Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
queeropedia


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 



 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

       
Foucault, Michel (1926-1984)
Francuski filozof (prvi deo)

Foucault, Michel (1926-84)

Francuski filozof

 

Rođen u Poitiersu kao Paul-Michel Foucault (kasnije je izbacio ovo Paul "Pavle", hrišćansko ime svog oca), odbio je da sledi karijeru lekara kako je to želeo njegov otac, renomirani hirurg. Studirao je filozofiju u Poitiersu i Parizu, uspevši 1946. da se upiše na elitnu francusku École Normale Supérieure. Diplomirao je na Sorboni 1949. iz psihologije, prošao agrégation (najviši francuski profesorski ispit) iz filozofije 1951. i položio doktorat iz filozofije 1961. godine.

Pošto je predavao psihologiju na Univerzitetu u Lilleu (1952-55), Foucault je radio u inostranstvu kao direktor Maison de France u Uppsali u Švedskoj (1955-58), u Centre de Civilisation Française u Varšavi u Poljskoj (1958-59), i najzad, na Institut Français u Hamburgu u Nemačkoj (1959-60). Predavao je psihologiju i filozofiju na Univerzitetu Clermont-Ferrand (1960-68), Univerzitetu Tunis (1966-68) i Univerzitetu u Vincennesu (1968-70). Godine 1970. izabran je za šefa Katedre za istoriju sistema mišljenja (stvorenu posebno za njega) na College de France, najuglednijoj francuskoj visokoobrazovnoj ustanovi.

Kako je sam Foucault na jednom mestu objasnio: "Moje polje je istorija misli... Način na koji neko razmišlja vezan je za društvo, politiku, ekonomiju i istoriju a povezan je i sa najopštijim i univerzalnim kategorijama i formalnim strukturama". Analizirao je posebne sisteme mišljenja koji su dominirali u datim istorijskim razdobljima (naročito u Evropi posle Prosvetiteljstva) i pojedine ustanove koje su oličavale ove sisteme i time održavale društvo na okupu. Za Foucaulta, politička i društvena moć nije bila nešto postavljeno odozgo, nego je, naprotiv, bila rasprostranjena širom društva ("moć je svuda... zato što dolazi odasvud"). Proučavao je ideje, ustanove i društvene odnose koji su konstituisali mrežu moći u prošlosti i u sadašnjosti, isto kao i otpor koji je (kako je on verovao) ta moć automatski izazivala kod onih koji su joj potčinjeni.

Foucault je objavio impresivan spisak članaka, eseja i knjiga. Najvažnije knjige su mu Istorija ludila u doba klasicizma (1961), Rođenje klinike (1963), Reči i stvari (1966, engl. Prev.: The Order of Things, 1970), Arheologija znanja (1969), Nadzirati i kažnjavati: Rođenje zatvora (1975), i najzad, Istorija seksualnosti (tri toma, 1976-84). Većina istoričara kritikovala je istorijske dimenzije njegovog dela. Lawrence Stone opisao je Foucaultovu istoriju kao "apstraktnu i metaforičnu u izrazu, ravnodušnu prema istorijskom detalju vremena i prostora ili prema rigoroznom dokumentovanju". Foucault se zaista mnogo služio naglim uopštavanjima bazirajući to na opsežnim ali često nesistematičnim i nepotpunim istraživanjima. S druge strane, postavljao je smele, inovativne i često briljantne pretpostavke koje su uticale na filozofe, istoricare, stručnjake u političkim naukama i sociologe i nadahnjivale ih širom sveta.

Foucault nije bio kabinetski mislilac. Godinama je otvoreno govorio protiv stanja u francuskim zatvorima, protestovao protiv rata u Vijetnamu, francuskog rasizma i brutalnosti policije, i aktivno pomagao Pokret solidarnosti u Poljskoj. Branio je i prava gejeva i lezbejki, iako nikad nije bio borbeni gej aktivista. Sopstvenu homoseksualnost nije skrivao, ali je u javnosti ostajao diskretan.

