Gay-Serbia.com | Diskusije

Poshto nema posebnog odeljka o klasichnoj porodici, smatram da je ovo jedino mesto na kome mogu da pokrenem temu...
U startu mogu da se opkladim da ce tema biti veoma nepopularna, a chak ce i oni koji ce moci da napishu knjigu po ovom pitanju, najverovatnije izabrati da cute, jer je u mnogome neprijatna i shkakljiva.

Imao sam izuzetno uzbudljiv i naporan dan, kako online tako i ofline, nisam spavao duze od 2 dana, medjutim, pre par sati izadjem sa mladjim bratom u shetnju na svezh vazduh i, vishe ni sam ne znam kako, pochnemo da razgovaramo na temu razvoda nashih roditelja i to me totalno poremeti, do te mere da ni sad, ovako mrtav umoran ne mogu da zaspim, jer mi mozak radi 200km/h u perpetuum mobile modu...

Konkretno me zanima, kako je bilo onima od nas koji su iz ovog ili onog razloga odrasli bez jednog ili oba roditelja, ili u razorenom (klimavom ili kako vam god volja) braku... Po sebi znam da posledica ima, ali generalno me zanima kako se ljudi nose sa tim, shta sa tim u vezi sebi mogu da priznaju, a shta ne, dali je neko pronashao nachin da proguta neku gorku pilulu i nekako popravi stanje ili je ta pilula imala kontraefekat...

Moj lichni primer cu napisati kad napokon u glavi pohvatam konce i krajeve koje valja spojiti ispravno, a do tada me zanima shta vi mozhete reci na tu temu...

Naravno, oni blagosloveni sa oba roditelja i stabilnim porodichnim gnezdom ne treba da se osete iskljuchenim iz teme, jer me zanima i njihovo vidjenje i stavovi, ako ih kojim sluchajem imaju, po ovom pitanju...

Dakle, stigme???

mogu li ja prva da odg - jer mi se ne spava, a i drma me neko friki raspolozenje...

odrasla sam u divnoj porodici sa oba roditelja, moji imaju savrsen brak - znas kad i dan danas zagrljeni gledaju tv i drze se za ruke..

aliii...

npr moji kumovi su se razveli kad sam imala nekih 10god iako su ostali u "dobrim" odnosima, ali kumce i kumica PRICAJU o tome kao o najgorem danu svog zivota...posto smo odrasli zajedno, znam koliko su patili..

slucaj br 2

moja ex..


njeni su imali grozan brak + fizicko zlostavljanje njene keve od strane caleta, a kad je ostala bez tate, onda je to tek bila druga prica..
btw, mogu da kazem da je ona jedna od osoba koje poznajem JAKO dobro i koja ne veruje u VEZU, BRAK - ne bitno str8, gay odnos...
a kod mene kad je bila prvi x i videla moje kako se lepo slazu - njena prva recenica je bila - meni to nije NORMALNO da, njoj je ok kad neko skoci i raspali te bez razloga...


mozda sam malo preCerala sam dozivljajima, ali eto...

Moja porodica je spadala u te "normalne",dakle sve do rane smrti moga oca,brak je bio skladan...


Što se pak razvedenih roditelja tiče i posledice toga na decu,tu nisam mnogo pametan.Lično mislim da je ipak bolji razvod od nezdrave atmosfere u kući,ali opet...različita deca različito reaguju...

Vec 5min. pokusavam da napisem post i ne ide mi. Posle drugog reda pocne da izgleda kao ispovest ili predstavjanje psihologu i potpuno se skenjam.

Imam oba roditelja, moj brat vrlo uspesno zivi u porodicnom okruzenju, ali ja se ne prepoznajem u ulozi snoba, ciji roditelji se nisu udostojili 1. skriti decu daleko od ratnog vihora devedesetih (ne, nikad svom ocu necu oprostiti odlaske na ratiste i moju zabrinutost svaki put kad dodje kuci, jer sam znala da ce opet da ode)
2. jurnjavu za parama do te mere da me nisu podrzali kad mi je njihova potpora bila potrebna, nisu dosli na moju prvu utakmicu, nisu imali strpljenja da slusaju kako sviram gitaru, da moj otac ni ne zna koji fakultet zavrsavam, a bio je najglasniji i najodlucniji u tome da nije dobra ideja da studiram knjizevnost (neoprostiva stvar koju, na moju srecu, mogu ispraviti)...

