Gay-Serbia.com | Diskusije

Zato ne nailazimo na razumevanje roditelja danas? Ljudi koji treba da nam pomognu da oblikujemo buducnost,nekada se cini kao da ne rade na tome.
Navedite razloge ili stav, zasto treba da postujemo svoje roditelje? Nacin na koji mlada osoba gleda svoje roditelje,medjutim, moze na kraju biti odlucujuci ne samo za zivot, rat I mir u kuci,nego I sa samu izgradnju licnosti. Sta znaci postovati ih? U principu “postovanje” ukljucuje pirznavanje ispravno postavljenog autoriteta.
Takodje je velika istina da I najbolji roditelji mogu biti povremeno samovoljni pa cak I nepravedni.Jesu li roditelji koji lako planu ili se svadjaju zaista vredni postovanja?
Na sva ova pitanja mozete izneti svoj stav,generalizovati ih I donekle opisati svoj odnos sa svojim roditeljima.

Hm... ja nisam bas za onaj stav - uvek postovati roditelje, ali ni za previse kriticnosti. Ja nisam skoro uopste sretala roditelje koji ne vole decu u mojoj okolini. Ali svakako ima i takvih i onda ne zasluzuju postovanje. Ali to sto vole ne znaci da ne vazi ono - put do pakla posut je dobrim namerama. Nerazumevanje dolazi cesto od toga sto su sasvim razlicite generacije a mogu biti i sasvim razlicite osobe, tako jednom detetu neki roditelji mogu biti odlicni a njegovom bratu ili sestri grozni. Ipak kad odrastu vadjenje "dece" na to kakvi su bili njihovi roditelji smatram prilicno neopravdanim. Moji su ok, imali su te dobre namere, uvek su imali nameru da mi pomognu e sad sto je meni to nekad bilo odmaganje to je druga prica, ali ako definisem sta je za mene pomoc, pomognu mi, podrze me. Sem toga sto je mozda atipicno za nasu sredinu - u detinjstvu se o meni mnogo vise brinuo otac, majka uopste nije bila zrela za dete, i sama kaze da je bila premlada. Sa njom sam uspostavila prisniji odnos tek kad sam bila tinejdzerka ali i sad imamo kad pricamo dosta tacki sukoba. Razlog je i sto smo prilicno razlicite osobe, skoro suprotnosti u svemu. Ocu sam mnogo slicnija i sa njim se mnogo bolje slazem. On je onaj tip - vodi svoj zivot ja vodim svoj, niko se nikom ne mesa a pomazemo se kad zatreba. To je meni super, ako budem imala svoje dete, to je model koji bih ja volela da imam.

Ne znam, kod mene autoritet nikad nije bilo nesto bogom dano, nego nesto sto neko svojim integritetom, pravicnoscu, inteligencijom, licnim primerom, poznavanjem odredjene materije itd. zasluzi.

Autoritet se ne gradi batinama, represijom i silom, nego licnim primerom.

Mene su roditelji sve zajedno udarili par puta (kad sam bila krajnje uzasna u pubertetu, nakon njihovog razvoda i svih sranja koja su usledila), pokusali su (bezuspesno) da me kazne 3-4 puta, a ostalo vaspitavanje se svodilo na primer, razgovor, grdnju ili argumentovano objasnjavanje.

Ostalo bi ionako bilo kontraproduktivno u mom slucaju. Bila sam svojeglavo ali razumno dete.

Da su mi kojim slucajem roditelji bili oni kruti autoritativni tipovi, pruzala bih otpor celim svojim bicem, i ko zna sta bi ispalo od mene, verovatno psihopata.