Tvrditi da je Foucaultova homoseksualnost bila jedina ili makar ključna determinanta njegovih ideja i teorijskih pozicija predstavlja neopravdano pojednostavljivanje; pa ipak, njegov rad se ne može sasvim odvojiti od njegovog privatnog života. Foucault je sam primetio kako "svaka moja knjiga (predstavlja) po jedan odlomak autobiografije. Moje knjige jesu moji lični problemi sa ludilom, zatvorom, seksualnošću". Njegova opšta koncepcija o delovanju moći svakako je delimično izvedena iz činjenice da je kao mlad homoseksualac tokom četrdesetih i pedesetih godina - u doba kad je Francuska bila izrazito netrpeljiva prema svakoj vrsti pokazivanja homoseksualnosti - video iz prve ruke kako su zakon, medicina i Crkva radili na tome da kontrolišu ljude ne putem otvorene represije već suptilnijim ideološkim procesom "normalizacije" koja je disidenta pretvarala respektivno u kriminalca, pacijenta ili izopštenika.

Foucaultov intelektualni uticaj bio je jak na poljima kako gej i lezbejskih studija tako i u queer studijama, i to najzapaženije na engleskom govornom području (homoseksualnost još uvek nije prihvatljiva kao predmet istraživanja u Francuskoj). U prvom tomu Istorije seksualnosti (1976), izložio je tezu (koja nije bila njegova, ali ju je on popularizovao) da je homoseksualnost kakvom je mi smatramo skorašnji društveni konstrukt. Žene i muškarci su se oduvek odavali istopolnim odnosima, ali (kako on tvrdi) sve do relativno nedavno njihovi činovi nisu podrazumevali nikakav poseban identitet. Prema Foucaultu, medicinska nauka je "otkrila" homoseksualca kao "abnormalnog" oko 1870. godine: ''Sodomit je bio privremeno odstupanje; sada je homoseksualac postao vrsta.''

Foucaultova teorija postala je neprikosnovena među takozvanim ''socijalnim konstruktivistima'', koji su se suprotstavili pogledima "esencijalista". Ovi drugi su tvrdili da je homoseksualnost postojala u ovom ili onom obliku u svim kulturama i u svim vremenima. Kako je napisao Didier Eribon: "Na žalost, ova stranica Istorije seksualnosti postala je istinska dogma na drugoj strani Atlantskog okeana, gde knjige i časopisi neumorno ponavljaju da pre poznog devetnaestog veka nije bilo homoseksualnih "identiteta" već samo opštenja izmedu osoba istog pola''. Eribon nasuprot tome pokazuje da Foucaultovo mišljenje o ovom pitanju nije bilo postojano. U knjizi Istorija ludila u doba klasicizma (1961), on je dokazivao da se homoseksualac prvi put pojavio kao ''abnormalan'' tokom sedamnaestog i osamnaestog veka i ovom gledištu se vratio u intervjuima koje je davao osamdesetih. Duboko se divio studiji o ''gej ljudima'' u srednjem veku koju je John Boswell objavio 1980. godine i složio se da "osecanje (među homoseksualcima) o pripadnosti određenoj društvenoj grupi... ide unazad do vrlo starih vremena".

Foucault je u početku imao problema u nošenju sa svojom seksualnom orijentacijom. Kao mladić pio je mnogo a najmanje dva puta pokušao da se ubije. Ipak je ranih 50-ih izašao na kraj sa svojom homoseksualnošću i posle toga ju je proživljavao radosno i do kraja. Kasnije je komentarisao: ''Postoji objektivan dokaz da je homoseksualnost zanimljivija od heteroseksualnosti. Radi se o tome da se zna za priličan broj heteroseksualaca koji bi želeli da postanu homoseksualni, dok se zna za vrlo mali broj homoseksualaca koji bi zaista želeli da postanu heteroseksualci Godine 1963. otpoceo je ljubavnu vezu sa sociologom Danielom Defertom, koja je trajala do njegove smrti. Opisao je svoja osecanja kao "stanje strasti prema nekome, za nekoga. Možda je u nekom datom trenutku ta strast dobila oblik ljubavi''.

Foucault je oduvek poštovao André Baudryja i konzervativno ''homofilno'' udruženje, Arcadie, koju je Baudry osnovao 1954. godine. Držao je govor na kongresu koji je Baudry organizovao maja 1979. godine, odbivši da primi honorar koji su mu gurali i izjavivši da gej muškarac ne treba da bude plaćen da govori pred svojim sadrugovima homoseksualcima. Ipak je politički i lično bio bliži radikalima kao Guy Hocquenghem koji je bio član FHAR-a (Front Homosexuel d’Action Révolutionnaire, Homoseksualni front za revolucionarno delovanje) u periodu 1971-74. I upravo je on predložio ime za Gai Pied, vodeći militantni gej časopis u Francuskoj od 1979. do 1992., koji je osnovao Jean Le Bitoux.

