Za koga je Hristos vaskrsao ili zašto danas nismo išli na liturgiju?!

Za koga je Hristos vaskrsao ili

zašto danas nismo išli na liturgiju?!

"Bog je Srbin”, moglo se često čuti i pročitati u Srbiji devedesetih. Da je Bog muškarac, poodmaklih godina, to znamo od ranije. Iz ikonografskih predstava znamo i da je belac. Da je Bog "heteroseksualac”, ne verbalizuje se iz pristojnosti, ali se nekako podrazumeva. "Onom koji jeste“, omnipotentnom, nadistorijskom, nadličnom Bogu zvanična Crkva i narodna uobrazilja dodeljuju zemaljske, ovovremene atribute, društveno poželjne identitetske osobine - nacionalnosti, rase, roda i "polnosti“. To je sasvim lepo od njih ali time ipak subvertiraju univerzalnost hrišćanske poruke, smisao ovaploćenja i vaskrsenja se time implicitno vidi kao partikularistički. Takav Bog je u prvoj liniji tu radi onih koji su mu "podobije“, i on samo za njih ima "Lepu vest“. Zar to već nismo imali u samozainterosovanom i tribalnom judaizmu Hristovog vremena i šta je to uopšte "novo“ što hrišćanstvo trvdi da je donelo?

Možda niko nije pregnantnije izrazio šta je to u ljubav u hrišćanstvu do sv. Avgustin: "Volite, volite, ali pazite koga volite”. Hrišćanska "ljubav”, kao i svaka uostalom, ima svoj objekat, pravac, intenzitet, trajanje, ritam. Hrišćanska ljubav je pre svega selektivna i sub specie historiae nimalo slepa i bezinteresna. Da se "Evanđelje” pokazalo za čitave društvene grupe kao "Disanđelje” nije ništa novo. Ili ipak jeste. Recite sto puta kako je "vaš Bog ljubav” i poverovaće vam. Govorite to vekovima i u to će mnogi iskreno verovati. Pravoslavnim crkvenim ocima se "omaklo” da za desetak vekova, koliko je politički bila živa Vizantija, čije je zakonodavstvo i etiku u velikoj meri hrišćanstvo inspirisalo, ostave jedan jedini spis gde se osuđuje robovlasništvo kao takvo (može biti da hrišćanstvo nije došlo da donese socijalnu pravdu na zemlji, ali nema sumnje da bilo vrlo zainteresovano za očuvanje socijalne nepravde, pa makar i ovakvom diskurzivnom ćutnjom). Od devedeset dečaka koji su škopljeni (gnječenjem i rezanjem) trojica su preživljavala, i opet u sto šezdesetak tomova patrologije "Migne" ne primećujumo da su nekoga takve društvene činjenice sakaćenja ganula i podstakla da sastavi "Protiv evnuhočinjenja”. Preciznu refleksiju hrišćanske antropologije i teorije ličnosti pruža zapravo vizantijsko kazneno pravo: razvlačenje konjima na repove, vađenje očiju, sečenje ruku, vešanje, guljenje - jednom rečju ništa novo, tvrde istoričari prava, u odnosu na rimsko zakonodavnstvo. I opet isto pitanje - a šta je to "novo” u hrišćanskom carstvu u odnosu na rimsko, pagansko?

Gotovo sve istinski "novo”, radikalno i društveno revolucionarno, već po Hristovom vaskrsenju se, da parafraziramo jednog "nepomenika”, utapalo u zaparloženoj vodi populističke dokse svodivši tada svežu heterodoksiju, koja je obznanila nadu i za Samarićanku, i za grešnika, i za Grka i za Jevrejina, na svoju politikantsku meru i logiku "ovog sveta“, da bi je konačno udavilo u četvtom veku, krstivši je posthumno novim imenom - "ortodoksija“. Hristos se ovaplotio, razapet je i vaskrsao zarad nas pravednika! Avaj, avaj, avaj!!! Zarad nas muškaraca, belaca, heteroseksualaca i aseksualaca! Nama blagodat, drugima proklestvo, meni uticaj, ugled, moć, drugima osuda, poruga, diskriminacija, lomača... Protiv dokse, popularnog, uvreženog mišljenja, treba, kaže Rolan Bart, upotrebiti paradoks. A paradoks u slučaju crkve koja vekovima progoni gej ljude jeste da time dovodi u pitanje mnoga svoja teološka i etička ishodišta, koja se tiču ljubavi, univerzalne vrednosti i dometa njenog otkrovenja, ljudske prirode (i polnog identiteta), pada, društvenog i političkog oportunizma, da navedemo samo neke.

Ako bi nekakav modus operandi ponajbolje objašnjavao odnos crkve prema homoseksualnosti, zajednički svim hrišćanskim konfesijama, onda bi verovatno glasio: biti netolerantan svuda gde se može, tolerantan gde se mora. Crkva nije nekakav apstrahovan entitet nezavisan od verujućih subjekata i prosto njima nadređen, te otuda i razlozi zašto se identitet i lice crkve, kao i svaki identitet, menja. Onda kada za šire društvene slojeve diskriminacioni postupci i izjave (mizogini, rasistički itd.) postanu u velikoj meri neprihvatljivi, sasvim je izvesno da to crkva, odnosno njena elita, neće moći i smeti da ignoriše. Pa čak ni Srpska pravoslavna crkva. (Podsetićemo samo na slučaj sa anglikanskim sveštenikom, od pre nekoliko godina, gde su najuticajniji ljudi crkve oštro osudili osujećivanje zajedničkog bogosluženja u patrijaršijskoj kapeli. Za takvo sasluživanje, u kakvoj god formi da je, sa nekim ko nije u tzv. "liturgijsko-evharistijskoj zajednici“ pravoslavni sveštenici nemaju podršku tradicije, gde se katkad ni rukovanje sa "jereticima“ ne preporučuju (sedamdeset godina te prakse, na koje se izvesni mitropolit pozivao, nije nikakav argument u odnosu na devetnaest vekova tokom kojih bi tako nešto bilo apsolutno neprihvatljivo), ali su imali širu društveno (i političku) podršku gde se taj čin protesta video kao varvarski, fundamentalistički, nazadan itd.) Gay issue, međutim, još zadugo neće biti predmet pritiska na crkvu, srpsko društvo za homofobiju čak traži oslonac u crkvi (homofobija u Srbiji često ima psiho-socijalne funkcije: kažnjavanje prestupnika oslobađa agresivne nagone stanovništva, čime ono kompenzuje mnoge svoje nametnute neuspehe, ekonomske, seksualne itd, up. Fromm, Analytische Socialpsychologie 1970, str. 139). Crkva danas u Srbiji ne samo što sme da bude homofobna, ona to gotovo mora da bude. Crkvena homofobija, s druge strane, sama od sebe neće naravno početi da kopni, pogotovo ako se ima u vidu struktura pravoslavne crkve, odnosno dominacija kaluđera (seksualna represija stvara nagonski zastoj, kom se neophodni ventil za umirenje otvara upravo u pravcu "devijantnih“, manjina itd.).

I zašto nismo išli na liturgiju? "Umro je za svoju krivicu“, kaže Niče o Isusu, "nema nikakvog osnova, iako je to često bilo tvrđeno, da je umro za krivicu drugog.“ "Vaskrsao je za nas“, kaže Srpska pravoslavna crkva, "nema nikakvog osnova da se tvdi da je vaskrsao za vas“. Ali ipak smo danas pre podne malo više nasapunjali kola.

Nicodemus,

o Vaskrsu 2006. god.