A pazi, roditelje postujes onoliko koliko po tebi zasluze. Ne znam kako neko moze da postuje roditelja pijanca koji ga svakodnevno leshi, vise da iskali svoj bes i frustraciju, a manje da bi 'vaspitavao', ali razumem kako mogu da ih se plase. I ne znam kako neko ne moze da postuje roditelja koji je uspeo da mu usadi neke vrednosti i napravi coveka od njega, ko je postovao njegovu licnost od malih nogu i trudio se oko njega.

zadnjih nekoliko godina mnogo sam vise ja roditelj njima nego oni meni

Originally posted by Mystica_lady
generalizovati ih

mrzim...

moji su tek sad negde skontali katastrofalne greske koje su sa mnom pravili dok sam bila mladja...srecom pa ne ispadoh toliko losa.
keve sam se plasila, jbg, bila je dosta bolesna, nervozna, anksiozna, nikad nisam bila nacisto sa njom, nikad nisam znala kad ce da joj prekine film, kad ce da se iznervira, izdernja, istrese...
ali je iz ove perspektive postujem kao coveka, ona je ta koja je drzala nasu porodicu na okupu, koja je do sitnih nocnih sati blejala budna, koja nas je u nekim momentima sama podizala i ja to ne mogu, ma koliko ovako bila ljuta, da zaboravim ili ne uzmem u obzir.
sa njom sam imala najvise sukoba, svaki dan svadje jer kao sto rece m.. jednostavno celo moje bice se protivilo nekim njenim restrikcijama i bespotrebnom nametanju autoriteta.
pozali mi se povremeno brat da iste probleme pravi njemu, ali ti problemi su daleko naivniji od onih mojih...

radim sad za jednu NVO, dosta sam u kontaktu sa zlostavljanom decom i to je vec neka posebna prica, po tm ekstremima se vide neke stvari, i to vec ne mogu da shvatim...

U nekoliko etapa sam odrastao sa razlicitim clanovima (svoje) porodice. Prvo smo bili svi na okupu (roditelji, sestra i ja), pa nas je tata napustio i ziveli smo samo nas troje. Posle se sestra odselila i mama je samo meni pruzala veliku ljubav kad nije mogla da mi pruzi neke materijalne stvari.
Kad sam uocio da smo razliciti i da uz mamu necu mnogo napredovati, preselio sam se kod sestre. Nakon toga sam se osamostaliom, ali iz ove perspektive vidim sestru kao roditelja nad roditeljima. Svako od njih je uticao na izgradnju mog karaktera i da guram dalje.
Pretpostavljam da bi trebalo da sam ljut jer su me svi ostavljali i isli za svojim putem, dok sam se ja slepao uz onoga ko je ostajao.
Postujem ih jer sam uvek utociste od svih problema spolja, nalazio u porodici. Nekoiko puta sam dobio poneku cusku od mame, kad strasno preteram i ni tada nisam prestajao da je postujem.
Kad je prestala ona mene da postuje i da izrazava svoju mrznju prema mojoj homoseksualnosti, pa samim tim i prema meni, postajao sam ravnodusniji prema njoj, ali sam se udaljavao, plaseci se da ce da me povredi u svoj svojoj netrpeljivosti, koju nije izrazavala dok nisam rekao da sam gej.