Posledice: izbegavam da se doticem ovakvih tema u razgovorima sa njima, jer mene boli ono sto je njima sasvim normalno i svaki put kad mi saobracajac progleda kroz prste jer vidi ime mog oca u dokumentima, za mene je to mnogo veca kazna od svake novcane.

Svashta se deshavalo, i svashta sam preziveo.
Verujem da sam imao pomoc od vilenjaka i andjela, ne toliko pomoci koliko smatram da sam zasluzio vec samo toliko da se moze nastaviti i ziveti.
Posedujem dar bezbriznosti, kuca gori moj odgovor je "pa dobro." Shta sad da se nerviram? Sve ce to biti u redu.
Nisam od onih koji se brinu u vezi stvari koje nisam u stanju da promenim.


Bezbriznost je majka srece.

Jednom sam radio u školi gde je mnogo dece bilo iz "nepotpunih porodica". Posle sam proverio na sajtu upisa u srednje škole i za oko 40-50 odsto ukupnih đaka je pod imenom roditelja pisalo drugačije prezime nego što se dete zove (uglavnom majčino, ali ne znam koliko je te dece bilo ustvari usvojeno), a za par dece znam da im je jedan od roditelja već bio umro.

Ono što mi je smetalo je što su ostali nastavnici + pepsi služba po mom mišljenju previše često kukali kako su to jadna deca razvedenih roditelja iz rasturenih domova, kao da će mi znanje te činjenice nešto mnogo pomoći da toj određenoj deci lakše objasnim da se aluminijumska konzerva bolje/lakše reciklira od bele flaše od jogurta, ili da slepo kuče nije pas nego vrsta glodara koji kopa tunele u stepi i jede lukovice i krtole tamošnjih biljaka itd.

Dakle, umesto da jednostavnom aritmetikom dođu do zaključka da je za decu u dotičnoj školi normalna/većinska situacija da ne živiš istovremeno sa mamom i tatom, i da prestanu da se toliko mnogo obaziru na tu pojavu nego da gledaju kako da od te tačke na kojoj se svako dete nalazi krenu dalje, oni su to nastavljali da pominju svaki put kada je neko od dece imalo neki problem, i to mislim da je usporavalo rad na pomaganju toj deci.

SVAKI sedmak i osmak imaju probleme - hormoni im neprestano osciliraju pa ne znaju ni šta žele ni šta je dobro za njih; zaljubljuju se i pate zbog toga; neko hoće da ih bije; brinu se kako da se uklope sa drugarima; odlučuju da li će, kako i koliko da zloupotrebljavaju supstance; imaju jako bolesnog brata ili sestru pa su oni uzdanica i oslonac svojih roditelja; brinu se da li će se upisati u željenu srednju školu; muče se oko ocena iz hemije i fizike; itd itd. Ne bih ja ponovo bio 13-15-godišnjak da mi daš bilion dolara.

U svakom slučaju, mislim da je u radu sa decom tog uzrasta neophodno neprekidno (tj. svaki put kad ih vidiš) procenjivati gde se sada svako od njih nalazi na emotivno-intelektualnom koordinatnom sistemu i odatle kretati dalje. Inače možeš jedino da zapadneš u bedak nad njihovim tužnim sudbinama. Tu dajem minus "školskim odraslima" u toj školi.

Mislim da te nisam poslušao oko ćutanja na škakljivu temu, ali kad već napisah ovoliki tekst onda ću ga i objaviti

Jukie, svaka chast na rechitosti i itekako kompletnom i iscrpnom izveshtaju koji si napisao i potpisao, ali si samo maaaaaalchice omashio temu. Naime, radi se o nama, pripadnicima foruma i bliskim nam osobama koje nemaju luksuz uzhivanja u roditeljskoj ljubavi, a ne o tretmanu tinejdzera bez roditelja u shkoli. Dodushe i sam tvoj stav mi se u globalu dopao iako si na kraju prebacio akcenat na tinejdzere kao da su oni ciljna grupa, al' sad shta je tu je...

Imam isti problem kao i Delete, naime ne znam kako da pristupim odgovoru na temu a da to ne ispadne kao ispovest i nekakav vapaj za samiloshcu. Sa druge strane ne znam kako da objasnim shta me muchi ako ne pruzhim kompletan uvid u problematiku.

