Milan Kundera
Poslato: 25 Nov 2011, 22:09
Milan Kundera je za mene veoma značajan višeslojno i uvek mu se vraćam. Dopada mi se na estetskom nivou, ličnom-emotivnom i filozofskom (kunderijana, njegov uspostavljeni filozofski sistem).
Piše o unutrašnjem svetu pojedinca i refleksijama tog unutrašnjeg sveta na odnos prema sebi, ljudima oko sebe i društvenim zbivanjima. Ono u čemu ja vidim posebnu lepotu njegovih romana i priča je originalno psihološko portretisanje junaka i jezik koji je fenomenalan, minimalistički, rečenice koje nas vode sigurnim, a nepredvidivim putem, reči kojima pisac veoma vešto žonglira. Često neke sasvim obične predmete, zbivanja i radnje iskoristi na neobičan i inovativan način. Kao što Kišlovski na poseban način uvodi motiv loptice u Dvostrukom životu Veronikinom, primera radi. Zatim, on piše o ljubavi, vezama, seksualnosti, odnosu junaka prema roditeljima, a to su univerzalne teme koje su uvek atraktivne, ali i kliske, u zavisnosti koliko je pisac vispren, a Kundera to, svakako, jeste. Društveni okvir koji je za Kunderu uvek atraktivan je okupacija Češke (odnosno Čehoslovačke) od strane Rusije.
Omiljeni njegov roman mi je Nepodnošljiva lakoća postojanja, a odmah za njim i Život je drugdje. Dopadaju mi se još i romani Besmrtnost i Šala i zbirka priča Smešne ljubavi.
Evo nekih citata iz njegovih dela koje sam izbunarila po netu:
Kada bi voljena osoba stalno bila prisutna, bila bi, u stvari, prisutna samo u svojoj neprestanoj prolaznosti, koju je moguće zaustaviti samo u trenucima usamljenosti.
U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!
Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!
Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika.
Budućnost je praznina prema kojoj su svi ravnodušni, koja nikoga ne zanima, dok je prošlost puna života i njeno lice nas izaziva, ljuti, vređa tako da ga želimo uništiti ili premazati bojom
Zamisli da si živio na svijetu u kojem nema ogledala. Sanjario bi o svom licu i zamišljao ga kao spoljašnji odraz onoga što je unutar tebe. A zatim, kad ti je bilo četrdeset neko ti je prvi put dao ogledalo. Zamisli tu izbezumljenost! Vidio bi potpuno strano lice. A znao bi zasigurno ono što ne bi mogao shvatiti, tvoje lice nisi ti.
Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dva odvojena osjećanja, ono prvo je požuda, ovo drugo je ljubav.
Ljubav je čežnja za našom vlastitom izgubljenom polovicom.
Sve je u tome da čovjek bude onakav kakav jest, da se ne stidi željeti ono što želi, čeznuti za onim za čim čezne. Ljudi su obično robovi propisa. Neko im je rekao da treba da budu takvi i takvi, i oni nastoje da budu takvi i obično do smrti ne saznaju tko su i što su bili. Na taj način postaju nitko i ništa, djeluju podvojeno, nejasno, zbunjeno. Čovjek prije svega mora imati hrabrosti da bude ono što jest.
Čovek prolazi kroz sadašnjicu vezanih očiju.Sme samo da sluti i nagađa šta, u stvari, on živi.Tek kasnije, odvezuju mu maramu sa lica i on, kad osmotri prošlost utvrđuje šta je živeo i kakav smisao je to imalo.
Piše o unutrašnjem svetu pojedinca i refleksijama tog unutrašnjeg sveta na odnos prema sebi, ljudima oko sebe i društvenim zbivanjima. Ono u čemu ja vidim posebnu lepotu njegovih romana i priča je originalno psihološko portretisanje junaka i jezik koji je fenomenalan, minimalistički, rečenice koje nas vode sigurnim, a nepredvidivim putem, reči kojima pisac veoma vešto žonglira. Često neke sasvim obične predmete, zbivanja i radnje iskoristi na neobičan i inovativan način. Kao što Kišlovski na poseban način uvodi motiv loptice u Dvostrukom životu Veronikinom, primera radi. Zatim, on piše o ljubavi, vezama, seksualnosti, odnosu junaka prema roditeljima, a to su univerzalne teme koje su uvek atraktivne, ali i kliske, u zavisnosti koliko je pisac vispren, a Kundera to, svakako, jeste. Društveni okvir koji je za Kunderu uvek atraktivan je okupacija Češke (odnosno Čehoslovačke) od strane Rusije.
Omiljeni njegov roman mi je Nepodnošljiva lakoća postojanja, a odmah za njim i Život je drugdje. Dopadaju mi se još i romani Besmrtnost i Šala i zbirka priča Smešne ljubavi.
Evo nekih citata iz njegovih dela koje sam izbunarila po netu:
Kada bi voljena osoba stalno bila prisutna, bila bi, u stvari, prisutna samo u svojoj neprestanoj prolaznosti, koju je moguće zaustaviti samo u trenucima usamljenosti.
U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!
Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!
Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poredjenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika.
Budućnost je praznina prema kojoj su svi ravnodušni, koja nikoga ne zanima, dok je prošlost puna života i njeno lice nas izaziva, ljuti, vređa tako da ga želimo uništiti ili premazati bojom
Zamisli da si živio na svijetu u kojem nema ogledala. Sanjario bi o svom licu i zamišljao ga kao spoljašnji odraz onoga što je unutar tebe. A zatim, kad ti je bilo četrdeset neko ti je prvi put dao ogledalo. Zamisli tu izbezumljenost! Vidio bi potpuno strano lice. A znao bi zasigurno ono što ne bi mogao shvatiti, tvoje lice nisi ti.
Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dva odvojena osjećanja, ono prvo je požuda, ovo drugo je ljubav.
Ljubav je čežnja za našom vlastitom izgubljenom polovicom.
Sve je u tome da čovjek bude onakav kakav jest, da se ne stidi željeti ono što želi, čeznuti za onim za čim čezne. Ljudi su obično robovi propisa. Neko im je rekao da treba da budu takvi i takvi, i oni nastoje da budu takvi i obično do smrti ne saznaju tko su i što su bili. Na taj način postaju nitko i ništa, djeluju podvojeno, nejasno, zbunjeno. Čovjek prije svega mora imati hrabrosti da bude ono što jest.
Čovek prolazi kroz sadašnjicu vezanih očiju.Sme samo da sluti i nagađa šta, u stvari, on živi.Tek kasnije, odvezuju mu maramu sa lica i on, kad osmotri prošlost utvrđuje šta je živeo i kakav smisao je to imalo.
Kad budem imao vremena prelistacu neku njegovu knjigu, super su mu citati 
