Nietzsche je rođen u Röckenu, selu u Saksonskoj. Njegov otac je studirao teologiju i bio je protestantski sveštenik, ali se nikada nije navikao na život pun ograničenja u malom mestu. Posle smrti svoga oca, Nietzsche je dobio stipendiju da pohađa slavnu internatsku školu u Schulpforti kraj Naumburga. Tamo je upoznao prve prijatelje i otkrio da bi mogao da ima homoerotske želje. Zaljubio se u jednog od učenika i napisao nekoliko pesama o njihovoj vezi. Čitao je pesnike poput Augusta von Platena i Lorda Byrona, čijem se pustolovnom životu divio..

Godine 1864. Nietzsche je završio srednju školu i upisao se na filozofiju i klasičnu filologiju na bonnskom univerzitetu. Takođe je postao član bratstva „Franconia“, gde je imao nekoliko homoerotskih iskustava sa drugim studentima. Godine 1865. odlučio je da studira na univerzitetu u Leipzigu. Tamo je našao drugog prijatelja - Erwina Rohdea, kome je priznao svoju ljubav. Delili su duboku fasciniranost grčkom poezijom i filozofijom. Filolog Ritschl prepoznao je Nietzscheov izuzetan talenat i ohrabrio ga. Godine 1869. postao je profesor grčke i latinske filologije u Bazelu, na Ritschleovu preporuku, gde su studenti cenili njegovo izuzetno oduševljenje za starine i primetili njegovu ljubav za grčko vajarstvo i muškarce. Na njega je snažno uticala i filozofija Arthura Schopenhauera kao i njegov kritički pristup delima drugih naučnika i filozofa.

Godine 1872. Nietzsche je objavio knjigu, Rođenje tragedije iz duha muzike (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik), koja je istakla zaboravljene iracionalne i emocionalne aspekte grčke kulture. Dok su se uobičajena tumačenja usredsređivala na racionalne argumente grčke filozofije, dotle je on stavljao naglasak na značaj iracionalnih aspekata u mitologiji i misterijama, i Dionisa kao vodećeg glasa grčke kulture. Studija je izazvala skandal, a mnogi filolozi odbacili su njegov stav.

Još katastrofalnije bilo je njegovo poštovanje prema Richardu Wagneru, poznatom operskom kompozitoru. Iako se Nietzsche divio njegovoj muzici, Wagner je mrzeo homoseksualne muškarce i nije oklevao da širi glasine o Nietzscheovoj homoseksualnosti. Tema je bila u modi jer su mnogi pretpostavljali da je Ludwig II, bavarski kralj, bio takođe homoseksualac, a Bavarska je bila jedino kraljevstvo u Nemačkoj bez zakona protiv sodomije. Kada je Nietzsche doznao za ove glasine prekinuo je prijateljstvo sa Wagnerom.

U Bazelu se osećao sve neudobnije i usamljenije. Nije bio u stanju da podnese neprijateljsku atmosferu i postao je depresivan. Godine 1879. dozvoljeno mu je da napusti univerzitet i dodeljena mu je skromna penzija. Naredne godine proveo je zajedno sa svojim prijateljem Jevrejinom, Paulom Reeom, u Švajcarskoj i u Italiji. Ovu zemlju su smatrali rajem za homoseksualce u devetnaestom veku, i drugi gay pesnici i pisci kao Platen, Hans Christian Andersen i André Gide opisivali su gostoljubivost Italije a naročito ostrva Kaprija. U ovom periodu Nietzsche je objavio neke od svojih najvažnijih filozofskih knjiga, Tako je govorio Zaratustra (Also sprach Zaratustra) i S one strane dobra i zla (Jenseits von Gut und Böse). Njegova filozofija prezrela je hrišćanske vrednosti, koje je nazivao moralom robova, proglasio je Boga mrtvim i slavio životne radosti renesanse otelotvorene u beskrupuloznim ljudima kao što je bio Cesare Borgia.

Nietzsche se 1888. razboleo, a njegova bolest postajala je sve očiglednija kako je gubio moć rasuđivanja i identitet. Njegova homofobična sestra Elisabethe brinula se o njemu da bi sudelovala u njegovoj slavi i ugledu, i pokušavala je da mu cenzuriše knjige i pisma izbacujući kompromitujuće spise. Lekari su otkrili da je Nietzsche zaražen sifilisom i da je ovaj došao u poslednju fazu, koju karakteriše ozbiljno duševno rastrojstvo. Posle mnogo godina dubokog gubitka razuma, Nietzsche je preminuo u Weimaru.

Gerald Pilz

Literatura: V. Gerhardt, Friedrich Nitzsche, München, 1992; J. Köhler, Zarathustras Geheimnis, Nördlingen, 1989; W. Nigg, Friedrich Nietzsche, Zürich, 1994.

Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, ed. by Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 327-328.

Prevod: AngraMaina