Za potrebe predstave "Pornografija 1.2 ...4" po konceptu i u režiji
Ane Miljanić i u izvedbi CZKD, čija je premijera danas u bioskopu
"Partizan", porno-bioskopu u Beogradu, a u zgradi Vojnih invalida,
preko puta Železničke stanice, glavne, sa ljupkim porno-šopom "in the
front", doajen našeg pozorišta, bard, kako to štampa voli da kaže,
Ljuba Tadić, glumac, penjao se uz nekad i danas prelepe stepenice
nekadašnje arhitekture, Lekove, do skladne i zvučne dvorane, zaista
izdrkane ne zbog onih koji to čine u porno-bioskopu, već zbog onih
koji misle, a tako se i ponašaju, da ta zgrada i taj bioskop nisu
institucija "jednog od segmenata naše kulture", već su to samo crkve i
pozorišta.
Činilo mi se da Ljuba Tadić "overava" svojim hodom i svojom lepotom i
predivan hol, danas kockarnicu, i stepenice i dvoranu sa poslednjim
redovima kojima su na zidu ostavile masni trag uzbuðene ljudske glave.
I dok ventilator ganja i razvejava akumulirani bioskopski miomiris,
drag svima nama koji sa užitkom radimo i živimo u ovom životnom i
stvarnom prostoru, Ljuba u uglu sale čita i uči tekstove koji su mu
pali u zadatak. Očito, na njegovo zadovoljstvo. Ima da kaže dva
Gombrovičeva citata. Prvi glasi "Les trop-estropi podseća na moralnu
verziju prevazilaženja granica kad se nasilje koje klizi u govorenje
preobražava u stid i prema tome, u zaprepašćenje".
Drugi citat glasi "Čim je nešto rekao, čovek je imao utisak da je to
rekao, zato da ne bi rekao nešto drugo".
Kako je Ljuba razgovoran čovek i kako je grozničavo zaronjen u
stvarnost iako odsustvuje iz "dogaðanja" po Tari i Zlatiboru, priča
razmatrajući predložene takstove kako mu se čini, jer ovih se dana
druži sa seljacima, kako oni savršeno razumeju prirodu i smisao
navedenih citata i do koje je mere njima jasno kako "nasilje klizi u
govorenje", ili kako "govorenje klizi u nasilje". "Samo što zbog toga
nikog od ovih takozvanih pismenih nije stid", kaže Ljuba i smeje se na
onaj svoj način. Pa priča o proslavama raznih dvestogodišnjica i
godišnjica, na kojima se bivše socijaldemokrate kunu u crkvu i ovakvu
državu i u šta god hoćete. "Strašno je to svikavanje na nasilje", kaže
Ljuba, "pa pogledaj ovu lepu decu", pokazuje Ljuba na svoje mlade
kolege pažljive u nekoj spoznajnoj tišini i čekanju na početak probe.
"Pa jeste, kako pokazati zločin, kada jedna žena treba po ko zna koji
put da ispriča kako je silovana." "Dobro je to", nastavlja na reči Ana
Miljanić, kako joj je drago da nam on pomaže u jednoj feminističkoj
predstavi. "Teško je ispričati dubinu zločina, bio sam dete kada su
Nemci streljali u Kragujevcu, i oni su se od užasa brzo kretali, i
kamioni i tenkovi.". "Kako li je samo bilo u Srebrenici, toliki svet."
"Ne bih znao, i pored tolikih uloga, mogu da slutim, kako je toj ženi
kada govori o nasilju." Dakle, drugi citat: "Čim bi nešto rekao, čovek
je imao utisak da je to rekao, zato da ne bi rekao nešto drugo."
"Sada treba da kažete "kurac", kažem. "Pa da", kaže Ljuba i ja sam u
novijoj našoj istoriji shvatio šta znači ta narodna poslovica "Glup
k'o kurac".
Kako se samo neodoljivo i rekli bi "zarazno" Ljuba smeje.
Gledam ga kako je, posle pripreme skinuo naočare, digao glavu, kako se
"pretvorio" u sebe kao večitog, i izgovorio "svoj glumački zadatak"
pravo u kameru.
Zatim je silazio niz stepenice, ka osunčanim vratima spoljnog sveta
koji je uvek, na najrazličitije načine, voleo da artikuliše.
Za trenutak, učinilo mi se da je i kod nas kulturni kontinuitet moguć.
kraj
