Foucault - kratki osvrt na filozofsku problematiku

Michel Foucault istražuje teme poput psihijatrije, medicine, lingvistike, savremenih kaznenih praksi i njihovo poreklo kako bi artikulisao sisteme mišljenja i njihovu evoluciju. Cilj mu je bio da ilustruje odnos između "znanja" i društvenih delovanja i relacija moći putem kojih je ono razvijeno i primenjeno. Pod uticajem strukturalizma, naglašavao je značaj onoga šta je i što može biti rečeno i verovanje da je diskurs nesvesna refleksija utvđenih pretpostavki.

Foucault nije video istoriju kao sveukupni proces sa razumljivim smislom; za njega je ona pre označena radikalnim diskontinuitetima. Koncepti kojima sebe definišemo, naglo se pojavljuju i iščezavaju. "Normalnost", "seksualnost" i čak ideja "ideja o čoveku" kao racionalnom i sposobnom za samorazumevanje, jesu uslovljeni i moguće nebitni istorijski konstrukti. Foucault opisuje svoje delo kao arheologiju jer želi da locira ove koncepte kao predmete (artifacts) naročite istorijske formacije. Oni, međutim, nisu izolovani. Konceptualna struktura prošlosti je preduslov za sadašnju. On pozajmljuje od Nitzschea termin genealogija kako bi opisao ovaj fenomen.

Način na koji mi govorimo i kategorizujemo rad, život i jezik, terminima ekonomije, biologije i filologije predstavlja mutaciju ranijeg diskursa o bogastvu, prirodnoj istoriji i gramatici. Sve izraženiji naučni pristup u ispitivanju nas samih je odražen u oblastima kao što je medicina (doktori se fokusiraju na organe i mehaniku tela pre nego na čitavu ličnost), kao i u društvu u celini. Objektifikacija čoveka je izvršila uticaj na modernu državu, u kojoj je svaka ljudska aktivnost politizovana. Posmatrajući telo i društvo kao objekte kojima treba manipulisati i koje treba kontolisati, rezultira u standardizaciji i njenoj prinudi putem sveprisutnih formi disciplinarne tehnologije.

Klasifikacija definiše naš konceptualni okvir i odbacuje ono što ne staje u njega. Tako na primer, u procesu definisanja seksualnosti, stvorene su kategorije devijantnih. Pokušaji racionalnog razumevanja i organizovanja društva, umesto donošenja slobode, stvaraju žrtve i nove forme kontrole. Foucault je verovao da se moć sama štiti mistifikovanjem njene kontrole nad znanjem, privilegovanjem izvesnih formi diskursa podarujući im moć koju oni u suštini nemaju. Prepoznavanjem porekla socijalno konstruisanih relacija moći dopušta razumevanje granica i opasnosti načina na koji mi poimamo znanje i pruža temelj sa kojeg se rasuđuje kritičkije i slobodnije.

Foucaultova filozofija se odnosi na teoriju jezika i viziju prirode društva koja je više označena skepticizmom nego autoritetom i nudi niz oruđa, pre nego program za akciju. Ona je manje zainteresovana za davanje istine, ali više za preispitivanje toga šta to znači nazvati nešto istinom. Njena važnost leži u negovom nastojanju da identifikuje i objasni socijalne konstrukte, da dovede u pitanje prihvaćene istine, kao što je vera u naučni i humanistički progres.

Katherine Davis

Preuzeto iz:
Michel Foucault (II): A Bibliography. Social Theory: A Bibiliographic Series, No. 27, Santa Cruz, 1992.
str. 9-10.

Prevod: N.

Michel Foucault - kratki sociološki pristup

Francuski poststrukturalistički filozof, profesor ''Istorije sistema misljenja'' koji vrši neprekidni uticaj na sociologiju od sredine 70-tih godine. Njegovo delo se ne može lako opisati ni okarakterisati. Glavni intelektualni uticaj na njegovo delo izvšio je, čini se, Nitzsche.

Najprimereniji način za upoznavanje njegovog dela je čitanje njegovih ključnih studija o ludilu, medicini, zatvorima i seksualnosti. U Istorija ludila u doba klasicizma (1961) oslikava pojavu sveta razuma i nerazuma, kojeg simboliše izdvajanje ludnica i rođenja psihijatrije. Knjiga pokriva periode koji Foucaulta ponajviše zanimaju: srednji vek, renesansa i moderno doba od početka ranog 19-og veka. U Rađanju klinike (1963) ocrtava pomeranja od anatomsko-klasične metode do moderne naučne medicine. Kako se ''posmatranje'' pomera od spoljašnjosti tela ka njegovoj unutrašnjosti, medicina postaje temeljna nauka humanističih disciplina i ljudsko biće postaje ''objekat pozitivnog znanja''. U Nadzirati i kažnjavati: Rođenje zatvora (1975) Foucault istražuje promene u kaznenim režimima , "mikro-fiziku moći" od javnih pogubljenja klasične ere do dnevnog rasporeda u savremenim zatvorima, od regulisanja tela do regulisanja duše. Strategije ograničavanja u zatvoru konačno postaju model za čitavo moderno društvo: režim posmatranja, nadgledanja, klasifikacije, hijerarhije, pravila, discipline i socijalne kontrole.

