Приче београдске ноћи...
Poslato: 07 Sep 2011, 03:31
Залогај месеца
Вече се лењо спуштало на заборављене кровове приобаљских зграда. Вео таме лелујао је ка западу пролазећи поред сањивих пролазника, капака исцрпљених радним даном. Сава се узбуђено комешала, ишчекујући загрљај Дунава. Вече је било тихо и наивно.
Младић је нервозним ходом прелазио средину Бранковог моста. Пошао би двадесетак корака па би се вратио. Повремено би га ошинуо погледом по који, незаинтересовани, шетач и продужио даље у неку другу причу. Младићева силуета на дну реке, изгледала је сабласно. Лелујајућој мајици, неколико бројева већој, полако се примицала сенка. Приближавало се нешто ужасно, стежући обруч око слободне мисли. Лева младићева рука била је стегнута у чврсту песницу као да се држао за нешто. У десној се налазио стари модел мобилног телефона који у трену засија. У поруци, пристиглој са непознатог броја, пикселираним словима писало је јасно - НЕ! Лева рука се опусти и опружи. Последњим атомом снаге који му је мозак дозвољавао младић у сивој мајици баци телефон са моста у дубоко црнило Саве.
Срп је на небу злокобно секао облаке посматрајићи непојмљив сплет људских судбина својим, скоро склопљеним, оком.
Са обе стране моста, пристизале су црне мисли. Топли југо их је доносио на својим неуморним леђима. Оне су се увлачиле у сваку пору те црне силуете која се спремала да врати Очев поклон.
Километрима даље, једна мајка је плакала. Зарозана кућна хаљина крила јој је колена од хладног даха бетона. Жилетом година испресецано лице покрила је нажуљаним, огрубелим рукама. У малој кухињи, једва окупаној уличном светлошћу, посуђе је било разбацано. Керамика, измрвљена у комаде, налазила се свуда по патосу. Пустивши сузама натопљено лице, мајка откри немилосрдни колорит свежих модрица. Доња усна јој је дрхтала и крварила. Наставила је да скупља крхотине док су јој бисери са лица падали на под. Ходник даље од ње, у старој фотељи од неукусног тапацирунга, седео је човек средњих година. Шаке су му биле испрскане крвљу. Низ браду од неколико дана сливао се зној. Запуштена, флекава одећа осећала се на устајало. Снег на телевизору осветљавао је, до пола попијену, флашу ракије у десној руци. Са сваким гутљајем течност се проливала по бради и фотељи. Кад је флаша била искапљена, човек устаде. У левој руци држао је црни револвер. Полако је спустио флашу на груби, дрвени сто, као да му је то једино благо које му је остало, и упутио се низ ходник. Посрћући је дошао до кухиње. Тихи јецај очајне душе претходио је громовитом звуку пуцња. Туп пад пропрати пар тешких корака. Након пар тренутака зачу се још један пуцањ и кућу зави вео тишине. Тихо зујање трансформатора са улице једино се усуђивало да прекине сабласну атмосферу која се надвила над трошном кућом у улици без бројева. Кући без броја, те вечери истргнута је и будућност...
Сива силуета на Бранковом мосту стајала је на уској, металној огради. Ту безличну фигуру почели су да примећују пролазници запањено се укпопавајући у месту. Аутомобили су почели да стају довикујући нешто младићу у сивој мајици. Али, ништа више није било важно. Звуци су били пригушеним гласним мислима које су ишчитавале реченице са малог, пожутелог парчета папира.
Шетња са тобом одузима ми сваки дубоки уздах који ми твоја појава изазове. Ритмични бат корака, у срчаном темпу, и онај осмех који великодушно просипаш непознатим пролазницима и пријатељима уздаха, отргавају ме од света. Са сваким центиметром близине, пориву да те ухватим и заргрлим, и држим све док нам загрљене кости не откопа нека олуја будућности, све је теже одолети. Иза тебе, сунце кречи рустичне фасаде светлим нијансама, обелодањујући збуњеној природи мистериозног посетиоца. На тренутак ме погледаш и сатови стану. Лист који се стрмоглаво спушта са уснулог дрвета окреће се да погледа разлог свег тог комешања и не види ништа. Нико ни не примећује светле фасаде, уснуле сатове и дрвеће које повија своје старе кичме не би ли чуло наш шапат. Нико, осим мене...
На послетку, театар завршава са представом. Тешка завеса пада на кулис скривајући главне актере који једно другом окрећу леђа. Са прашином твојих ципела одлази и део мене. Бојим се да ћу са сваком представом, на послетку, сасвим нестати. Не бојим се нестајања! Бојим се да ћеш, када ме растргнеш парче по парче, отићи. Да ћеш ми окренути леђа приморавши ме да за сваки откинути комад себе тражим другу утеху. Бојим се и да је, иако опијен, хипнотисан и телесно задовољен, никада нећу наћи...
Под живота почео је да му се урушава под ногама. Схватио је да губи ослонац на јави и схватио да су Мојре спремне да пресеку и његову златну нит. Нит за коју се тако грчевито држао левом руком док год је могао. Снага је посустала...
Ветар му је заковитлао сиву мајицу испрљану сузама. Пар секунди загрљаја с ветром трајало је као читав живот. И током тих пар секунди, кроз огризак на месецу, видео је све, и знао да је погрешио, можда прекасно!
Под мутном савском водом није се могло видети ништа. Само је пригушено светло разбијало помрчину. Био је то, још жив, стари телефон. Сијала је послата порука адресирана на име Милан. Питање је било срцецепајуће једноставно - Да ли ме волиш? Реченица је пркосила мраку пар тренутака док се, на послетку, није коначно и она, последња, угасила.
