Upoznajte se na GS Forumu
Gej Srbija
queeropedia

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Srebrna moneta sa stojećom figurom Elagabala

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Zlatni monetarni medaljon Elagabala.
Sala bronze u Luvru.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


The Roses of Heliogabalus, Sir Lawrence Alma-Tadema, ulje na platnu, 1888.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Moneta sa likom Elagabala

 

 

       
Antoninus Heliogabalus (Elagabal)
Varius Avitus Bassianus

Rimski imperator (218-222 n. e.)


Život Antonina Heliogabala (odlomci)
Aelius Lampridius (III-IV v.n.e.)


Sin Julije Semije (Julia Soaemias ili Symiamira) i Seksta Varija Marcela (Sex. Varius Marcellus). Njegova baba Julija Meza je potvrdila da je on zapravo bio sin Karakale da bi osnažila njegove pretenzije prema tronu nakon čega on postaje imperator pod imenom M. Aurelius Antoninus, imenom pod kojim je i oficijelno bio poznat. U njegovim spisima je regularno nazivan sinom Antoninus-a (Karakale) i unukom Severa. Kao nasledni sveštenik Elagabala, boga-zaštitnika Emesa, nazivan je imenom ovog božanstva, ali to ime nikad nije bilo oficijalno i nije poznato da je bilo korišteno tokom njegovog života. Latinski pisci su ovo ime koristili u izmenjenoj verziji kao Heliogabalus. Nekad je nazivan i Basijan (Bassianus), ali nije poznato da je ikada nosio ovo ime.

Elagabal je bio pod potpunom kontrolom svoje majke, iako je ona živela u palati kao prostitutka i to u veoma raskalašnom stilu. Njena ljubavna afera sa Karakalom je bila toliko poznata da je Varije, odnosno Elagabal, opšte prihvaćen kao njegov sin. Samo ime Varije (Varius) su mu dali njegovi školski drugovi jer se činilo da je na izvestan način on nastao od semena "various" (“različitih”) ljudi, kao što je i slučaj sa decom prostituki.

Nakon što je postao imperator Varije je etablirao boga Elagabala na Palatinu i planirajući da ga načini vrhovnim u rimskoj državi doneo je sveti kamen iz Emese u Siriji i podigao dva hrama posvećena ovom božanstvu.

Elagabal je bio i prvi rimski imperator u čijem je senatu sedela žena. On je pozvao svoju majku, neki kažu babu, da sedi kao muškarac na klupi za konzule i da učestvuje u radu senata.

Nakon što je proveo zimu u Nikomidiji živeći raspusno i vodeći ljubav sa muškarcima počeo je da gubi naklonost vojnika. Oni su počeli da se okreću ka njegovom rođaku Aleksandru. Čak i u Rimu, Elagabal nije činio ništa drugo osim što je dovodio u svoju palatu ljude poznate po učestvovanju u velikim orgijama da bi uživao u njihovoj energiji. Imao je običaj igra ulogu Venere kada bi se u njegovoj kući igrao komad o Parisu. Iznenada bi bacao svoju odeću na pod i stavljao ruke na intimne delove tela, želeći da nalikuje uobičajenim prikazima Venere. Da bi uzdigao ovaj svoj nastup depilirao bi celo telo.

Kočijaše Protogena i Kordija, prvobirno njegove prijatelje u trkama, načinio je kasnije njegovim družbenicima u svakodnevnom životu. Mnoge, čiji izgled mu se dopadao, odvodio je sa scene ili iz arene u palatu. Takva je bila i njegova strast prema Hijeroklu, koji je poreklom bio rob iz Karije, Kordijev učenik i miljenik. Pretorijanska garda tražila je od Elagabala da otpusti i Hijerokla i druge njegove nesrećne miljenike, što ovaj nije učinio i Hijeroklo je poginuo nakon Elagabalovog ubistva. Elagabal je voleo miljenika u svojoj palati objavljujući da slavi festival Flore. Takođe je učestvovao u brojnim religioznim ritualima, čak i kao sveštenik u kultu Magne Mater.

Tokom Elagabalove vladavine je po njegovom naređenju doveden u Rim Zotik, atleta iz Smirne, koji je zbog oca kuvara dobio nadimak Mageiros, kuvar. Zotik je zloupotrebio Elagabalovu naklonost i lažno se predstavljajući prodao je svu njegovu pažnju i tako skupio enormno dobro. Bio je prevrtljiv prema svima i posebno je isticao Elagabalovu naklonost kada ovaj nije bio u prisustvu, međutim Elagabal nije primećivao njegove intrige. Sa tim čovekom je Elagabal imao i svadbenu ceremoniju. Čak je pitao filozofe i ljude sa najvećim dignitetetom bez imalo stida da li su imali ovakvo iskustvo. Načinio je ovog oslobođenika guvenerom, legatom, konzulom i generalom.

