- 03 Dec 2011, 05:21
#2325702
http://pescanik.net/2011/12/on-je-svoje-zavrsio/
Predsednik Tadić je Srbe koji žive na severu Kosova gurnuo na barikade. Četiri meseca slušamo kako je to demokratsko i legitimno pravo naroda da brani svoja ognjišta, svoju zemlju i svoj opstanak na Kosovu. Pomogla su im javna preduzeća, Srbija šume, Srbija putevi, a naročito ono najvažnije preduzeće – državna bezbednost. Šta je predsednik imao na umu kada je narod na te barikade gurnuo, pitali su se mnogi od nas. U blagom očajanju smo posmatrali kako se ti ljudi guraju u ponor, a naša država gubi svaki kredibilitet i šansu da uhvati i poslednji vagon u odbeglom evropskom vozu. Sada vidimo da nikakvog plana nije bilo, bila je to površna igrarija s ljudima i državom, sa svim građanima ove zemlje. Čekalo se, onako miloševićevski, do poslednje sekunde. Tek kad je Tadiću dogorelo do nokata, rešio je da izađe i kaže – e, sad je meni dosta tih barikada, silazite dole! Barikade više nisu državni i nacionalni interes, kaže predsednik, ma kakvi, one služe samo ekstremistima i onim poganim političarima koji hoće da dođu na vlast. Sve u svemu, naređenje je da se barikade napuste.
Neću da sitničarim i postavim pitanje koje su nadležnosti predsednika države. Nema veze, jer svi znamo da je on odavno preuzeo svu vlast u zemlji, da odlučuje o svemu i svačemu, i da je u ovom slučaju on lično komandovao barikadama. Nema koga još da krivi, jer su svi drugi, bar one koje smo danima slušali, bili samo obožavaoci, muzikanti i dobronamerni koalicioni trabanti. Ali, ako ima još krivaca, takvi moraju biti javno prozvani. Kad je obelodanio svoju odluku da Srbi imaju sići s mrskih barikada, začula se kakofonija oduševljenja predsednikovom mudrom odlukom. Doduše, čuli su se i neki poznati glasovi protiv, koji napadaju sa pogrešne strane. U prvom redu su zapevali takozvani analitičari, svi odreda oduševljeni „mudrom odlukom“, “hrabrim potezom“ i „odgovornom odlukom“. Pitam se samo, šta su dosad radili dok je Tadić komandovao tim istim barikadama. Naravno, pametno ćutali ili slavili predsednika.
U drugom ešalonu onih koji su pohvalili najnoviju predsedničku odluku su sadašnji i budući koalicioni partneri koji su ga s pravom podsećali: pa zar nismo lepo govorili, pa zar nas niste na krst razapinjali i pretili našim porodicama, zar sve vreme ne govorimo da se politika prema Kosovu mora menjati, pa tražili smo sednicu skupštine, ali eto, hvala bogu, dobro je ispalo, bili smo korisni, valjda ćemo biti i nagrađeni.
Treći ešalon čine mediji i njihovi glavni urednici, svi su predsednika podržali, niko ni reč da zucne i upita ima li predsednik neki nastavak priče i šta će dalje biti. Neki slute, možda će ipak izvući kandidaturu, a uspeh leči sve, tako će se sve zaboraviti. Jedino e-novine pitaju ko će da odgovara za ona četiri meseca na barikadama, sramno laganje i blamažu, ali i za pogubnu politiku, naročito posle poraza pred Međunarodnim sudom pravde, kada je i politički magarac mogao da shvati da su sve karte na stolu, a da mi u rukama imamo samo daske. Ni jasnoća Angele Merkel nije vredela. Kao tobože, mnogo ih je iznenadila, nisu očekivali toliku grubost – a svi smo znali šta će reći, pa i unapred o tome pisali. Nije dobro bilo ni to što je dijalog sa Prištinom prekinuo. Jednom rečju, predsednik je vodio pogrešnu, nesupešnu i blamantnu politiku, nanoseći veliku štetu Srbiji.
Iznad svega, predsednik Tadić se neodgovorno ponaša. Igrao se građanima koji žive na Kosovu, ali i svim građanima Srbije, jer nismo čuli koji ga je cilj vodio do juče, prekjuče. Kada je Srbima rekao da siđu s brikada, i sebi je izrekao istu komandu. I on treba da podnese ostavku i da tako, tim činom, počne stvarno nova politika u Srbiji. Jer ona više ne može da podnosi tako neodgovorne i bahate političare. Predsednik je brže bolje oprao ruke i otišao u provod kod Dodika, u Republiku Srpsku, da se druži sa zvezdama – Kusturicom i Đokovićem (kako su se ovi tamo našli baš u isto vreme?), dočekani srpskim devojkama, a ni posluženje nije manjkalo. Svi veseli, dobro raspoloženi, slavni, lepi i bogati. A misle i večni! Što se Tadića tiče, ako hoće da ostane upamćen po nekom dobru, treba da raspiše izbore na svim nivoima, i za predsedničko mesto. Ima sada tih evropejaca raznih fela ko pleve. Ne mora više on da se razapinje između Evrope i Kosova. On je svoje završio, s kandidaturom ili bez nje.
