Slavimo 20 godina postojanja
Gej Srbija
teorija

TELO

Mada se 鑙ni da nijedan objekt nije banalniji i poznatiji pojedina鑞om subjektu nego njegovo ili njeno telo, da nijedna realnost nije objektivnija i vi筫 transistorijska nego 箃o je to datost anatomije i da nijedan izraz slobode nije samoo鑙gledniji i moderniji nego oslobo餰nje tela, ve鎖na ovih shvatanja su dovedena u pitanje i podvrgnuta radikalnoj kritici tokom poslednjih 鑕trdeset godina, pre svega u Francuskoj. Ovakva preispitivanja i teoretska preokupacija telom privukla su veliku pa緉ju. U izvesnom smislu ''telo'' je zamenilo ''bi鎒'', ''strukturu'' i ''znak'' kao jedan od najva緉ijih kriti鑛ih termina u francuskoj misli nakon 1968. god.

 
 
 
Obe筫no telo, telo koje se guli, telo koje se probada strelama i telo koje se kuva. Vizantija kao permisivno dru箃vo - svi oblici torture su dopu箃eni i sti鑥 kulturnu legitimaciju. Jedini mogu鎖 prizor obna緀nog ljudskog tela je onaj kada ono pati - telo u paklu, na krstu ili na ra緉ju. Jedino golo telo koje se previja i grci od bola mo緀 da neutrali筫 njegov razorni potencijal - da izaziva (na) u緄vanje, te je stepen prava nasilja nad telom u srednjem veku analogan stepenu oduzimanja telu prava na u緄vanje (Na fotografiji iluminacija iz ''Madridskog rukopisa'' Hronike Jovana Skilice).
 

Najodgovorniji za ovu promenu, naro鑙to na engleskom govornom podru鑚u, bio je Michel Foucault. U njegovom delu o istoriji ludila i disciplinarnim institucijama, telo se pojavljuje kao objekt intenzivne kontrole i simboli鑛og investiranja. U nezaboravnom uvodu ''Nadziranja i ka緉javanja'', Foucault opisuje mu鑕nje i egzekuciju Damiena (1715-1757), potencijalnog ubice kralja Luja XV. Grozomorne kazne koje se nanose Demienovom telu nisu neopravdani 鑙novi zverstva nego radije sistematsko iskazivanje (display) kraljeve osvete na ovom nesu餰nom ubici. U ovom i mnogim drugim slu鑑jevima, telo je savitljiva supstanca, stvoreno za povinovanje specifi鑞im zadacima. ''Telo je direktno uklju鑕no u politi鑛o polje; na njemu se neposredno odra綼vaju odnosi mo鎖; oni uti鑥 na njega, 緄go箄 ga, dresiraju, mu鑕, primoravaju na rad i ceremonije, zahtevaju od njega izvesne znake''.* Foucault otkriva telo u promeni (in flux), telo koje uzima 鑥dne i iznena饀ju鎒 forme tokom istorije. Umesto da je inertno, neutralno mesto boravka za du箄, ono se neprestano oblikuje i iskrivljuje mno箃vima diskursa, disciplina, i fizi鑛ih praksi. Mada tortura i druge zloupotrebe tela polako i硅ezavaju od vremena prosvetitljstva, telo ostaje kona鑞i cilj mo鎖 i signifikacije. Zatvori se sve vi筫 brinu za rehabilitaciju kriminalca obra鎍njem njegovom umu i du筰, me饀tim, kako Foucault tvrdi, ''du筧 je posledica i instrument politi鑛e anatomije; du筧 je zatvor tela''. Njegova pouka je da na politi鑛om polju, uprkos ideologiji blagosti i humanosti, telo je i dalje ono 箃o najvi筫 zna鑙.

 
 
Il Sodoma, Sv. Sebastijan, 1525. ''Somebody called him Sebastian''. Reprezentaciona subverzija u renesansi - ovo telo bi zapravo trebalo da pati! .