Istorija seksualnosti ( prvi tom, 1976. god. ) je trebala da se pojavi u 6 tomova ali je do njegove smrti izašlo samo tri. Upravo je u ovom delu njegovo objašnjenje moći, o kojem se kasnije ponajviše raspravljalo, najjasnije izneto tvrdnjom da ''diskurzivne formacije'' (strukture znanja ili epistemes) podjednako konstituišu i vrše moć nad socijalnim objektima (uključujući ljudska tela).

Nijedna od ove pomenute četiri studije, međutim, ne može se shvatiti kao neposredna istorija progresa. Foucaultov cilj je bio pre da pokaže glavna pomeranja u diskursima kroz koje ovakva problematika biva konstituisana: da pokaže kako novi ''režimi istine'' određuju naše znanje, naš sistem kategorizacije, naša verovanja, naše prakse. Foucaultovo delo stoga nadilazi studije o slučajevima, ono predstavlja širu teoretsku spekulaciju o organizaciji znanja i moći u modernom svetu, o implikacijama naročitih diskursivnih formacija u socijalnu kontrolu (videti narocito: Arheologija znanja (1969) i Reci i stvari (1966)).

Foucaultova dela su opisana i kao duboko originalna ali i za neke kao beznadežno nejasna. Postigla su ogromnu popularnost i neka od njih su postala bestseleri. Razvila se takodje i čitava industrija kritičkih komentara i analiza njegovih dela. Knjiga Alana Sheridana: Foucault: The Will to Truth (1980) daje možda najsistematičniji, najsimpatičniji i najdostupniji pregled literature. Godine 1991. se pojavila i jedna od prvih biografija: Didier Eribon, Michel Foucault, koja posmatra njegov život i ideje u okviru njihovog intelektualnog miljea.

Preuzeto iz:
Gordon Marshall, Dictionary of Sociology, Oxford University Press, 1998, 237-238.

Prevod: N.

Da li postoji istorija seksualnosti?

...Seks nema istoriju. To je prirodna činjenica, utemeljena na funkcionisanju tela i, kao takva, leži van istorije i kulture. Seksualnost, s druge strane, ne odnosi se na neke aspekte i atribute tela. Za razliku od seksa, seksualnost je produkt kulture: ona predstavlja prisvajanje (appropriation) ljudskog tela i njegovih fizioloških sposobnosti od strane ideološkog diskursa. Seksualnost nije somatska činjenica, to je posledica kulture. Seksualnost otuda ima istoriju, mada ne tako dugu.

Pre svega, seksualnost definiše sebe kao odvojenu, seksualni domen unutar velikog polja ljudske psihofizičke prirode. Drugo, seksualnost izvodi konceptualnu demarkaciju i izolaciju te teritorije od drugih oblasti ličnog i društvenog života koje su tradicionalno kroz njega prolazili, kao što je telesnost, pohotnost, razvratnost, polna sposobnost, strast, zaljubljenost, erotizam, intimnost, ljubav, osećanja, nagon i želja - da navedemo samo neke od pretendenta na teritorije koje je odnedavno seksulnost zaposela.
Konačno, seksualnost generira seksualni identitet: ona zaveštava svakom od nas individualnu seksualnu prirodu, kojom se definiše licna suština (barem delimično) prema specifičnim terminima seksa. To podrazumeva da su ljudska bića individualisana u ravni njihove seksualnosti, da se ona razlikuju jedna od druge u odnosu na njihovu seksualnost i da, zapravo, pripadaju drugačijim tipovima i vrstama bića zahvaljujući svojstvu njihove seksualnosti...

Preuzeto iz:
David Halperin, Is there a History of Sexuality? u:The Lesbian and Gay Studies Reader, izd. H. Abelove, M. A. Barale, D. Halperin, London-NewYork (Routledge), 1993, str. 416 i 417.

Prevod: N.

POGLEDATI DALJE >>
Strana 1: Foucault Michel
Strana 2: Foucault - kratki osvrt na filozofsku problematiku i
Michel Foucault - kratki socioloaki pristup
Strana 3: Poststrukturalizam i Sociokonstruktivizam
<< POGLEDATI PRETHODNO