Predsednik Tadić je Srbe koji žive na severu Kosova gurnuo na barikade. Četiri meseca slušamo kako je to demokratsko i legitimno pravo naroda da brani svoja ognjišta, svoju zemlju i svoj opstanak na Kosovu. Pomogla su im javna preduzeća, Srbija šume, Srbija putevi, a naročito ono najvažnije preduzeće – državna bezbednost. Šta je predsednik imao na umu kada je narod na te barikade gurnuo, pitali su se mnogi od nas. U blagom očajanju smo posmatrali kako se ti ljudi guraju u ponor, a naša država gubi svaki kredibilitet i šansu da uhvati i poslednji vagon u odbeglom evropskom vozu. Sada vidimo da nikakvog plana nije bilo, bila je to površna igrarija s ljudima i državom, sa svim građanima ove zemlje. Čekalo se, onako miloševićevski, do poslednje sekunde. Tek kad je Tadiću dogorelo do nokata, rešio je da izađe i kaže – e, sad je meni dosta tih barikada, silazite dole! Barikade više nisu državni i nacionalni interes, kaže predsednik, ma kakvi, one služe samo ekstremistima i onim poganim političarima koji hoće da dođu na vlast. Sve u svemu, naređenje je da se barikade napuste.
Neću da sitničarim i postavim pitanje koje su nadležnosti predsednika države. Nema veze, jer svi znamo da je on odavno preuzeo svu vlast u zemlji, da odlučuje o svemu i svačemu, i da je u ovom slučaju on lično komandovao barikadama. Nema koga još da krivi, jer su svi drugi, bar one koje smo danima slušali, bili samo obožavaoci, muzikanti i dobronamerni koalicioni trabanti. Ali, ako ima još krivaca, takvi moraju biti javno prozvani. Kad je obelodanio svoju odluku da Srbi imaju sići s mrskih barikada, začula se kakofonija oduševljenja predsednikovom mudrom odlukom. Doduše, čuli su se i neki poznati glasovi protiv, koji napadaju sa pogrešne strane. U prvom redu su zapevali takozvani analitičari, svi odreda oduševljeni „mudrom odlukom“, “hrabrim potezom“ i „odgovornom odlukom“. Pitam se samo, šta su dosad radili dok je Tadić komandovao tim istim barikadama. Naravno, pametno ćutali ili slavili predsednika.
U drugom ešalonu onih koji su pohvalili najnoviju predsedničku odluku su sadašnji i budući koalicioni partneri koji su ga s pravom podsećali: pa zar nismo lepo govorili, pa zar nas niste na krst razapinjali i pretili našim porodicama, zar sve vreme ne govorimo da se politika prema Kosovu mora menjati, pa tražili smo sednicu skupštine, ali eto, hvala bogu, dobro je ispalo, bili smo korisni, valjda ćemo biti i nagrađeni.
Treći ešalon čine mediji i njihovi glavni urednici, svi su predsednika podržali, niko ni reč da zucne i upita ima li predsednik neki nastavak priče i šta će dalje biti. Neki slute, možda će ipak izvući kandidaturu, a uspeh leči sve, tako će se sve zaboraviti. Jedino e-novine pitaju ko će da odgovara za ona četiri meseca na barikadama, sramno laganje i blamažu, ali i za pogubnu politiku, naročito posle poraza pred Međunarodnim sudom pravde, kada je i politički magarac mogao da shvati da su sve karte na stolu, a da mi u rukama imamo samo daske. Ni jasnoća Angele Merkel nije vredela. Kao tobože, mnogo ih je iznenadila, nisu očekivali toliku grubost – a svi smo znali šta će reći, pa i unapred o tome pisali. Nije dobro bilo ni to što je dijalog sa Prištinom prekinuo. Jednom rečju, predsednik je vodio pogrešnu, nesupešnu i blamantnu politiku, nanoseći veliku štetu Srbiji.
Iznad svega, predsednik Tadić se neodgovorno ponaša. Igrao se građanima koji žive na Kosovu, ali i svim građanima Srbije, jer nismo čuli koji ga je cilj vodio do juče, prekjuče. Kada je Srbima rekao da siđu s brikada, i sebi je izrekao istu komandu. I on treba da podnese ostavku i da tako, tim činom, počne stvarno nova politika u Srbiji. Jer ona više ne može da podnosi tako neodgovorne i bahate političare. Predsednik je brže bolje oprao ruke i otišao u provod kod Dodika, u Republiku Srpsku, da se druži sa zvezdama – Kusturicom i Đokovićem (kako su se ovi tamo našli baš u isto vreme?), dočekani srpskim devojkama, a ni posluženje nije manjkalo. Svi veseli, dobro raspoloženi, slavni, lepi i bogati. A misle i večni! Što se Tadića tiče, ako hoće da ostane upamćen po nekom dobru, treba da raspiše izbore na svim nivoima, i za predsedničko mesto. Ima sada tih evropejaca raznih fela ko pleve. Ne mora više on da se razapinje između Evrope i Kosova. On je svoje završio, s kandidaturom ili bez nje.