Istorija seksualnosti Foucaulta je bio primordijalni tekst u razvoju studija tela. Prvi tom ovog dela (obj. 1976. god.) opovrgava freudijansku tezu da je seksualnost bila izlo緀na pove鎍noj represiji po鑕v od mitskih po鑕taka dru箃va, preko Grka pa do viktorijanaca. Foucault nasuprot tvrdi da je seksualnost bila pod poja鑑nom obavezom da otkrije svoje tajne, po鑕v筰 od hri规anske obaveze ispovedanja, prote緐鎖 se do psihoanalize i drugih le鑕nja govorom. Jedno od va緉ih otkri鎍 Istorije seksualnosti bilo je to da pre ''medikalizacije'' seksualnosti u XIX veku, koncept ''seksualnosti'' kako ga mi razumemo, uop箃e nije postojao. Postojao je hri规anski pojam ''ploti'' (''flesh''), koji nije video u posebnim seksualnim 鑙novima ne箃o 箃o izdaje identitet. Nije postojao heteroseksualni ili homoseksualni identitet, samo niz potajnih 鑙nova koji su svi smatranim gre筺im, s tom razlikom da su neki bili gre筺iji nego drugi. Otuda u srednjovekovnim tekstovima sodomija mo緀 ozna鑑vati seks sa mu筴arcima ili seks sa 緄votinjama (tkd. i seks me饀 razli鑙tim polovima, prim. prev.). Foucaultova Istorija je tako preokrenula bukvalno i konvencionalno freudijansko obja筺jenje seksualnog tela. Fizi鑛a i mentalna iskustva seksualnosti nisu univerzalna i transistorijska. Niti u istorijskim, niti u individualnim okvirima, seksualnost se nije razvila prema neumoljivim evolucionim zakonima.

Ove ideje imale su ogroman uticaj na ponovno ispisivanje gej i 緀nske istorije. Seksualnost nije ''priroda''. 甧nsko ili homoseksualno telo se vi筫 ne smatra kao esencijalno kastrirano ili pervertirano, ili regresivno. Normativno mu筴o telo i njegovi psiholo筴i korelativi su nedavni istorijski konstrukti. U svakom istorijskom periodu ili kulturnom miljeu, seksualno telo je oblikovano iz mno箃va medicinskih, pravnih, religijskih i knji緀vnih tekstova i praksi. U ovim razli鑙tim iskustvima seksualnog tela opa綼 se kolebljiva granica izme饀 mu筴osti i 緀nskosti, i veoma razli鑙te deskriptivne sheme za opisivanje telesnih iskustava. Na polju rane moderne anatomije, na primer, prema ''jednopolnom modelu'', 緀nske genitalije su prosto internalizovana verzija mu筴ih organa. Prema ovoj viziji tela i njegovih imaginarnih projekcija, mu筴o i 緀nsko telo su rizi鑞o sli鑞i. Pod esktremnim uslovima naprezanja, 緀na mo緀 da istera svoje unutra筺je telesne delove i da postane mu筴arac. Tokom ranog perioda moderne istorije, slede鎖 istu jednopolnu mentalnost, medicinska teorija je verovala da je 緀nski orgazam neophodan za uspe筺u prokreaciju, jer za 緀nu je tako餰 nu緉a ejakulacija na isti na鑙n kao i za mu筴arca.

Dve najuticajnije ideje koje je Foucault predlo緄o bile su stoga te da telo nije transistorijska datost i da je diskurs o telu, 鑑k i kada je ''oslobodila鑛i'' diskurs pojedinaca o njihovim telima, imao dugu preistoriju kori规enja u disciplinarnim institucijama. Foucault je prethodio u postuliranju ideje da telo najvi筫 od svega zna鑙 u politi鑛oj istoriji, i da postoje alternativni na鑙ni govora o tome, u filozofiji, kod Nietzschea i Merleau-Pontyja.