Promozgacu josh malo, iako mi se sad vec ozbiljno spava i pokusacu da neshto kasnije srocim sve to shto jednostavnije i kompatibilnije...

Moji roditelji su za javnost uvijek bili savršeni ljudi, kako poslovno, tako i privatno.

U suštini, uvijek su bili najbitniji sami sebi, a nesposobnost da sebe utkaju u svoju djecu tj. mene i sestru su nadomještali novcem. Na svu sreću sa nama je živjela baka koja se bavila nama.

Rezultat - ja te ljude zaista ne volim, istina gajim izvjestan respekt prema njima i to je sve. Ljubav se ne podrazumijeva već zaslužuje. No, barem nas tokom odrastanja nisu maltretirali.

Originally posted by deran
...
Što se pak razvedenih roditelja tiče i posledice toga na decu,tu nisam mnogo pametan.Lično mislim da je ipak bolji razvod od nezdrave atmosfere u kući,ali opet...različita deca različito reaguju...

Ovo i ja mislim. I deca i kasnije "deca" ce obicno imati zamerke kako god da su roditelji postupali. I tu mi se jako dopada stav moje majke koja je meni govorila da do 21 god mogu da se izgovaram da su mi roditelji krivi za ovo ili ono a posle sam sama za sebe odgovorna - i za uspehe i za neuspehe. Mislim da ima ljudi koji se izgovaraju mnogo na roditelje, pa tako su vec u zrelom dobu a jos su roditelji krivi svasta nesto. Sigurno je da detinjstvo i situacija u kuci ostave traga i mozda je neko osetljiviji pa to ostavi vise traga, ali opet mislim da je precesto samo izgovor... Kad odrastes shvatis da roditelji nisu svemoguci, nego ljudi kao i ostali sa vrlinama i manama, ziveli su kako su znali i umeli a niko osobu ne tera da i ona zivi tako ili da se fiksira za roditelje i detinjstvo. A vrlo je cesta situacija da kad osoba dobije decu sasvim drugacije gleda na stvari i bolje razume roditelje (bar tako kazu moje prijateljice koje imaju decu i ostali).

Inace moji su i danas u braku, a kako stvari stoje ostace to i do kraja. To ne znaci da je to srecan brak. A ja nesto i ne verujem bas u to srecan, kako sam vec pisala mislim da je kod nas ta zajednica odavno u odumiranju. Nije bilo nasilja, svadja pa nije nesrecan, dobro smo ziveli, ali se meni nije svidjalo sto je klasican tj. majka u kuci, otac je vara iza ledja a ona to "ne zna", nedostatak ravnopravnog partnerstva, tj ona je kao nezna i nikakva a on ce uvek ostati tu posto ona bez njega ne moze da zivi... Takvi su uglavnom i drugi brakovi, nazalost i danasnje strejt veze i brakovi. I ako je nesto ostalo kao posledica braka mojih roditelja na mene to je da me takva situacija izbezumljuje i da sam je se plasila i gledala na sve nacine da je izbegnem. Ali to opet oni nisu krivi, "kriva" sam ja kao licnost koja takvo stanje ne moze da svari. I drugi su odrasli u takvim brakovima pa ne gaje takvu odvratnost prema varanju iza ledja i neravnopravnom partnerstvu nego su i sami danas u takvim vezama. I mnogo mi je trebalo a i danas ne mogu da shvatim do kraja da moja majka nije nesrecna. Ona cak smatra da je pametna, ne treba njoj feminizam i statijaznam ona je bila lepa i dobro se udala pa ceo zivot dobro zivi, sto se nje tice zene uopste ne moraju da budu ravnopravne - to ona i danas prica i pored svih mojih napora da je edukujem. Ali ko zna sta ce misliti moja cerka jednog dana mozda ce biti razocarana sto joj je majka vestica ili sto joj se otac i ja zalazemo za ljudska prava, mozda ce biti izrazita vernica i konzervativka... ko zna Samo joj ja necu dopustiti da mi nesto sudi isto kao sto moja majka nije dozvoljavala meni...

Originally posted by Vespertine

Konkretno me zanima, kako je bilo onima od nas koji su iz ovog ili onog razloga odrasli bez jednog ili oba roditelja, ili u razorenom (klimavom ili kako vam god volja) braku... Po sebi znam da posledica ima, ali generalno me zanima kako se ljudi nose sa tim, shta sa tim u vezi sebi mogu da priznaju, a shta ne, dali je neko pronashao nachin da proguta neku gorku pilulu i nekako popravi stanje ili je ta pilula imala kontraefekat...
...

