Roland Barthes

BOGINJA H

Moć uživanja u jednoj pokvarenosti (po prilici izopačenosti dva H : homoseksualnosti i hašiša) uvek je potcenjivana. Zakon, Doxa, Nauka ne žele da shvate da izopačenost, naprosto, usrećuje; ili da budemo jos tačniji, ona proizvodi jedan višak: ja sam osetljiviji, prijemčiviji, pričljiviji i bolje zabavljen itd. - i u tom višku se nastanjuje razlika (a time, i Tekst o životu, život kao tekst). Od tada pa nadalje, to je boginja, prizivana figura, posrednička putanja.

PRIRODNO

Varljivost prirodnog je neumorno raskrinkavana (u Mitologijama, u Sistemu Mode, čak i u S/Z, gde je rečeno da je denotacija izvrnuta u Prirodu jezika). Prirodno nije uopšte atribut fizičke Prirode; ono je alibi kojim se kiti društvena većina: prirodno je legalnost. Otuda kritička nužnost da se istera pojava zakona ispod tog prirodnog, i, po Brehtovim rečima, ''ispod pravila zloupotreba''.

Poreklo te kritike može se videti u manjinskom položaju samoga R(olana) B(arta); on je uvek pripadao nekoj manjini, nekoj margini - društva, jezika, želje, poziva, i čak ponekad i religije (nije mu bilo svejedno što je protestant u klasi sitnog katoličanstva); ta situacija nije nimalo okrutna, nego takva da daje pomalo pečat celom društvenom životu: ko ne oseća koliko je prirodno, u Francuskoj, biti katolik, oženjen i sa dobrom diplomom? Najmanji nedostatak uveden u ovu tabelu javnih poželjnosti stvara neku vrstu trajne bore na onome što bi se moglo nazvati drustvena osakaćenost.

Protiv tog ''prirodnog'' mogu da se pobunim na dva načina: podnoseći prigovor, poput pravnika, protiv prava koje je propisano bez mene i protiv mene (''Ja takođe, imam pravo...''), i poharom većinskog Zakona prestupničkom akcijom avangarde. All on, on izgleda čudno zastaje na raskršću ta dva odbijanja: on je u dosluhu sa prekoračenjem i individualističkim čudima. To daje filozofiju anti-Prirode koja ostaje racionalna, a Znak je idealni predmet za tu filozofiju: jer je moguće raskrinkavati i/ili slaviti njegovu proizvoljnost; moguće je i uživanje u kodovima uz maštanje sa čežnjom da se jednoga dana ukinu: nalik na neredovnog autsajdera, ja mogu da ulazim ili da izlazim iz teške socijalnosti, zavisno od moga raspoloženja - od uključenosti ili od distance.

Rolan Bart po Rolanu Bartu

Rolandu Barthesu se pripisuje izvođenje glavne revolucije u književnoj kritici dvadesetog veka. Kao protagonista strukturalizma, adaptirao ga je za analizu ''teksta'' (bilo koje da je provinijencije, nasuprot ''književnom tekstu''). Takođe je odgovoran za aklimatizovanje psihoanalize za izučavanje književnosti, i po ovom je bio istinski naslednik Georgesa Batailla (1897-1962) čije knjige o transgresivnoj seksualnosti predstavljaju repere (The Story of Eye, 1928, odn. 1979). Barthes je, zajedno sa J. Lacanom, M. Foucaultom, Claude Levi-Straussom, preobrazio evropski i američki intelektualni landscape. Sam koncept ''studija'' (poput ''gej i lezbejskih studija'') koji smenjuje tradicionalne disciplinarne okvire, jeste u velikoj meri njegova umotvorina.

Eminentna javna ličnost, esejista ogromnog uspeha koji je angažovan, u pravom sartreanskom maniru, u političkim borbama, uvaženi intelektualac koji je takode znao kako da manevriše, u pravom pariskom stilu, na marginama univerzitetskog establišmenta, Barthes je predavao na idiosinkratičnoj Ecole des Hautes Etudes, potom na prestižnom College de France. Jedan od njegovih motoa je bio: Institucije su po prirodi zlostavljajuće, zlostavljajmo ih mi zauzvat.

Barthesov privatan život je bio brižljivo odvojen od njegovog javnog. Mada je živeo homo životom (kako se tada uobičavalo reći), to je bilo poznato svega nekolicini bliskim prijateljima i žigoloima - belle epoque ekvivalentu za naše eufemisticko ''eskort'' ili ''maser'' komercijalizovanog doba. Barthesova svratišta pripadala su zapravo pariskoj geografiji gej scene koja je skoro zaboravljena nastankom pariskog gej-geto fenomena osamdesetih, četvrti Le Marais. Barthes je odlazio u barove (poput Foucaulta) kao što je čuveni One Rue Keller ili barove oko Saint-Germaina (Rue du Dragon spada danas u mitologiju), unajmljivao je žigoloe, ponekad studente koji su bili zauzeti ''kupljenjem mušterija'' (''picking up johns'') kod Saint-Germain Drug-storea (i dalje robna kuća, mada danas pripada Armaniju), odlazio u saune i barove oko Rue Sainte-Anne (ulica blizu Opere) i navraćao u saune (bains turcs). Barhesov privatni i gej Pariz bio je u suštini kao i onaj Proustov, Gideov i Cocteauov - gaullistička era gej života, u velikoj meri poštedena policijskog uznemiravanja, Pariz udomljen u njegove tradicionalne industrije luksuza i zadovoljstva za sve. Mnogi od momaka koji su se nudili Barthesu i njegovim kolegama piscima, sastajali su se na prvom spratu čuvenog kafea - Cafe de Flore, gde se odvijala berza i gde je Barthes bio redovan - takođe je bivao zabavljen i nekim od svojih studenata sprat niže u gostionici. Intelektualni gej život na vrhuncu strukturalističke revolucije bio je sačinjen od ove geografije, odviše maglovite da bi se lako prizvala u secanje ukoliko joj se ne posveti veća pažnja.