Jednom prilikom je pozvao dvorsko plemstvo na festival branja. Tada je seo na korpu sa grožđem i pitao je najplemenitije od gostiju, jednog po jednog, da li su bili bliski sa Venerom. Kada bi stari čovek odgovorio crveneći, izvikivao je '' On crveni, to je uredu!'' prouzrokujući njihov muk i crvenjenje. Tada bi prepričavao svoja iskustva bez zrna srama. Pošto stariji ljudi nisu učestvovali u ovom razgovoru on bi se tada obraćao mladima ispitujući ih o njihovom iskustvu. I kada bi mu oni odgovarali ono što je bilo prikladno njihovim godinama on je postajao radostan objavljujući da se branje slavi upravo u takvom maniru.

Elagabal je i zažalio što je adoptirao mladog Aleksandra i na kraju je naredio njegovoj straži da ga ubije na koji god način poželi: u kupatilu, otrovom ili mačem. Međutim nakon toga vojnici su postali ostrašćeni da zaštite Aleksandra i oslobode državu monstruoznog vladara. Jedan prefekt je imao važan uticaj na to da vojnici ne ubiju vladara. Zbog toga je Elagabal trebao da otpusti sve svoje ljubavnike, vozače kočija, glumce i da se vrati pristojnom načinu života i on jeste na kraju otpustio miljenike, kao i Hijerokla koji ga je učinio većom budalom nego što je prirodno bio. Vojnici su vodili računa i o Aleksandru. Međutim Elagabal je zahtevao nazad Hijerokla, najsramnijeg od miljenika, i nastavio je da kuje zaveru protiv Aleksandra.

Vojnici su na kraju ubili Elagabala, nakon čega je njegovo telo vučeno ulicama i oskrnavljeno tako što je bilo pričvršćeno kao teret. U cilju da nikada ne bude sahranjen, njegovo telo je bačeno sa mosta na Tibru, blizu današnjeg Ponte Emilio. Njegovo ime, odnosno ime Antonina, po naređenju senata je izbrisano iz javnih zapisa. Nakon njegove smrti on je nazivan brojnim imenima koja su ukazivala da je vučen, kao i da je bačen u Tibar kao jedini imperator koji je doživeo ovakvu sudbinu. Čak nijedan njegov javni rad nije sačuvan.


*
S obzirom na njegov buran život sačuvane su brojne anegdote. Preneću samo one koje najbolje ilustruju njegovu ekstravagantnost.
Elagabal je tako bio prvi koji je pokrio krevet sa zlatnim prekrivačem. Njegovi letnji banketi bili su u različitim bojama, jedan dan zeleni banket, drugi dan banket duginih boja, zatim plavi banket i tako menjajući boje svakog dana leta.

On je bio prvi koji je koristio srebrene urne, posude, vaze od srebra, težine hiljade funti, ukrašene vulgarnim crtežima. Prvi je pripremao suvo vino sa mastikom i metvicom i sa svim takvim luksuznim sastojcima. I crveno vino je činio aromatičnijim tako što mu je dodaovao prah od borove šišarke. Činjenica je da se sva ova pića ne mogu sresti u knjigama pre vremena Elagabala. Zaista, život je za njega bio samo istraživanje užitaka. Prvi je istakao važnost ribljeg mesa, ostriga, jastoga i druge različite morske hrane.

Posipao je ruže i drugo cveće, ljiljane, ljubičice, zumbule i narcise preko svih soba za bankete, kao i kreveta i onda bi se tuda šetao. Odbijao je da pliva u bazenima koji nisu parfimisani sa šafranom ili nekom drugom poznatom esencijom. Nije se mogao lako opustiti na jastučićima koji nisu punjeni zečijim krznom ili perjem sa krila jarebica, a i njih je često menjao.

Pokazivao je prezir prema senatu nazivajući ih robovima u togama. Često je pozivao gradske prefekte, kao i prefekte garde na pijanke i orgije nakon banketa, primoravajući ih da dođu.

Načinio je krevete od čistog srebra za bankete i spavaće sobe. Često je jeo kamilje noge, petlovu krestu skinutu sa živih ptica, jezik od pauna, verujući da će ga to učini imunim na zaraze. U palati su često služeni mozgovi od flaminga, jaja od jarebica, mozgovi od drozda i pauni. Svoje pse je hranio jetrama od guski, a za njegove konje jabuke su stizale iz Apameje na Siciliji. Među svojim ljubimcima je imao i ukroćene lavove, leoparde. Umeo je iznenada, nakon posluženja, da ih pozove da se popnu na krevete izazivajući enormnu paniku jer niko nije zna da su zveri bile bezopasne.

