećanje je neophodno. Ideje koje su u srži programa desnoekstremističkih grupacija, poput njihove politike prema imigrantima, manjinama svih boja, crkvi, naciji i državi - ideje koje su gajili i poznati austrijski moler bizarnog ukusa za skraćivanje brkova i njegov nešto punačkiji italijanski pobratim. Posredi je nešto više od analogije: univerzalna dopadljivost ideje o sopstvenom ontološki većem značaju u poreðenju sa nekim drugim. I to na osnovu konstruisanih i relativnih kategorija. U zaoštrenim okolnostima kakve svakako predstoje, i ove dopadljive ideje postaju zaoštrenije i u konačnom bilansu vode ka Aušvicu.
Obeležavanje pobede nad ovim idejama u vremenu kada su one pretile da progutaju čitavu planetu od bezmerne je važnosti. Nipošto kao likovanje: jer posao nije završen. Upitanost da li ga je i moguće dovršiti, ne sme obeshrabriti. Ispravno je rečeno da Zlo pobeðuje kada dobri ljudi ne urade ništa. Organizovanje u antifašistički front, nazivanje stvari pravim imenom, upozoravanje i osetljivost na ovakve tendencije odgovornost je i dužnost svih dobrih ljudi. Dužnost prema ljudima koji su dali svoje živote da zlo ne bi pobedilo, i naša dužnost prema budućnosti.
¡No pasaran!
kraj
