Rođen je u Recanatiju kao sin grofa Monalda Leopardija. Monaldo je bio intelektualac koji je pripadao najreakcionarnijem krilu plemića u papskim državama. Mladi Leopardi je iskoristio bogatstvo očeve biblioteke i od malih nogu se opredelio za budućnost klasičnog filologa i poznavaoca modernih jezika. Život je proveo u raznim italijanskim gradovima (Firenca, Rim, Bolonja, Milano, Napulj), radeći za razne izdavače. Bio je žrtva fizičkih deformiteta i hroničnih oboljenja od ranog detinjstva – bolesti koje su povremeno ugrožavale njegova zaposlenja tako da nikada nije mogao da razvije potpunu nezavisnost od svoje porodice, za čim je žudeo; to ga je primoralo da čini mnoge kompromise sa svojim učenim, ali reakciono nastrojenim ocem.
Nesreća i nezadovoljstvo koji su poticali zbog ovakvih okolnosti (a može se dodati, i zbog njegovih neuspešnih homoseksualnih vezivanja) doprineli su da on bude okarekterisan kao pesnik pesimizma.

Leopardi je bio klasičar po obrazovanju ali romatičar po senzibilitetu. Njegovi patriotski ideali izraženi kroz pesme kao što je All'Italia (1821), ucinili su ga popularnim među italijanskim nacionalistički orijentisanim čitaocima a nakon ujedinjenja Italije (1860) osigurali su mu poziciju nacionalnog pesnika. Još kao mladić je, međutim, stekao nepoverenje prema vlastima, koje su naročito nakon bečkog kongresa 1815. god. bile vrlo netrpeljive prema ideji bilo kakve političke promene. Među njegovim pesmama i proznim delima valja istaći Canzoni (1824), Versi (1826), Operette morali (1827) i Canti (1831). Preminuo je sa samo 39 godina, u Napulju, gde se preselio u potrazi za blažom klimom. Njegov grob, proglašen italijanskim nacionalnim spomenikom, nalazi se u Parco Virgiliano u Napulju.

Ubrzo nakon smrti, Leopardi je postao neka vrsta nacionalne ikone o kome je bilo moguće pisati samo pozitivno. I dalje se smatra da spada među dva-tri najveća italijanska pesnika devetnaestog veka. Zbog takvog statusa bilo je nezamislivo bilo kakvo kruženje informacija o njegovoj homoseksualnosti, i dve stotine godina nakon njegovog rođenja porodica grofa Leopardija još uvek drži u tajnosti neke od njegovih radova, ne dovoljavajući pristup njima čak ni istraživačima.

Razne aluzije na njegovu seksualnost potiču od napuljskog pisca Antonia Ranieria (1806-1888), Leopardijevog bliskog prijatelja u kasnijem periodu života. Leopardi je upoznao Ranieria kada je ovaj bio 21-godišnji student u Firenci 1827. god. Naredne tri godine su se redovno viđali, i proveli su pet meseci zajedno u Rimu 1831-1832. godine. Ranieri se vratio u Napulj 1832. i bio je na rubu bankrota. Leopardi mu je često slao ljubavna pisma iz Firence. U pismima su se pojavljivale izjave kao: Moj Ranieri, nikada me nećeš ostaviti, niti će se u tebi ohladiti tvoja ljubav prema meni... Kako god da usmeriš svoje odluke, molim te, uradi tako da možemo živeti jedan za drugog, ili barem da ja živim za zebe, nado moja jedina i poslednja. Zbogom, dušo moja. Prigrljavam te na moje srce koje ce u svim mogućim i nemogućim okolnostima ostati večno tvoje.

Takvo izrazito prijateljstvo nije prošlo neprimećeno, što se jasno vidi iz drugog pisma od 5. januara 1833. god. koje je govorilo o podrugljivim komentarima koje je to prijateljstvo izazvalo: Jadni moj Ranieri! Ako te ljudi ismevaju zbog mene, barem mi pomisao da mene ismevaju zbog tebe donosi utehu, jer što se tebe tiče, ponašao sam se i uvek ću se ponašati gore nego dete. Ipak, svet uvek ismejava one stvari, koje ako ih ne bi ismejavao, bio bi primoran da im se divi, i uvek kudi, poput lisice, ono čemu zavidi.