Elagabal je imao kako se govorilo i pomorske spektakle u cirkuskim kanalima, koje je punio sa vinom. Takođe je dovodio kočije koje su vukli slonovi na Vatikanski brežuljak uništavajući grobnice koje bi se našle na putu. Kočije je ponekad opremao i sa četiri kamile za svoj privatni spekatakl.

Nosio je tuniku načinjenu od zlata ili purpura, kao i persijsku posutu draguljima. Tada bi govorio da je potlačen težinom zadovoljstva. Čak je imao dragulje i na cipelama, ponekad i one izgravirane. Nosio je takođe i dijademu sa draguljima u cilju da istakne svoju lepotu, kao i da bi njegovo lice više nalikovalo ženskom. Dijademu je nosio čak i u sopstvenoj kući. Izgradio je bazen za plivanje sa morskom vodom dosta daleko od obale, i predao ga je dvojici bliskih prijatelja da se kupaju u njemu. Drugom prilikom bi ga napunio ribom. Jednog leta je napravio planinu od snega u bašti pored kuće.

Imao je običaj da poziva na večeru osmoricu ćelavih ljudi, ili osmoricu sa jednim okom, ili osmoricu koji su patili od kostobolje, osmoricu gluvih, osmoricu visokih ili debelih izazivajući tako u slučaju ovih poslednjih opšti smeh jer se oni nisu mogli smestiti na jedan kanabe.

Elagabal je bio prvi rimljanin, govorilo se, koji se u oblačio u svilu, iako je delimično svilena odeća korišćena i pre njegovog vremena. Govorio je da lan nose jedino prosjaci. Često se pojavljivao u javnosti nakon večere u tunici dalmaticus, mešavini svile lana ili pamuka. Pod Tiberijem je bilo zabranjeno da je nose muškarci, dok se Kaligula u njoj i javno pojavljivao. Pričalo se da nikada nije dvaputa nosio iste cipele, kao ni isti prsten.

Imao je običaj da se šali sa njegovim robovima naručujući im da mu donesu hiljadu kilograma paučine i nudeći im nagradu za to. I skupljao je, kako je govorio, deset hiljada kilograma, i onda je primećivao da se iz toga može shvatiti koliko je veliki Rim. Takođe je imao običaj da šalje njegovim parazitima, krčage žaba, škorpiona, zmija i drugih reptila, kao njihovu godišnju ratu provizije.

Uprezao je ponekad i pse u svoje kočije i vozio se tako unutar carske palate, a činio je istu stvar i pre nego što je postao imperator na svom seoskom imanju. Jednom je tako upregao lavove u svoju kočiju nazivajući se Velikom Majkom, drugi put su to bili tigrovi i tada se nazivao Dionisom, imitirajući dobro poznatu ikonografiju ovih božanstava.

U javnim kupatilima se uvek kupao zajedno sa ženama. Umeo je i da ih sam ugosti sa depilatorskom kremom, koju je takođe koristio za sopstvenu bradu, ali i za ono što bi bilo sramno reći javno, i to na istom mestu i u isto vreme kada i te žene. Brijao je i prepone svojim miljenicima koristeći britvu sopstvenom rukom. Nakon toga istom britvom je brijao i sopstvenu bradu.

*

Toliko što se tiče Elagabala. Ovi detalji iz njegovog života su tražili od mene da vam, iako nevoljno, spojim zajedno grčke i latinske knjige, kao i da vam nakon pisanja to prezentujem, pošto sam već predstavio živote ranijih imperatora. A sada, počinjem da pišem o imperatoru koji će doći nakon njega, Aleksandru.

Izvor: Historia Augusta, Aelius Lampridius: The Life of Antoninus Heliogabalus, ed. and tran. by David Magie, Loeb Classical Library 1924, pp. 105-107.

Napomena: Historia Augusta je zbirka biografija rimskih imperatora, cezara i uzurpatora, šestorice pisaca, od kojih je jedan i Aelius Lampridius, pisana na latinskom s kraja III i početkom IV veka n. ere. Biografije u ovoj zbirci su onoliko ozbiljni istorijski izvor koliko su i ''romansirane'', namenjene za širu antičku čitalačku publiku.

*

Priredila: S.S.

 

Preporučujemo >>

 
svet srbija region scena sport kolumna art & s-he-istory coming out zdravlje queeropedia queer filmovi muzika priče teorija prikazi i recenzije religija porno antibiotik intervju istorija sociologija psihijatrija & psihologija putovanja linkovi