 
 
Gabrielle D'estrees i njene sestre, Slika iz Ecole de Fontainebleau, 1595.
'' Moje telo pripada meni i mogu da radim sa njim 箃a hocu'' - ovo libertinisti鑛o postuliranje autonomije tela iako je staro par vekova, tek 筫zdesetih godina, u vreme tzv. seksualne revolucije sti鑕 ja鑙 odjek. Zauzimanje i branjenje ovakvog stava, ma koliko on danas delovao prozai鑞o pa i banalno, ima svoje va緉o mesto u istoriji gej oslobo餰nja. Napad na njega nu緉o je obelodanjivao poku筧j ideolo筴e aproprijacije tela, njegove instrumentalizacije i represije nad njim od strane dr綼ve, crkve, 筴ole i sl., te je protivre鑙lo slici koju su zapadna dru箃va negovala o sebi kao demokratskim i slobodnim dru箃vima gde se po箃uje individualni izraz, licna prava i slobode. Izuzetno va綼n datum u istoriji modernog tela je ''Povelja sloboda'' Socijalisti鑛e partije Francuske, koju je sredinom sedamdesetih godina izradila komisija na 鑕lu sa Robertom Badinterom, a na zahtev predsednika partije Fran鏾isa Mitterranda. Povelja priznaje ''pravo na zadovoljstvo'' i ''slobodno kori规enje sopstvenog tela'' kao fundamentalna ljudska prava. U zaklju鑛u povelje stoji: ''Svako je slobodan da ima seksualne odnose po svom ili njenom izboru'' i da je homoseksualnost ''seksualno pona筧nje nalik bilo kojem drugom. To je izraz temeljne slobode tela''.

Ljudsko telo bilo je klju鑞o u Nietzscheovom poku筧ju da stvori nove, 緄votno-afirmi箄鎒 vrednosti u Zapadnoj filozofiji. Nakon smrti Boga, ne 鑙ni se da je ijedan poredak o鑙gledan u univerzumu, i da nikakva nada ili smisao nisu prisutni u individualnim 緄votima. Nietzsche nije verovao da 鎒 nauka ispuniti teolo筴i jaz i pru緄ti koherentno i kona鑞o obja筺jenje prirode. Anticipiraju鎖 kontinuirano re-teoretizovanje univerzuma u modernoj fizici, Nietzsche je video kosmos kao fundamentalno haoti鑑n, ''Chaos sive natura'' (''Haos ili priroda''), ''prelepi haos egzistencije''. Ljudsko bi鎒 mo緀 na鑙niti poredak od ovog haosa, ali samo putem rada tela. Kao 箃o Eric Blondel pi筫 u svom va緉om radu ''Nietzsche: The Body and Culture'': ''Haos postaje svet samo putem tela. ... Pre tela, ne postoji poredak ili odnos ili tekst, i svet je najve鎒 mogu鎒 mno箃vo. Tekst postaje samo putem (ili za) nagona, koji redukuju ovo ''apsolutno'' mno箃vo. Ali ova redukcija nije, kao ona intelekta, uvo餰nje jedinstva; ako telo tuma鑙, to 鑙ni tako kao ose鎍nje (affect), i ako ose鎍nja tuma鑕, oni institui箄 izvesnu jednostavnost samo da bi je pluralizovali''. Svest je samo jedna od mnogih ''inteligencija'' u ljudskom telu, i simplifikujuca forma inteligencije kao takve. Slo緀ni 緄vot tela je ''鑥do nad cudima''. Svest, omogu鎒na jezikom, jeste samo jedno od 鑥da, ''instrument i ni箃a vi筫, u istom smislu na koji je stomak instrument istog 鑥da''.

Tradicionalni filozofski jezik neprestano zamagljuje i izobli鑑va odnos izme饀 svesti i tela, i tela sa haosom. Da bi se ispravila ova idealiziraju鎍 tendencija, Nietzsche neprestano koristi telesne metafore da bi opisao misaoni proces. Mi筶jenje je uistinu vrsta ''pre緄vanja'' (''rumination''); percepcija je vrsta gutanja izraza ''volje da se spoljne stvari u鑙ne sli鑞im nama''. Sav 緄vot se temelji na op箃em procesu ''ishrane'' (''nutrition''), ''箃o uklju鑥je sve ono 箃o zovemo senzacijom, reprezentacijom i mi筶ju''. Otuda se Nietzscheu svidalo da obja筺java moralne i intelektualne pozicije na osnovi varenja (digestion): ''Bogata klasa u Engleskoj ima potrebu za svojim hri规anstvom da bi podnela svoju lo箄 probavu i glavobolje''. Ove ironi鑞e opaske, mada nisu li筫ne humora, jesu deo Nietzscheove 緀lje da integri筫 fizi鑛i i mentalni 緄vot, da uspostavi novi monizam kao odgovor na telo-um dualizam koji je vladao vekovima.