Naravno, oni blagosloveni sa oba roditelja i stabilnim porodichnim gnezdom ne treba da se osete iskljuchenim iz teme, jer me zanima i njihovo vidjenje i stavovi, ako ih kojim sluchajem imaju, po ovom pitanju...

Ne bih se slozila sa predrasudom od koje se polazi a to je da su oni koji su odrasli bez jednog ili oba roditelja obavezno zbog toga "osteceni" za razliku od onih koji su iz kompletnih porodica. To je isto kao kada konzervativci koriste argument da su gay brakovi nepovoljni za decu iz raznih razloga. Ionako je klasican brak u odumiranju i ne bi vise trebalo da bude neki standard za "normalnost".

Treba poci od cinjenice da detetu treba ljubav, paznja i sl. a da je potpuno nebitno od koga to dobija da li od roditelja, jednog ili oba, od babe i dede ili bilo koga ko se brine o njemu.

Odrasla sam sa majkom, moji su se rano razveli tako da oca ni ne pamtim i nikada nismo ni bili u kontaktu. Ono sto je bitno da kazem da ja nikada nisam zalila zbog toga, nekako sam uvek rezonovala da je to njegova odluka i nisam ga zbog toga osudjivala. U nekim bitnim trenucima znam da je finansijski pomogao mojoj majci zbog mene i to je bilo fer.

Mozda je takvom mom stavu dosta doprinela i ona jer nikad nije pokazivala neko zaljenje ili slabost vec se uvek trudila da mi bude, kako sama kaze i otac i majka. Danas kada sve saberem i oduzmem zaista generalno ne mogu da joj nista zamerim sto se tice odnosa prema meni, znam da se uvek trudila da mi obezbedi sve sto je mogla.

odrasla sam u porodici sa oba roditelja,imaju po mom misljenju jako lep i skladan brak. vecali su se kad je moja mama imala 19 a tata 20 godina,on je u medjuvremenu zavrsio fakultet,dobili su mog brata dok je tata studirao,postao je otac sa 22. nikad mi nijefalilo ljubavi i paznje,nikad nisam gledala svadje i scene,i mislim da bi se oni pre razveli nego sto bi dozvolili da zive u neskladnom braku.
a recimo moja tetka i njen muz su se konstantno svadjali i tukli,i ja sam par puta prisustvovala tim okrsajima, i to mi je bilo tako strasno i strano,nisam mogla da razumem kako dvoje ljudi moze da zivi zajedno ako nemaju vise nimalo ljubavi i postovanja jedno prema drugom. razveli su se kad je moja sestra,njihova cerka,imala 14 godina, danas je ona udata,ali zivi vrlo slicno kako su njeni roditelji ziveli,bez fizickog zlostavljanja,bar koliko je meni poznato. i ona kao da ne misli da je to pogresno,da tako ne treba da se zivi,i mene to mnogo rastuzuje,zato sto imaju divno dete koje sve to gleda,pored toga sto to nije nacin da se provede zivot.
znam da sam jednom bila kod tetke kad su poceli da se svadjaju i vriste jedno na drugo,otisla sam kuci,i majka nije mogla da me smiri celu noc,koliko me je to potreslo,jer pre toga nikad nisam videla tako nesto,cak ni na tv-u. u nasoj kuci nikad niko nije povisio ton ni na koga,jednostavno to nije nacin na koji komuniciramo. i to mi je najlepsi deo odnosa izmedju mojih roditelja,to postovanje koje imaju jedno prema drugom,pored toga sto je skroz ocigledno da se mnogo vole. kad sam bila mala bilo me je mnogo sramota kad negde setamo a oni se drze za ruke,mada,i sad me malo sramota kad to rade,al' sad ne bezim 5 metara ispred ili iza njih zbog toga:lol:

Moji su se razveli kad sad bila beba, tako da ne znam kako izgleda imati mamu i tatu (koji su inache jako dobri roditelji, tata posebno) u istoj kuci. Kasnije su oboje imali josh po jedan neuspeli brak, i oba razvoda sam prezivljavala sa njima, bukvalno prezivljavala, ne mozesh da se sakrijesh od svadja i policije i svih sudjenja.
Sad kad se osvrnem na sve to, mogu da kazem da verujem u brak i ljubav, i da je proshlost tu da ostane daleko od tebe i da se nikako ne mesha u buducnost (sem ako je pozitivna).
Da mogu da dam savet detetu koje ima razvedene roditelje, bio bi da ih voli i poshtuje i gradi svoj zivot tako shto uvek ide napred verujuci u dobrotu.

Ja zivim sa roditeljima koji me nisu zeleli.

O meni nikada nisu nesto posebno brinuli,cak ni kada sam imala samo par godina.
Isla sam gde sam htela,radila sam sta sam htela i uvek mi je bilo cudno kada ostala deca pricaju roditeljima gde su i pitaju kada da se vrate.

Veliki deo detinjstva sam provela trudeci se da budem SAVRSENA cerka i mislila sam da ce me mozda malo vise voleti zbog toga,ali odavno sam prestala da im ugadjam.

Oni varaju jedno drugo kad god im se ukaze prilika i cak govore jedno drugom ko su im ljubavnici.Zbog ovog ne verujem u brak.

Cale me je ceo zivot prebijao [cak sam se nekoliko puta onesvestila od batina] bez ikakvog povoda i razloga.Zadnji put me je prebio proslog leta.Zbog ovog sam i ja bila izuzetno nasilna prema svima i pravila probleme,mada u posledenje vreme imam ogromnih problema sa depresijom.
Takodje,ceo zivot su me vredjali i ponizavali.

U poslednje vreme se O.K. slazem sa njima,ali samo zato sto rade po ceo dan i malo vremena provodim sa njima.

Imam rodjenog brata koji je 4 g. stariji od mene prema kojem se ponasaju kao divni,savrseni roditelji.

Klasika:
Rasturena porodica
Majka - alkoholichar
Shutnuli dete kod jedne i druge babe
Dete radilo shta je htelo
Majka otishla u drugi grad kad je bila najpotrebnija
Otac koji osudjuje i kritikuje celog zhivota, dete nikada nije dovoljno dobro
Posle poradjaja, majka je sa detetom koje vrishti u naruchju krenukla ka kontejneru

I'm not fucked up, at all

Napisala sam dosta toga na ovu tema a zatim obrisala jer sam shvatila da uopste nije lako odgovoriti na nju... ima toliko toga da se kaze i jako mi je tesko da to formulisem kako treba...

Moji su se razveli kad sam imala 10 godina. Pre toga to nije funkcionisalo par godina, svadjali su se svakodnevno i tukli tu i tamo (ne, nije tipa cale tukao kevu, nego je i keva tukla caleta, gadjali se jogurtom i zvali jedno drugo sominom i slicno), meni je to bilo skroz normalno, da se ljudi do te mere svadjaju. I onda su se razveli. I mislim, bolje da je tako, trebalo je ranije da se sete, a ne da gube vreme jedno sa drugim, kad nikako nije islo (karakteri su im uzasno razliciti i nekompatibilni, i ne mogu normalno da komuniciraju, a voleli su se, da stvar bude sumanutija).

Sva sreca pa nisu skotovi koji se medjusobno ucenjuju i ratuju preko dece.

E, sad, naravno da ti tesko padne kad ti se roditelji razvedu, prosto jedan ode i ne vidjas ga svakodnevno, a i oni se skenjaju sami po sebi. Ali meni nikada nije zafalila njihiva paznja ili ljubav, ni pre ni posle razvoda. Bili su tu za nas koliko su mogli i radili su najbolje sto su umeli i znali, iako su imali neke svoje probleme. A tu su bili i 2 seta baba i deda, 2 tetke...

Jedno sto sam im zamerila je to sto mi nisu rekli (saznala sam od neke seljanke iz razreda na povratku s rekreativne) i sto nisu o tome razgovarali sa nama, niti nas pitali kod koga bismo da zivimo i slicno.

Mislim da je jedina neka teza posledica svega toga to da sam dugo zazirala od veze, i nikad se nisam zaletala, jer sam nekako previse svesna sta moze da vreba iza coska. I da, popustila sam u skoli, ali su mi neko vreme poklanjali ocene (u 3. osnovne, nakon sto sam uspela da dobijem 1 iz matematike).