odrastao sam u skoro potpuno bezbednom roditeljskom domu, gde je posebno mama, iako zaposlena profesionalka, bila uvek tu za decu. uvek je bilo hrane, obuce, odece, majchine ljubavi, majchine svetlosti, tako da kazem. otac, uglavnom dobrichina, zanesenjak u karijeri, intelektualac, neshto distantniji. svi zajedno porodichno smo provodili nezaboravna i srecna letovanja i odmore. ono shto sam najvishe zahvalan roditeljima, pored svega onog shto su meni i mojoj sestri pruzili je to shto smo bili potpuno poshtedjeni velikih problema kao shto je npr. izlozenost toksikomanijama. Otac mi je bio i ostao antialkoholichar (dakle, ne samo da nije pio vec se je i aktivno borio protiv toksikomanija u drushtvu), hvala Bogu, mama takodje nije pila. Ni nikakvih drugih toksikomanija nije bilo. Jer, ovde, mislim, u ovom gradu u Americi kao i ovde na forumu kada chujem koliko dece je zivelo u alkoholicharskim porodicama te nasledilo to u njihovim zivotima, zaista zahvaljujem Nebesima shto smo ja i moja sestra bili potpuno poshtedjeni toga.
Medjutim, bilo je izvesnog generacijskog jaza izmedju tate mi i mame mi kao i velikih razlika u lichnostima, tako da je taj brak bio ipak neuspeshan, mada bez vecih post-brachnih ekscesa. dakle, relativno civilizovan razlaz. No, moja je mama zrtvovala svoje vreme ostavshi u braku s ocem mi dok sam ja napunio skoro 19 godina shto zaista mislim da je velika i odgovorna majchinska briga bila shto je sachekala da predjem punoletstvo pa da se onda razvede od oca mi.

E, sad s odrastanjem sestre mi i mene sve vishe se je iskristaliziralo da smo nekako svo chetvoro zasebne osobe, ponekad da kazem, kao chetiri strane sveta bilo je obichnih porodichnih clash-ova zbog toga ali nishta ozbiljno. Ono shto smo svo chetvoro nas shvatili je da je upotreba bilo kakve sile neprihvatljiva u cilju bilo kakvog menjanja jednog od nas, jer to jednostavno nece ni ne treba da upali. Takodje smo shvatili da su konflikti ( i verbalni) beskorisni jer su nas zivljenja u okolnostima devedesetih kada smo srecni bili- samo shto smo bioloshki preziveli- otreznila i podsetila na krhkost i brzu prolaznost zivota. Doshlo je do znachajnog sazrevanja svih nas u tim danima.

Sad bi sve dali samo da smo na okupu (pogotovo ja, mama i sestra mi, kao i otac s nas dvoje dece; i zaista niko (ujak, strina, stric, ujna, rodica, rodjak, tetka, ovo, ono....) nam vishe nije bash potreban), i da se vidimo bar na neko vreme.

Dalje, ja ne shvatam i stoga odbijam neka roditeljska nabijanja na nos deci tipa "ja sam te rodila/napravio, odgajala, hranila i ima da budesh onakav/kva kako ja zelim".

Ja sebe vidim/eo sam i pre video kao potencijalnog buduceg roditelja i NIKADA ne bih tako nabijao na nos to mojoj deci, jer je moja odluka bila/bi bila da imam decu i da svakako budem dobar i odgovoran roditelji toj deci kao shto je odluka svih roditelja bila da stvore decu, dakle svo to odgajanje, hranjenje, pazenje, chuvanje....to se podrazumeva da ide s roditeljskim duznostima i odgovornostima, sve to bih i ja radio za decu mi bez nabijanja na nos ikome, pogotovo ne mojoj deci, jer deca, bilo chija nisu ta koja/i su odluchila/i da nastanu tj. da se rode - to su bile odluke roditelja. Tu je bitno da se shvati da razvoj lichnosti kod dece nece nuzno biti za ispunjavanje bash svih zelja "kako treba i mora biti" roditeljima vec da ce se medjusobni deca (odrasla i samo-realizovana tj. izgradjene lichnosti)-roditelji odnosi odvijati s odredjenim autonomijama s strane dece u nekim stvarima, npr. specifichno seksualne orijentacije dece (svakako, pod "decom" podrazumevam pogotovo punoletne sinove i kceri, NE decu u bukvalnom smislu). Buduci da roditelji nemaju validnog razloga da za te razlike izmedju njih i dece krive decu, roditelji treba da shvate da je to savrsheno normalno.
Dakle, npr. "mushko dete ima da bude samo hetero mushkarac, a zensko dete ima da bude samo hetero zenska"- ti heteronormativni dogmatski diktati i stereotipi su okovi i seme razdora u odnosima deca- roditelji pri chem su tu roditelji koji tako dogmatski i pod diktatom heteronormativnog okruzenja postavljaju stvari- u krivu. I njima treba pomoci, koliko prihvate pomoc, da provare chinjenice da ce neka njihova deca npr. specifichno homoseksualna njihova deca biti takva tj. razlichita od njih heteroseksualnih roditelja. I kraj priche!