U svom telesnom pristupu ljudskoj misli, Nietzsche zauzima srednji put izme饀 idealizma i mehanizma. Ljudska misao nije niti spiritualni niti 鑙sto mehani鑛i proces. Ljudska misao je 緄votna, produkat mno箃va inteligencija koje deluju zajedni鑛i u jednom telu. Svaka od ovih inteligencija je vo餰na nagonom, voljom za mo. Kao 箃o smo videli, Nietzsche koristi metaforu ishrane da bi opisao sve ove asimiliraju鎒 nagone ljudskog tela i uma. U poslednjoj sugestivnoj metafori, Nietzsche poredi asimili箄鎖 proces sa tuma鑕njem: ''To su na筫 potrebe koje tuma鑕 (auslegen) univerzum... Organski proces pretpostavlja neprestanu aktivnost tuma鑕nja''. Upravo je ova nagla筫na slika tela kao interpretivnog posredni箃va (agency) ono 箃o povezuje Nietzschea sa Freudom i pokazala se krajnje sugestivnom u kulturnim i knji緀vnim studijama.

 
 
Joseph Thorak - Kameradschaft, skulptura iz vremena Tre鎒g rajha.
''Bur緊aziju valja videti kako se od sredine osamnaestog veka zauzela za to da podari sebi seksualnost i da na osnovu nje uspostavi jedno narocito telo, ''klasno'' telo, sa zdravljem, higijenom, potomstvom, rasom: samoseksualizovanje svog tela, ovaplo鎒nje pola u samom njegovom telu, endogamija tela i pola. ... Neka mi oproste oni za koje bur緊azija zna鑙 izostavljanje tela i potiskivanje seksualnosti, oni za koje klasna borba podrazumeva bitku za uklanjanje tog potiskivanja. ''Spontana filozofija'' bur緊azije mo綿a nije onako idealisti鑛a ni kastrativna kao 箃o se pri鑑; jedna od prvih njenih briga bila je, u svakom slu鑑ju, da podari sebi telo i seksualnost - da osigura snagu, dugotrajnost, stoletno mno緀nje tog tela ustrojavanjem jednog dispozitiva seksualnosti. I taj je proces bio povezan s kretanjem kojim je ona potvr餴vala svoju razli鑙tost i svoju prevlast. Nema sumnje u to da treba priznati da je potvr餴vanje tela jedan od glavnih vidova klasne svesti; ako ni箃a drugo, a ono je sa bur緊azijom osamnaestog veka slu鑑j bio takav; ona je plavu krv plemstva preobratila u dobrodr緀鎖 organizam i zdravu seksualnost''. M. Fuko, ''Istorija seksualnosti''. Prev. Jelena Staki, Bgd. 1978, str. 109-110. (Citat je preuzet uz zamenu re鑙 'mehanizam' originalnim Foucaultovim konceptom 'dispozitiv' (fr. dispositif) koji se ne mo緀 prevesti, uklju鑥ju鎖 i ovo ponu餰no re筫nje).

Za Merleau-Pontyja (jednog od Foucaultovih u鑙telja), svo ljudsko znanje ostaje o-telo-tvoreno (embodied) i subjektivno. Sva istina izvodi se iz percepcije, i ovako sme箃eno, otelotvoreno izvo餰nje istine ne mo緀 se nikad nadi鎖 - niti putem empirijskog, projekta proveravanja gre筧ka ljudske percepcije i opisavanje objekata u merljivim terminima, niti prema idealisti鑛om pristupu, koji insistira da um samo zahvata ideje, ne i iskrivljene podatke percepcije. Sve percepcije i ideacije de筧vaju se telu i za telo. Vidimo objekte sme箃ene u perspektivnom polju a ne druga鑙je; bol kojeg ose鎍mo od uboda iglom nije objektivno ''u'' igli, nego to pak dokazuje da se sva svest koji imamo o igli izvodi iz tela. Drugi primer ovaplo鎒nja svake ideacije jeste slu鑑j nekog kojem je amputiran deo tela a koji ose鎍 bol u fantomskom udu koji vi筫 nije na njegovom telu. Razlog za箃o neko ko je izgubio ud i dalje ose鎍 bol u fantomskom udu jeste da on i dalje deluje u svetu gde su stvari na dohvatu ruke i ovaj fizi鑛i, uobi鑑jeni odnos sa svetom nosi sa sobom naviku ose鎍nja ose鎍ja (feeling sensation) u obema rukama. Bol u fantomskom udu je 鑙sto subjektivan; ne postoji prosto neurolo筴o obja筺jenje za ovaj fenomen. Mada je uticaj Merleau-Pontyja prekinut njegovom ranom smr鎢 i bacanjem u zasenak fenomenologije s dolaskom strukturalizma u Francuskoj, ponovo se rodilo interesovanje za njegovu radikalnu filozofiju tela, naro鑙to u vizuelnim studijama.