Do sedamdesetih, Foucault je bio međunarodno poznat intelektualac, kojeg su često pozivali da nastupa u inostranstvu. Pošto je 1975. otkrio Kaliforniju sa njenom neobuzdanom gej potkulturom i scenom droge, nekoliko puta se vraćao u ovu državu, odlazeći u kupatila i leather bars San Francisca. Smatrao je ''gej getoe'' u SAD uzbudljivim ''laboratorijama za seksualno eksperimentisanje''. Ispoljio je veliki interes za S/M (sadomazohizam), koji je očigledno upražnjavao, objasnivši da "ono što ti ljudi rade nije agresivno; oni otkrivaju nove mogućnosti uživanja pomoću neotkrivenih delova svojih tela - eroticizacijom tela. Mislim da je to... stvaralacki poduhvat, koja kao jednu od svojih glavnih osobina ima ono što ja nazivam deseksualizacijom zadovoljstva.''

U poslednjoj deceniji života, nesumnjivo inspirisan onim što je video u SAD, Foucault je zamislio mogućnost stvaranja novih načina života pomocu kojih bi pojedinac mogao kako da preoblikuje svoj lični identitet tako i da se oslobodi prinuda moći. Ponovio je ovu ideju u brojnim intervjuima u gej štampi tokom osamdesetih: "Nije dovoljno da tvrdimo da smo gej, nego je isto tako neophodno da stvorimo i gej način života''. ''Biti gej, kako verujem, znači... truditi se da se odredi i razvija jedan način života“ koji bi ''dao doprinos kulturi i etici''. ''Ne radi se samo o integrisanju tog neobičnog malog postupka, da se vodi ljubav sa osobom istog pola, u vec postojeću kulturu; radi se o konstrukciji kulturalnih formi.'' "Moramo da razumemo da sa našim željama, pomoću naših želja, dolaze novi vidovi odnosa, novi vidovi ljubavi, novi vidovi stvaranja. Seks je... mogućnost za kreativan život." Kao Karl Marx, koji nikad nije dao precizan opis života u komunizmu koji je zastupao, Foucault je ostao krajnje nejasan u vezi sa novim gej načinom života koji je želeo i predvidao, ali ga je očigledno video kao nešto što povlači sa sobom kultivaciju prijateljstva i težnju ka novim (seksualnim) zadovoljstvima.

Foucault je u početku bio skeptičan u vezi sa opisima nove bolesti među homoseksualcima, kasnije nazvane AIDS, a i kad je prihvatio njeno postojanje ostao je nepoverljiv prema moralizatorskim upozorenjima koje je davala štampa i javni autoriteti. Tipično je da je jednom gej američkom studentu rekao da je "neverovatno" i "apsurdno" da gejevi "traže pouku od autoriteta: doktora, Crkve". Bio je ''razjaren time što jedna skupina (gejeva)... gleda u standardne autoritete da ih predvodi u vreme krize''. Verovatno u Kaliforniji, Foucault se i sam zarazio AIDS-om. Nema pouzdanog svedočanstva o tome da li je on zaista znao da ima virus, ali je sigurno u to sumnjao. Izdahnuo je u pariskoj bolnici 25. juna 1984. godine. Porodica, prijatelji i štampa u početku su krili razlog njegove smrti, delimično i stoga što su se plašili da bi istina mogla na neki način da diskredituje njegov rad na seksualnosti. Levičarski list Libération cak je objavio dodatak u kome se izražavala zaprepašćenost povodom "zlonamernih glasina" da je filozof umro od ove ''pomodne bolesti... kao da bi Foucault morao sramotno da umre.'' Nasuprot tome, Daniel Defert, Foucaultov ljubavnik, osnovao je Aides, udruženje koje se borilo protiv ove bolesti i promovisalo siguran seks.

Michael Sibalis

Literatura:
David Macey, The Lives of Michel Foucault, London, 1993.
James Miller, The Passion of Michel Foucault, New York, 1993.
Didier Eribon, Michel Foucault, Cambridge, MA, 1991.
Didier Eribon, Reflexion sur la question gay, Paris, 1999.
David Halperin, Saint Foucault, New York, 1995.
Tamsin Spargo, Foucault and Quer Theory, Duxford, Cambridge, 1999.

Preuzeto iz:
Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 142-145.

Prevod: AngraMaina

POGLEDAJ DALJE >>
Strana 1: Foucault Michel
Strana 2: Foucault - kratki osvrt na filozofsku problematiku i
Michel Foucault - kratki socioloaki pristup

Strana 3: Poststrukturalizam i Sociokonstruktivizam

."
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi