Povratak u tamu

Secam se... Imao sam 20 godina kada sam resio da izadjem iz tame. Ne znam da li sam u tome uspeo. Bio je crn, mrsav, egzotican, stranac. Zaljubio sam se na prvi pogled. Prestao sam da spavam, prestao sam da ucim. Kad god bi nam se pogledi susreli, osetio bih da se gusim, da mi srce staje. Rekao mi je da sam lud, da treba da nadjem devojku. Nisam mu poverovao. Zadnji susret-na autobuskoj stanici. Ja u mom autobusu, on u svom. Gledamo se dugo kroz prozore. Autobus krece .Ja odlazim...u svoj mrak. Vise ga nisam video.

Kuci-otac i majka. Resio sam-izaci cu iz ove lazi. Kome reci? Majci. Dugo sam je pripremao za nesto jako vazno. Dosao je trenutak. Nagadjanja. Devojka? Trudnoca?... Homoseksualac? Moje cutanje je bilo potvrdan odgovor. Rekla je da je u redu ,da ne treba da se plasim. Pitala me je za decka i ja sam odgovarao. Ipak sam osecao da nesto nije u redu. Povratila se njena stara bolest: Pocela je da halucinira, da lomi stvari po kuci... Jedino resenje-psihijatar. I tamo-otac, majka i ja. Ona razotkriva svoje probleme. Jedan od njih sam i ja-nastrani decko koji voli druge decake. Otac, u neverici, pita da li je to tacno. Ja demantujem.

Narednih dana je dolazio kuci pijan. Nazivao me je pederom. Bolelo je. Nisam znao kako ce se sve to zavrsiti. Dani su prolazili. Napetost je opadala. Otac je ubedio sebe da sam ja "normalan". Majci sam rekao da vise ne zelim da pricam o tome. Resio sam da svoj zivot zadrzim za sebe. Od tada je proslo pet godina. Stekao sam mnogo prijatelja sa kojima mogu da pricam bez ustezanja. Imao sam i decka i avanture .I kada pogledam u buducnost ne znam sta me ceka: novi decko ,mozda devojka, mozda brak... ali, sasvim sigurno, ovaj nas svet "izopacenih, bolesnih, nastranih", jedini kome ja pripadam. MOJ SVET.