Svakako u svemu tome najbolje bi pomogla progresivna inicijativa savremeno obrazovanih psihologa u radu izmedju roditelja i dece kao i npr. udruzenja Parents And Friends Of Gay And Lesbian Children (Roditelji gej i lezbijske dece) koji bi svojim primerom dali doprinos kako moze doci do pomirenja izmedju hetero roditelja i njihove gej dece. To je Srbiji i drugim zemljama ex-Yu izuzetno potrebno!

Postoje stvari koje poštujem i ne poštujem kod svojih roditelja.
Volim ih (izmedju ostalog) jer su moji, ali ih ne mogu i poštovati jer smo krv.
Treba biti kritičan prema roditeljima koliko i prema sebi i ne idealizovati ih.
Takođe i pokazati zube kada je potrebno.
Što se mene tiče, imam dobar odnos sa roditeljima i cenim ih vrlo.

Originally posted by ...Sitnicava...
Treba biti kritičan prema roditeljima koliko i prema sebi

Upravo. Malo mi je nelogicno ocekivati od roditelja razumevanji svaki put i za sve. Cak i ako izuzmemo cinjenicu da nismo uvek u pravu...

Originally posted by Myto
Postujem ih jer sam uvek utociste od svih problema spolja, nalazio u porodici.

+

(iz licnog iskustva) zbog toga sto je ceo svoj zivot psovetila meni i bratu trudeci se da nam istovremeno bude i otac i majka, (otac mi je davno poginuo) u vremenima u kojima se od plate moglo kupiti 100 gr kafe i 2 hleba ... (zbog ove cinjenice se zapravo divim svim roditeljima u Srbiji cija su deca odrastala 90-ih)

Radi se o tome sto mi za svoje roditelje nismo samo gay ili lezbo dete, vec citav njihov svet i ono u sta ulazu i ono u sta veruju. Ja ni ne ocekujem da moji roditelji prihvate to sto sam ja biseksualan. Ispada da se odnos sa roditeljima gradi prema tome da li su nas prihvatili ili ne...takav utisak sticem. To i razumem. Roditelji imaju cilj da deca budu bolja od njih i da lice na njih. Vecina roditelja ovde je imala pola svoje mladosti, drugu polovinu su im pojele devedesete. U tim nesrecnim godinama su se borili da budu sve i svja iako se mnogima to tako ne cini. Zahvalan sam im na svemu sto su pruzili.

Jos uvek sam pod utiskom...
Meni stvarno nije jasno sta se desilo pre nekoliko sati.

Udostojila sam tatu posete posle ne znam koliko vremena (jer stvarno izbegavam da idem tamo, buduci da osecam nelagodu), tata je napravio neke sendvice, nemam pojma... klopali smo...
E sad, moja sestra i moja maceha su gledale neki glupi rijeliti televizijski program, i moja mladja sestrica je rekla kao: ,,Jao, sad ce onaj peder, kako ga volim, kako je smesan, on uvek obuce mladu kako treba."
I desilo se to da je covek bukvalno bacio tanjir, skocio sa stolice, izurlao se na nju i poslao je u svoju sobu, jer, zaboga: ,,kakvi vise pederi, sve je otislo u kurac, ni ti Emilija nisi vise normalna" itd itd...

Ja sam samo nastavila da jedem i da gledam reprizu finala u vaterpolu posto je odmah promenio kanal... nastavio je tako da vice jos pet minuta o nekim nakaznostima... Ziva sam se isprepadala.