Za Freuda telesna iskustva ranog detinjstva determinisana su u 緄votu odraslog, i telo ostaje najzna鑑jniji znak nesvesnog u mentalnom 緄votu tokom 緄vota. Prvi uspesi ''izle鑕nja govorom'' (''talking cure'') uklju鑙la su korektno tuma鑕nje histeri鑞ih simptoma 鑙njenjem da oboleli (affected) delovi tela ''stupe u konverzaciju''. Slu筧njem pacijentovog govora i njegovih slobodnih asocijacija, Freud je bio u mogu鎛osti da konstrui筫 originalne scene, koje su uzrokovale simptome. Slu鑑j paralize, na primer, bio je povra鎍j ruke 緀ne koja je zaspala dok je vodila brigu oko oca u toku njegove poslednje bolesti. Pored tretmana histerije, sve Freudove glavne teorije su zasnovane u istrajnosti i zna鑑ju telesnih iskustava. Seksualni identitet je sledio stazu erogenih zona, oralnih, analnih i genitalnih. Sposobnost da se simbolizuje i koristi jezik bila je izvedena iz susreta izme饀 detetovog i maj鑙nog tela. Maj鑙no prisustvo i odsustvo izaziva strah i vokalne iskaze u ''fort... da'' (''tamo... ovde'') jezi鑛oj igri. Traumaticko otkri鎒 anatomske razlike vodi ozna鑑vanju falusa kao simbola svake seksualne razlike i op箃eg zakona ozna鑙telja. Pod pretnjom kastracije, mu筴o dete odbija neposredne seksualne ciljeve u korist kasnijeg ispunjenja. Direktni konflikt sa edipovskim ocem je izbegnut sticanjem imena oca. Telo je otuda izvorni simboli鑛i repertoar iz kojeg je konstruisan subjekt. Pored toga, mada je medijum psihoanaliti鑛e prakse jezik, ne fizi鑛a terapija, re鑙 koje izgovora pacijent 鑕sto se 鑙taju kao telesni simptomi. Psihoanaliza je stoga usmerena na ozna鑑vaju鎒 telo. Njena terapija nije niti racionalna i kognitivna, niti prosto somatska. Poput Nietzschea, Freud je verovao da je najva緉iji deo ljudskog 緄vota bio izre鑕n putem tela, i da je klju za integrisanja sopstva pa緇jivo slu筧nje ovog jezika i u鑕nje njegove strane retorike.

 
 
Casey Donovan, Porno zvezda. Razlika izme饀 mi筰鎍vog gej i strejt tela, kako je primetio narodni u鑙telj Roland Barthes (1915-1980), jeste u tome 箃o ovo prvo ne ka緀 ''I can fuck you'', nego pre ''I can fuck with you''.

Delo najuticajnijih filozofa tela u Francuskoj (Foucault i njegovi prethodnici) koristilo se izvan politi鑛e i istorijske arene koja je interesovala Foucaulta. Mnoge korelacije izme饀 religioznog, pravnog i medicinskog tretmana tela i fenomena tela u umetnosti i knji緀vnosti bili su istra緀ni. ﹌ola kriticizma poznata kao novi kriticizam fokusirala je pa緉ju na telo i na njegov promenjiv status od ranog perioda moderne istorije do danas.