Kada su ova i slična Leopardijeva ljubavna pisma bila objavljena, nakon Ranierievih neuspelih pokušaja da to objavljivanje spreči, Ranieri je napisao tekst za štampu o njegovom prijateljstvu sa pesnikom. Tu je preuzeo na sebe da ponovi ogovaranja (od kojih su neka bila bezukusna) i zamršene aluzije na Leopardijeve seksualne ukuse. Povodom objavljenih pisama je napisao: Priznajem da nikad nisam nameravao da mu dozvolim da uzme toliku slobodu sa mnom, o kojoj, kako mi je rečeno, može da se pročita u nekim njegovim pismima. I ističem "kako mi je rečeno" jer od kada su po prvi put objavljena tri puta sam pokušao da ih pročitam i tri puta me je uhvatila groznica.

Naučnici su pak sa indignacijom odbacili vrednost ovih pisama kao dokaza o Leopardijevoj homoseksualnosti. To su potkrepili tvrdnjom da je u periodu romantizma bilo normalno da osobe istog pola razmenjuju ovakva ljubavna pisma. (Ali da li je? Čak je i sam Ranieri priznao da su Leopardijeva pisma prevazilazila konvencije toga doba, do te mere da su ga, čak 60 godina kasnije, dovodila do groznice - bez obzira da li je groznica bila prava ili simulirana.) I kao da ovo nije bilo dovoljno, Ranieri je našao za shodno da prepriča male noćne posete njegovom prijatelju, Leopardijev običaj da poziva nepoznate ljude u svoju kuću; i kada bi oni došli, Ranieri je morao da napusti sobu u koju je Leopardi primao svoje poznanike.

Ima li razloga da se veruje da su Leopardi i Ranieri imali (seksualnu) vezu? Činjenice, kao one koje su do sada pomenute ne daju dokaz za to; ako i postoji nešto sumnje o Leopardijevom zanosu Ranieriem, Ranierievi motivi, o čijoj agresivnoj heteroseksualnosti postoje jaki dokazi, ne deluju, s druge strane, plemenito. Istoričari kao Moroncini ističu da je u poslednjim godinama njihovog 'prijateljstva' Ranieri živeo sa Leopardijem zato što ga je pesnik izdržavao. Čak se Ranieri u svojim memoarima žalio kako mu je Leopardi dosađivao svojim beskrajnim 'ljubavnim monolozima' u okolnostima 'čije detalje nije tako slobodan da opiše'. Kritičari su ovo žaljenje uvek objašnjavali time da je Leopardi u stvari jadnom Ranieriu govorio o njegovim beznadežnim i neuzvraćenim heteroseksualnim ljubavima. Jedan dokaz pak, koji je obično (i namerno) zanemarivan potiče od onih koji su poznavali Leopardija dok je živeo u Firenci. U Toskani je Leopardi pisao stihove o ženi po imenu Fanny Targioni-Tozzetti (u pesmi kao 'Aspasia'), koju je i Ranieri voleo. On je toliko bio zaljubljen u nju da ga je ljubavna groznica hvatala kad god bi video njenog mladog i zgodnog brata. Prema zvaničnoj interpretaciji to je zbog zbog toga što je u osobinama njenog brata, prepoznao 'Aspasiju'’. Šta više, ovo svedočanstvo dodaje da je svojoj ljubavnoj groznici Leopardi otišao tako daleko da je svoja osećanja usmerio na Ranieria.

Kao što se da videti, i pored skoro dvestogodišnje cenzure, koja je od homoseksualnosti načinila tabu temu u literarnim debatama kako zbog homofobije tako i zbog puritanske odbrane italijanskog nacionalnog blaga, još uvek postoje dokazi da pruže pravi biografski opis, iako ne baš najpravilniji. (Igra reči: ..., evidence still exists to put the record right, if not exactly straight. Prim. prir.).

Giovanni Dall'Orto

Literatura:
G. Dall'Orto, Sempre caro mi fu..., Babilonia 141 (Februar 1996), str. 68-70; G. Leopardi, Lettere, Florence, 1958 ( pisma 481 ff. iz 1832-1833. godine); F. Moroncini, Il retroscena e il suplemento del libro del Ranieri sul "sodalizio", Nuova antologia, 356 (1933), str. 384-416; A Ranieri, Sette ani di sodalizio con Giacomo Leopardi, Milano, 1979, posebno strane 38-9, 55-6, 73 i uvod Alberta Abasinia.

Izvor: Who's Who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II, izd. Robert Aldrich and Gary Wotherspoon, London & New York, 2001, str. 102-103.

Prevod: Alphatrione