Вече се лењо спуштало на заборављене кровове приобаљских зграда. Вео таме лелујао је ка западу пролазећи поред сањивих пролазника, капака исцрпљених радним даном. Сава се узбуђено комешала, ишчекујући загрљај Дунава. Вече је било тихо и наивно.
Младић је нервозним ходом прелазио средину Бранковог моста. Пошао би двадесетак корака па би се вратио. Повремено би га ошинуо погледом по који, незаинтересовани, шетач и продужио даље у неку другу причу. Младићева силуета на дну реке, изгледала је сабласно. Лелујајућој мајици, неколико бројева већој, полако се примицала сенка. Приближавало се нешто ужасно, стежући обруч око слободне мисли. Лева младићева рука била је стегнута у чврсту песницу као да се држао за нешто. У десној се налазио стари модел мобилног телефона који у трену засија. У поруци, пристиглој са непознатог броја, пикселираним словима писало је јасно - НЕ! Лева рука се опусти и опружи. Последњим атомом снаге који му је мозак дозвољавао младић у сивој мајици баци телефон са моста у дубоко црнило Саве.
Срп је на небу злокобно секао облаке посматрајићи непојмљив сплет људских судбина својим, скоро склопљеним, оком.
Са обе стране моста, пристизале су црне мисли. Топли југо их је доносио на својим неуморним леђима. Оне су се увлачиле у сваку пору те црне силуете која се спремала да врати Очев поклон.
Километрима даље, једна мајка је плакала. Зарозана кућна хаљина крила јој је колена од хладног даха бетона. Жилетом година испресецано лице покрила је нажуљаним, огрубелим рукама. У малој кухињи, једва окупаној уличном светлошћу, посуђе је било разбацано. Керамика, измрвљена у комаде, налазила се свуда по патосу. Пустивши сузама натопљено лице, мајка откри немилосрдни колорит свежих модрица. Доња усна јој је дрхтала и крварила. Наставила је да скупља крхотине док су јој бисери са лица падали на под. Ходник даље од ње, у старој фотељи од неукусног тапацирунга, седео је човек средњих година. Шаке су му биле испрскане крвљу. Низ браду од неколико дана сливао се зној. Запуштена, флекава одећа осећала се на устајало. Снег на телевизору осветљавао је, до пола попијену, флашу ракије у десној руци. Са сваким гутљајем течност се проливала по бради и фотељи. Кад је флаша била искапљена, човек устаде. У левој руци држао је црни револвер. Полако је спустио флашу на груби, дрвени сто, као да му је то једино благо које му је остало, и упутио се низ ходник. Посрћући је дошао до кухиње. Тихи јецај очајне душе претходио је громовитом звуку пуцња. Туп пад пропрати пар тешких корака. Након пар тренутака зачу се још један пуцањ и кућу зави вео тишине. Тихо зујање трансформатора са улице једино се усуђивало да прекине сабласну атмосферу која се надвила над трошном кућом у улици без бројева. Кући без броја, те вечери истргнута је и будућност...
Сива силуета на Бранковом мосту стајала је на уској, металној огради. Ту безличну фигуру почели су да примећују пролазници запањено се укпопавајући у месту. Аутомобили су почели да стају довикујући нешто младићу у сивој мајици. Али, ништа више није било важно. Звуци су били пригушеним гласним мислима које су ишчитавале реченице са малог, пожутелог парчета папира.
Шетња са тобом одузима ми сваки дубоки уздах који ми твоја појава изазове. Ритмични бат корака, у срчаном темпу, и онај осмех који великодушно просипаш непознатим пролазницима и пријатељима уздаха, отргавају ме од света. Са сваким центиметром близине, пориву да те ухватим и заргрлим, и држим све док нам загрљене кости не откопа нека олуја будућности, све је теже одолети. Иза тебе, сунце кречи рустичне фасаде светлим нијансама, обелодањујући збуњеној природи мистериозног посетиоца. На тренутак ме погледаш и сатови стану. Лист који се стрмоглаво спушта са уснулог дрвета окреће се да погледа разлог свег тог комешања и не види ништа. Нико ни не примећује светле фасаде, уснуле сатове и дрвеће које повија своје старе кичме не би ли чуло наш шапат. Нико, осим мене...
На послетку, театар завршава са представом. Тешка завеса пада на кулис скривајући главне актере који једно другом окрећу леђа. Са прашином твојих ципела одлази и део мене. Бојим се да ћу са сваком представом, на послетку, сасвим нестати. Не бојим се нестајања! Бојим се да ћеш, када ме растргнеш парче по парче, отићи. Да ћеш ми окренути леђа приморавши ме да за сваки откинути комад себе тражим другу утеху. Бојим се и да је, иако опијен, хипнотисан и телесно задовољен, никада нећу наћи...
Под живота почео је да му се урушава под ногама. Схватио је да губи ослонац на јави и схватио да су Мојре спремне да пресеку и његову златну нит. Нит за коју се тако грчевито држао левом руком док год је могао. Снага је посустала...
Ветар му је заковитлао сиву мајицу испрљану сузама. Пар секунди загрљаја с ветром трајало је као читав живот. И током тих пар секунди, кроз огризак на месецу, видео је све, и знао да је погрешио, можда прекасно!
Под мутном савском водом није се могло видети ништа. Само је пригушено светло разбијало помрчину. Био је то, још жив, стари телефон. Сијала је послата порука адресирана на име Милан. Питање је било срцецепајуће једноставно - Да ли ме волиш? Реченица је пркосила мраку пар тренутака док се, на послетку, није коначно и она, последња, угасила.
ем :amazed: 