A imala sam i primer druge 2 opcije - jedan par baba i deda je ziveo u potpunoj harmoniji i ljuavi do dedine smrti, a drugi je trebalo odavno da se razvede a nije.

Ne znam, meni se cini da sam uprkos visestruko disfunkcionalnoj porodici ostala poprilicno normalna.

Originally posted by m..
I onda su se razveli. I mislim, bolje da je tako, trebalo je ranije da se sete, a ne da gube vreme jedno sa drugim, kad nikako nije islo

Ovako nesto bih i ja rekla..

Originally posted by alexandermagic

...nesposobnost da sebe utkaju u svoju djecu tj. mene i sestru su nadomještali novcem...

Rezultat - ja te ljude zaista ne volim, istina gajim izvjestan respekt prema njima i to je sve. Ljubav se ne podrazumijeva već zaslužuje. No, barem nas tokom odrastanja nisu maltretirali.

Originally posted by Dina

Inace moji su i danas u braku, a kako stvari stoje ostace to i do kraja. To ne znaci da je to srecan brak.

Originally posted by Li

Napisala sam dosta toga na ovu tema a zatim obrisala jer sam shvatila da uopste nije lako odgovoriti na nju... ima toliko toga da se kaze i jako mi je tesko da to formulisem kako treba...

Pronalazim se u ovim recima

sustinu stvari sam opisala ovde:

http://www.gay-serbia.com/forum/viewthr ... pid1171162


nisam ja bas sve najbolje ni kapirala, ali sam posle x batina i sl. skapirala da ne treba da postavljam pitanje - kako to sva deca imaju i tatu i mamu, a ja nemam, nego samo mamu i sl.

to je bilo pre osnovne

...

(dvadesetak godina kasnije je izaslo sve na videlo, kako kevin muz nije mogao da ima decu, pa su se razisli, a ona mene napravila sa drugim likom koji je bio ozenjen, ali je dolazio kao nas kucni prijatelj i izigravao father figure... bljak!)





~~~

uzasno me nervira kad moja keva izigrava poboznu gospodju, sa sve pevanjem u crkvenom horu, post, redovno u crkvu i te budalastine, a ovamo ...

naravno da se secam kako, kada, gde i cime me je sve tukla jer sam postavljala "nezgodna" pitanja i nisam se ponasala onako kako je ona to zamisljala da treba

sa 23 sam prakticno pobegla od nje



"cale" (onaj iz dokumenata) se razveo od nje nekoliko meseci pre nego sto je umro, "baba" i "stric" (njegova majka i njegov brat) su pred sudom svedocili kako se njihov sin/brat nikada nije zenio i nije imao decu, da bi dobili nasledstvo

bioloski otac je imao svoju porodicu - zena, dvoje dece, pa onda zet, snaja i unucici (od kojih jedno ima zesce probleme sa kicmom, a jedno tezak oblik cerebralne paralize) i dolazio je da izigrava father figure jednom nedeljno, bez da se izjasni ko je on tu zapravo i zasto to radi, pa onda ja budem neprijatna prema njemu (sta ima neko da mi zabada nos u moj privatni zivot jednom nedeljno?!), pa onda sledi tortura od strane keve, kad ovaj ode...



raspisah se...




all in all

sta mislim o svemu/svima posle dosta godina?



realno gledano, ne mogu na nesto da se zalim da mi je falilo za skolovanje (meni veoooooma bitno), putovanja, odecu, obucu, hranu (mada je jedan od oblika kevine torture bilo i ukidanje hrane za mene za taj dan ili deo dana)...

ALI

nekako... gorko je to sve




kao kad dobijes batine pa ti posle daju cokoladu


jeb'o ti tu cokoladu...

Moji su se razveli kada sam imao oko 7-8 god. Mislim da im je to bio dobar potez jer oni stvarno nisu jedno za drugo i tek mi je sada to u potpunosti jasno pošto su sada prisiljeni da ponovo žive zajedno (duga priča...)

U svakom slučaju, tada to nisam razumeo i naravno da je bilo bolno, ali ništa toliko traumatično po mene

imao sam problema s roditeljima, a i oni sa mnom. veliku vecinu toga smo rijesili, a ono sto nismo vjerojatno nikada i necemo, pa ignoriramo na obostrano zadovoljstvo.

sve u svemu, moji roditelji su jako dobri roditelji, bolji nego sto sam ja njima sin.