Jedan od najinteresantjih argumenta kojeg valja izlo緄ti iz ovakve perspektive jeste ideja da se ro餰nje romana mo緀 pratiti do disciplinarnih praksi i preokupacija telom za vreme prosvetiteljstva. Roman se pojavljuje sredinom XVIII veka, iz kulture koja se poja鑑no zanima za privatno. Kako telo postaje sve vi筫 skriveno od pogleda i odeveno, roman, paradoksalno, poku筧va da naru筰 i razotkrije ovaj novi prostor intimnosti. Odra綼vaju鎖 opsesiju disciplinarnog dru箃va identitetom i kontrolom zasnovanom u telu, zaplet romana 鑕sto odaje otkrovenjska obele緅a upisana na telu. U 萯鑑 Goriju, na primer, Vautrin je izlo緀n kao kriminalac kada mu je skinuta ko箄lja i kada se pokazao 緄g koji mu udaren u zatvoru. Vautrinove skrovite kriminalne aktivnosti i njegova problemati鑞a seksualnost su kontrolisani i neutralizovani jer je re緄m ozna鑙o njegovo telo 鑙tljivim znakom kojeg njegovi poslanici mogu da de筰fruju u zgodnom momentu. U slu鑑ju Vautrina, ambivalento telo i telo koje pru綼 otpor, uspe筺o je markirano od strane disciplinarnih institucija.

Knji緀vnost ovog perioda tako餰 sadr緄 slucajeve kad telo izbegava poku筧je dru箃va da ga markira i kontroli筫. U svojim Ispovestima Jean-Jacques Rousseaua prepri鑑va iskustvo koje je bilo temeljno za njegov seksualni 緄vot i sav njegov karakter. Kada mu je bilo jedanaest godina, gospo餴ca Lambercier ga je istukla, njegova tridesetogodi筺ja dadilja. Umesto da je izazvala bol i stid, ovo ka緉javanje je izazvalo erotski do緄vljaj, erekciju. Mladi Rousseau vi筫 nikad nije bio disciplinovan na taj na鑙n i od tada se sa njim postupalo kao prema mladi鎢. Za razliku od scene hap筫nja kod Balzaca (v. gore 萯鑑 Gorio), Rousseauovo telo pru綼 otpor i ponovno ispisuje poku筧j njegovog kontrolisanja i simbolizacije putem ka緉javanja. Telo mladog Rousseau bukvalno menja smisao batinjanja prevo餰njem bolnog ka緉javanja u iskustvo zadovoljstva. Autor Ispovesti je sam zbunjen ne緀ljenom akcijom svog tela. Njegova vi筧 svest, koja vodi njegovo pisanje Ispovesti, bele緄 doga餫j kao slu鑑jnost koja je definisala njegove erotske ukuse do kraja 緄vota. Vaspita鑙 i psihijatri mogu porazmisliti o ovom doga餫ju i podesiti svoje disciplinarne prakse kako bi izbegli ovakve ishode u budu鎛osti. U tom smislu, fizi鑛o ka緉javanje je primitivni poku筧j da se kontroli筫 telo i vra鎍 na scenu torture i egzekucije opisane kod Foucaulta. U vekovima nakon Rousseaua, odgajanje dece i pedagogija su prihvatili iste humane i suptilne tretmane tela koji su posledovali okrutnom postupanju ancien r間ime-a.

 
 
Povijene glave, tu緉o i 鑕緉jivo, zgodnog, mladog i lomnog tela, zavodljivo i usamljeno - reprezentativni kli筫 gej tela 筫zdesetih. Ovde - stari kli筫 koji se nanovo mistifikuje. Omot singla ''Hand in Glove'' (1983).