Barthes je podigao veo sa svog privatnog ''homo'' života samo u nekoliko svojih radova, objavljenih za vreme njegovog života. Naročito u genijalnom gestu koji je ostavio književni svet još jednom zadivljenim, u svojoj autobiografiji publikovanoj 1975. god. - ''Roland Barthes po Rolandu Barthesu'' (srp. prev. Rolan Bart po Rolanu Bartu, 1992), za koju je izabrao univerzitetsku ediciju gde savremeni pisci pišu o životima onih preminulih. Tu se autovao tretirajući sebe kao objekt analize. Ova zavodljiva knjiga je podeljena po alfabetski raspoređenim odrednicama koje sve zavise od odrednice HOMO, koju naziva ''boginja H'', aludirajući na činjenicu da je, odjednom, sastavljao ''homo ili auto-biografiju'' i biografiju homo Barthesa. Vredno je pažnje da je izabrao reč ''homo'' za homoseksualca od čitavog vokabulara koji mu je bio na raspolaganju (tante, pédé, folle), upravo onda kada je ova reč bila uzvikivana kao čin prkosa u pesmi Comme ils disent iz 1973. god. šansonjera Charlesa Aznavoura, koja je tada sve zapanjila (Je suis un homo comme ils disent = Ja sam homo, kako kažu).

Barthesovo delo je međutim, do izvesnog stepena, refleksija na ovo poigravanje privatnom i javnom sferom, zamkama za oba pola i francuskoj ljubavi prema govoru o ljubavi, čak i ''ljubavi'' za novac, o uplitanju piščeve želje da uspe sopstvenom željom da bude voljen. Neka od njegovih glavnih dela (pored dela koja su ostavila pečat na epohu o modi ili reklami), prelaze sa privatnih želja (desires) na javno priznanje. U S/Z (1970) Barthes daje prvo objašnjenje u književnosti uopšte o tome kako rod funkcioniše, a propos kastrata - od tada glavni predmet gej proze. U knjizi Fragmenti govora o ljubavi (Fragments d'un discours amoureux, 1977) latio se poput Goetheovog Werthera da objasni ono što on zove ''ljubavnikov govor'' ili ljubav-kao-ljubav-govora-o-ljubavi, ''savremena bolest'', kako kaže (nasuprot zadovoljstvu, kao u Foucaultovom pojmu brige o sebi). To je bila još jedna knjiga je krčila put. U Sade, Fourier, Loyola (1971) upoređivao je kako funkcioniše želja kod tri neobično spojena autora.

Kao profesor, nije tajio da je predavanje za njega čin zavođenja. On bi odbacio optužbe za seksualno zlostavljanje kao represivne. Kako je većina njegovih knjiga bila delimično rezultat seminara koje je davao na Ecole des Hautes Etudes, neka otvorena za mnoštvo studenata, neka ograničena na nekolicunu pažljivo izabranih studenata (s velikim procentom pédés i gouines = pedera i lezbača), mora se instistirati na činjenici da je Barthesovo predavanje bilo u prvoj liniji hvatanje u zamku želje, uključujući i samu seminarsku učionicu - često je primećivao da seminar i semen (= seme) potiču od istog korena. Njegovi seminari su bili rituali zavođenja, retko viđeni od tada. Jedan od njegovih prvih tekstova bio je zapravo o Sokratu i veličao je Prousta, arhi-introvertovanog studenta zavođenja, kao svog učitelja.

Barthes se nikad nije povezao sa gej pokretom koji se razvijao. ''Gej vidljivost'' bio je njega odviše kod ''poburžujavanja'' (''embourgeoisement''), za nekoga ko se zalagao protiv rata u Alžiru i odbijao da se dodvori bilo kakvoj vrsti moći, posebnoj onih samo-stilizovanih ''zajednica'' i ''identiteta''. Ipak je ''Barthes'' postao deo francuskog gej vokabulara i ''čitanje Barthesa'' je bio ritual prepoznavanja za mlade gej ljude, kako je primetio Edmunt White. On je, paradoksalno, postao ono što se može pronaći u svakoj od njegovih knjiga ''kod (''code name''). On je takođe dao podsticaj novom književnom stilu romana, barem u Francuskoj, gde su seksualna pitanja data u kamejama događaja, a ne u ispovednom narativnom stilu, što je zaštitni znak savremenog američkog gej romana. Najbolji primer za to je roman iz 1979. god. ''Mušterije'' (''Tricks'') Renauda Camusa.

Njegov predgovor za ''Mušterije'' sažima Barthesovo viđenje homoseksualnosti. Pravo mesto gej muškarcu je dodelio u ''intezitetu bez žaljenja'' kruzinga, njegovom odbijanju datom društvenom zahtevu za samo-definisanjem: ''Samo reći ''ja sam [ovo ili ono], i bićeš društveno spašen''. Nema politike identiteta ili zajednice u Barthesovom mišljenju. Upravo ovo može biti razlog zašto je, u post-kapitalističkom poburžujavanju gej muškaraca i žena, revolucionarna težina njegovog mišljenja u izvesnom smislu izgubljena.

Philippe-Joseph Salazar

Iz: Who's Who in Conterporary Gay and Lesbian History, izd. Robert Aldrich and Garry Wotherspoon, London & New York, 2001.

Preveo i priredio: Nicodemus