Originally posted by the1whowished
Ziva sam se isprepadala.

Sto je najgore, ne mogu vise ni da kontrolisem svoju isprepadanost pred majkom.
Poslednjih 15 puta od njega dolazim unistena, uplakana, drhteci itd itd...
Jadna ta zena, sta mora da gleda.

Originally posted by the1whowished
Sto je najgore, ne mogu vise ni da kontrolisem svoju isprepadanost pred majkom.
Poslednjih 15 puta od njega dolazim unistena, uplakana, drhteci itd itd...
Jadna ta zena, sta mora da gleda.

nemoj ni da ga gledas,ko mu jebe mater.

ne znam sta da ti kazem osim da ja to sebi ne bih radio.. jel to vase vidjanje obavezno? mozda sestru mozes da vidis na drugom mestu

Originally posted by shut
ne znam sta da ti kazem osim da ja to sebi ne bih radio.. jel to vase vidjanje obavezno? mozda sestru mozes da vidis na drugom mestu

Ne, sestru ne mogu da vidjam na drugom mestu. To vidjanja cini obaveznim.

Mislim da je strašno kada neko ima loš odnos sa roditeljima ...

(bilo bi lepo da čujemo opširniji update priče od Myto-a ... baš me je potresla ona njegova ispovest pre nekog vremena)

Originally posted by Orlando the Lady

Sto je najgore, ne mogu vise ni da kontrolisem svoju isprepadanost pred majkom.
...od njega dolazim unistena, uplakana, drhteci itd itd...
Jadna ta zena, sta mora da gleda.

Moj otac nikad nije cak ni pred drugima mogao da kontrolise bes. To su strasni prizori

Nikada me nije tukao. Samo jednom. Ali je taj jedan put bio grandiozan. Imao sam oko 7 godina. Na TV-u je trebao da pocne crtani film. On je gledao nesto, prisao sam i prebacio. To ga je razjarilo. Prisao je i mlatnuo me sakom po licu. Mislim da sam odleteo na drugi kraj sobe. Secam se da su mi se posle ljudi kod kojih sam ziveo smejali jer mi je cela polovina lica bila najpre plava, pa zelena, nedeljama sam menjao boje dok ponovo nisam dobio normalnu boju. Narocito im je bilo smesno sto mi je i celo uho bilo plavo

Imam utisak da kad ga obuzme bes potpuno se iskljuci, ne obracajuci paznju na ljude oko sebe

Originally posted by m..

Ne znam kako neko moze da postuje roditelja pijanca koji ga svakodnevno leshi, vise da iskali svoj bes i frustraciju, a manje da bi 'vaspitavao', ali razumem kako mogu da ih se plase. I ne znam kako neko ne moze da postuje roditelja koji je uspeo da mu usadi neke vrednosti i napravi coveka od njega, ko je postovao njegovu licnost od malih nogu i trudio se oko njega.

U tom slucaju pijanca, ne verujem da dete postuje svog oca. Ono ga voli, bez obzira. I uvek ce ga voleti.
Hocu da kazem da dete ima "izbor" da li ce da postuje roditelje ili ne. Ali ne moze da prestane da ih voli. (pod tim podrazumevam dete koje je provodilo vreme sa roditeljima)
Taj izbor zavisi od samih postupaka roditelja. Naravno da roditelji nisu savrseni i naravno da neke njihove pogresne odluke u vaspitanju uglavnom osetimo u odraslom dobu, ali to je neminovno.

@Orlando: Baš mi je žao... Jel se situacija u međuvremenu malo popravila?

malo pre pisah na temi na drugoj jednoj temi o roditeljima:
http://www.gay-serbia.com/forum/viewthr ... pid1871575




ne, ne mogu da ih postujem, nikoga od njih troje




ali baka i deda sa majcine strane - druga prica

jako mi je zao sto ih vise nema, bili su divni, i prema meni i jedno prema drugom, i kao par