Ispovesti i drugi sli鑞i tekstovi ozna鑑vaju oblast ve箃ine za doktore, u鑙telje i psihijatre. U Rousseauu se mo緀 videti primerni moderni subjekt koji sam 鑙ni suptilno delo discipline, bele緀njem njegovih najintimnijih iskustava i stvaranjem misteriozno podeljenog sopstva koje ne razume 鑥dno pona筧nje svog tela. Zbir ovih 鑥dnih pona筧nja je, me饀tim, jezgro Rousseauovljeve personalnosti i klju za njegovu egzistenciju kao pisca i 鑙taoca. On pi筫 i 鑙ta da bi zadovoljio svoje naklonosti ka mazohisti鑛im scenarijima. Kao suprotnost expos-u gre筺og tela u Avgustinovim Ispovestima, Rousseauovi tekstovi izla緐 misteriozno i problemati鑞o telo. Roman stoga reflektuje istorijski poku筧j razumevanja i kontrolisanja tela, ali je tako餰 mesto gde telo pru綼 otpor, izbegava i govori sopstveni jezik.

Tokom poslednjih sto pedeset godina, telo je bilo objekat zna鑑jnih napora da se razume i kontroli筫 od strane medicine, humanisti鑛ih nauka i narastaju鎒g stroja terapeuta, savetnika i eksperata. Telo je promovisano kao ljudski kapital kojeg treba eksploatisati, najdragoceniji izvor slobode i zadovoljstva pojedinca. Ali ako moderno telo nije vi筫 predmet grubih oblika ka緉javanja i represije karakteristi鑞e za ancien r間ime (krajnje je neizvesno da li je savremeno postupanje prema telu uistinu umanjilo fizi鑛u patnju tela u fabrikama, vojskama i zatvorima tre鎒g sveta), postalo je jasno, slede鎖 rad Foucaulta i drugih, da je telo predmet rafinisanijih tehnika ispitivanja i kontrole. U odgovoru na ovo, mikro-politika borbe za kontrolu tela i prava da se 緄vi nesankcionisano, razvilo je ''abnormalne'' 緄votne stilove. Bitka se nastavlja, kako tr緄筺e sile i dru箃vene institucije brzo prihvataju da istra緀 i iskoriste nove forme telesnog izraza.

Ekstremna forma otpora modernoj politici tela je mo綿a predstavljena narastaju鎖m interesom za sajber-tela (cyber-bodies). U sajber prostoru, izvan eksploativnog domena ''mesnatog prostora'' (''meatspace''), ljudski duh mo緀 da sanja o izbegavanju nadziranja i kontrole. Nestalna sajber-tela mogu biti stvorena i naseljena tako da ih je te緀 pratiti i kontrolisati od strane disciplinarnih 鑙nilaca. Ovo mo綿a izgleda kao ekstremni i paranoidni odgovor na dilemu tela, prora鑥nato odbacivanje utopije fizi鑛og tela kojeg su promovisala savremena liberalna dru箃va. To je ipak razumljiv poku筧j da se izbegne normalizuju鎍 agenda koja ide ruku pod ruku sa prihvatanjem i eksploatacijom ne鑙jeg fizi鑛og tela.

Mathew Senior

 
 
Foto: Ton Huijbers, Familija, 1987.

Iz: Encyclopedia of Modern French Thought, ur. Ch. J. Murray, New York - London, 2004.

* Mi筫l Fuko, Nadzirati i ka緉javati. Prev. Ana Jovanovi, Izdava鑛a knji綼rnica Zorana Stojanovi鎍, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1997, str. 28. Citirano uz izmenu ''vlast'' u ''mo''. Prevo餰nje franc. ''pouvoir'' kod Foucaulta, sa ''vlast'' na srp. je pogre筺o. Foucault upravo kritikuje marksiskti鑛i koncept mo鎖 gde mo vr筫 samo oni koji imaju vlast. Mo mogu da vr筫 (bolje nego 'imaju') i oni koji nemaju vlast.

Za dalje 鑙tanje:

  • Bynum, Carolyn. "Why All the Fuss about the Body? A Medievalist's Perspective," Critical Inquiry, 22 (Fall 1995): 133.
  • Blakemore, C., Jennet, S. The Oxford Companion to the Body. Oxford University Press, 2001.
  • Blondel, Eric. Nietzsche: The Body and Culture, translated by Sean Hand Stanford: Stanford University Press, 1991.
  • Brooks, Peter, Bodywork, Cambridge: Harvard University Press, 1994.
  • Butler, Judith, Bodies that Matter: On the Discursive Limits of "Sex," New York: Routledge, 1993. Srp. Prevod: D緐dit Batler, Tela koja ne箃o zna鑕, Samizdat B92, Beograd, 2001.
  • Feyer, Michel, Ramona Haddoff, Nadi Tazi (editors), Fragments for a History the Human Body, 3 vols., New York: Zone Books, 1989.
  • Foucault, Michel, The History of Sexuality: An Introduction, translated by Robert Hurley, New York: Vintage, 1990.
  • Foucault, Michel, Discipline and Punish: The Birth of the Prison, translated by Alan Shericd, New York: Vintage,1995. Srp. prev. Mi筫l Fuko, Nadzirati i ka緉javati. Prev. Ana Jovanovi, Izdava鑛a knji綼rnica Zorana Stojanovi鎍, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1997.
  • Greenberg, Mitchell, Baroque Bodies: Psychoanalysis and the Culture of French Absolutism, Cornell University Press, 2001.
  • Jacquet, C., Le Corps, Paris: Presses Universitaires de France, 2002.
  • Judovitz, Dahlia, The Culture of the Body: Genealogies of Mo琩ernity, Michigan University Press, 2001.
  • Laqueur, Thomas, Making Sex Body and Gender from the Greeks to Freud, Cambridge: Harvard University Press, 1990.
  • Merleau-Ponty, Maurice, The Phenomenology of Perception, translated by Colin Smith, Routledge, 1995.
  • Michela, Maria and Parisoli, Marzano, Penser Le Corps, Paris: Presses Universitaires de France, 2002.

 
 
Deivan, An餰o, CA. krajem XX i po鑕tkom XXI veka..

Entartete Kunst (nem. entartet - izopa鑕n, izro餰n) - nema鑛i izraz za ''dekadentnu umetnost'', kojeg je nacisti鑛i re緄m prilepio ve鎖ni modernisti鑛ih umetni鑛ih formi. Nakon 1937. ovaj izraz sve 鑕规e smenjuje izraz Kulturbolschewismus (kulturni bolj筫vizam).

Velika izlo綽a ''Dekadentne umetnosti'' otvorena je 19. jula 1937. godine u m黱chenskom Hofgartenu. Organizovana sa propagandisti鑛om namerom da demonstrira superiornost nacisti鑛e ''arijevske'' umetnosti (koja je istovremeno bila izlo緀na u ''Ku鎖 nema鑛e umetnosti'', sagra餰ne preko puta Hofgartena), daju鎖 negativan primer, uklju鑙vala je 730 dela 112 umetnika me饀 kojima su bili Picasso, Gauguin, Kandinsky, Braque i Matisse. Dela su bila namerno lo筫 oka鑕na i zbijena, neka izlo緀na bez ramova. Podrugljivi natpisi i na筴rabani komentari prekrivali su zidove i ciljali na sugerisane veze izme饀 modernizma i idiotizma, seksualne izopa鑕nosti i jevrejskog uticaja. Procenjuje se da je izlo綽u dnevno obilazilo oko 20 000 ljudi, te se 鑕sto govorilo da je Entartete Kunst bila najpose鎒nija izlo綽a moderne umetnosti koja je ikada odr綼na.

Implicitni kontrast izme饀 degenerisanosti ve鎖ne ne-nema鑛e umetnosti i neoklasicizma skulptora Arnoa Breckera i arhitekte Alberta Speera fokusirao se na sliku tela. Dok je moderna umetnost po鑕v od impresionizma i ekspresionizma 鑕sto bila karakterisana fragmentacijom ili izobli鑑vanjem tela (trend kojeg je ideologija nacizma povezivala sa ''bole规u'' socijalizma), umetnost koju je promovisao nacisti鑛i re緄m odlikovala se ''jasno鎜m'' (Klarheit) i ''celovito规u'' (Geschlossenheit). Jasne, 鑦rste konture izvajanih mu筴ih i 緀nskih tela lako su se 鑙tale i ozna鑑vale su ogransku celovitost totalitarnog sistema, kao i ratni鑛e vrednosti koje je 緀leo da promovi筫.

Prema: D. Macey, Dictionary of Critical Theory, 2002.

Prevod i komentari: Nicodemus

svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi