Guilty pleasures tražim izvan pozorišta
Poslato: 17 Jan 2010, 22:26
Bojan Đorđev diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i magistrirao teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Radi kao reditelj i performer, suosnivač je teorijsko-umetničke platforme TkH - Teorija koja Hoda (www.tkh-generator.net) i jedan je od urednika časopisa TkH za teoriju izvođačkih umetnosti. Na samom izmaku 2009. godine imao je dve pozorišne premijere - Derišta, plesnu operu savremenog kompozitora Philipa Glassa u Domu omladine, i Džeki Kenedi / Medeja, po tekstovima austrijske spisateljice Elfride Jelinek i hrvatske spisateljice Ivane Sajko u BITEF teatru.
Yellow Cab: Kako si odlučio da radiš Derišta i šta te za njih vezuje?
Bojan Đorđev: Za mene kao pozorišnog reditelja opera je jedno od polja delovanja u kom se postavljaju podjednako kompleksna pitanja kao i u savremenom (post)dramskom pozorištu, performansu ili likovnim umetnostima. Specifičnosti opere jesu njena inherentna interdisciplinarnost i mogućnost rada s velikim autorskim i izvođačkim timom. Ovo mi je treći put da radim operu i sva tri puta interesovale su me različite stvari. DreamOpera (2001, Veličković) bila je konceptualna opera TkH platforme, bez pevanja, u kojoj je struktura opere sa svim njenim sastavnim delovima poslužila kao dramaturški model za teorijski performans. Opera je ženskog roda (2005, Kapetanović, Đorđević, Walshe) imala je u fokusu konstitutivni odnos opere i ženskog glasa, ali je, takođe, na neki način bila medijatizovana interpretacija baroknog pozorišta mašina. U Derištima / Les enfants terribles najviše me zanima kritički dijalog sa autorima - pre svega Cocteauom i Glassom, i mogućnost da se pomoću postavke i dijaloga sa čitavom mrežom drugih autora (koreografa, pevača itd.) i disciplina (ples, video, performans) proizvede relevantan društveno angažovan iskaz putem opere.
YC: Elfride Jelinek opisala je sebe jednom prilikom kao pisca koji nije za masovnu potrošnju. Da li domaći pozorišni reditelji smeju, odnosno da li mogu sebi da dozvole takav stav i pod kojim uslovima?
BĐ: Sudeći po mom dosadašnjem (ali ipak kratkom) iskustvu - mogu. Objektivno, ako ozbiljno radiš, ne možeš da uradiš više od dve institucionalne predstave godišnje; sve preko toga je nategnuto i verovatno ozbiljan kompromis sa kvalitetom rada. Mislim da se status reditelja za masovnu potrošnju brzo istroši, jer je fizički to veoma teško.
YC: Pratiš li recepciju svojih predstava? Koliko? I zašto?
BĐ: Pročitam kritike, pozabavim se njima, popričam s ljudima. Obraduje me kada uspem da dođem do mišljenja ljudi koji nisu u krugu 'stručne javnosti', koji mi nisu prijatelji, ili koje čak i ne poznajem ili ih tek upoznajem, a i to se dešava. Svaku predstavu koju radim shvatam kao neku vrstu platforme, foruma za dijalog o određenoj temi. Do premijere taj dijalog vodi se između nas koji učestvujemo u procesu rada; posle premijere on mora da se nastavi s publikom i kulturnom javnošću. Izvođačke umetnosti, one koje kao rezultat nemaju objekat, nešto materijalno, postoje jedino u trenutku u kom se izvode pred publikom. U tom smislu komunikacija s publikom je ključna, ona omogućava da svaka izvedena predstava bude politički čin - čin govora u javnom prostoru.
YC: Čini se da mi nemamo krizu domaćeg dramskog teksta ili krizu reditelja, ali repertoari... Hoće li u skorije vreme biti neke vakcinacije protiv konzervativnosti repertoarske politike beogradskih pozorišta?
BĐ: Mislim da te tri stvari koje si pomenuo - dramski tekst, režiju i repertoarsku politiku - uvek treba posmatrati zajedno, te u tom smislu, ako se retko postavljaju novi domaći tekstovi na repertoar, onda nije bitno da li je produkcija tekstova velika ili je domaći dramski tekst u krizi... Možda je rešenje u većem protoku ljudi koji formiraju repertoar, u tematskim sezonama, kraćim mandatima, razmeni (ljudstva) sa regionom i inostranstvom, koprodukcijama... Ali opet, ne može se konzervativnost repertoarske politike posmatrati odvojeno od konzervativnosti obrazovanja, slabe prevodilačke i izdavačke delatnosti ili zastarelih organizacionih i produkcijskih modela. Pozorište mora da preuzme inicijativu, ali bez sveobuhvatne institucionalne i 'čaršijske' promene pozicije izvođačkih umetnosti u društvu i kulturi ne možemo se nadati ozbiljnijem napretku.
YC: Kao reditelj uglavnom plivaš izvan mainstream voda. Koje je tvoje najinteresantnije gledalačko mainstream iskustvo, mainstream koji bi podržao? Može i neki guilty pleasure.
BĐ: Guilty pleasures tražim izvan pozorišta. Mainstream koji podržavam jeste onaj koji je kritički. Trudim se da to jedino i gledam u domaćem pozorištu - najrecentnije predstave kolega Miloša Lolića, Đurđe Tešić, Ive Milošević... Kada radim u institucionalnom pozorištu, onda plivam u mainstream vodama i trudim se da s kolegama i koleginicama i sa institucijom podelim iskustvo s nezavisne i eksperimentu okrenute performerske prakse.
Pozdrav za djo-a
Izvor
Yellow Cab: Kako si odlučio da radiš Derišta i šta te za njih vezuje?
Bojan Đorđev: Za mene kao pozorišnog reditelja opera je jedno od polja delovanja u kom se postavljaju podjednako kompleksna pitanja kao i u savremenom (post)dramskom pozorištu, performansu ili likovnim umetnostima. Specifičnosti opere jesu njena inherentna interdisciplinarnost i mogućnost rada s velikim autorskim i izvođačkim timom. Ovo mi je treći put da radim operu i sva tri puta interesovale su me različite stvari. DreamOpera (2001, Veličković) bila je konceptualna opera TkH platforme, bez pevanja, u kojoj je struktura opere sa svim njenim sastavnim delovima poslužila kao dramaturški model za teorijski performans. Opera je ženskog roda (2005, Kapetanović, Đorđević, Walshe) imala je u fokusu konstitutivni odnos opere i ženskog glasa, ali je, takođe, na neki način bila medijatizovana interpretacija baroknog pozorišta mašina. U Derištima / Les enfants terribles najviše me zanima kritički dijalog sa autorima - pre svega Cocteauom i Glassom, i mogućnost da se pomoću postavke i dijaloga sa čitavom mrežom drugih autora (koreografa, pevača itd.) i disciplina (ples, video, performans) proizvede relevantan društveno angažovan iskaz putem opere.
YC: Elfride Jelinek opisala je sebe jednom prilikom kao pisca koji nije za masovnu potrošnju. Da li domaći pozorišni reditelji smeju, odnosno da li mogu sebi da dozvole takav stav i pod kojim uslovima?
BĐ: Sudeći po mom dosadašnjem (ali ipak kratkom) iskustvu - mogu. Objektivno, ako ozbiljno radiš, ne možeš da uradiš više od dve institucionalne predstave godišnje; sve preko toga je nategnuto i verovatno ozbiljan kompromis sa kvalitetom rada. Mislim da se status reditelja za masovnu potrošnju brzo istroši, jer je fizički to veoma teško.
YC: Pratiš li recepciju svojih predstava? Koliko? I zašto?
BĐ: Pročitam kritike, pozabavim se njima, popričam s ljudima. Obraduje me kada uspem da dođem do mišljenja ljudi koji nisu u krugu 'stručne javnosti', koji mi nisu prijatelji, ili koje čak i ne poznajem ili ih tek upoznajem, a i to se dešava. Svaku predstavu koju radim shvatam kao neku vrstu platforme, foruma za dijalog o određenoj temi. Do premijere taj dijalog vodi se između nas koji učestvujemo u procesu rada; posle premijere on mora da se nastavi s publikom i kulturnom javnošću. Izvođačke umetnosti, one koje kao rezultat nemaju objekat, nešto materijalno, postoje jedino u trenutku u kom se izvode pred publikom. U tom smislu komunikacija s publikom je ključna, ona omogućava da svaka izvedena predstava bude politički čin - čin govora u javnom prostoru.
YC: Čini se da mi nemamo krizu domaćeg dramskog teksta ili krizu reditelja, ali repertoari... Hoće li u skorije vreme biti neke vakcinacije protiv konzervativnosti repertoarske politike beogradskih pozorišta?
BĐ: Mislim da te tri stvari koje si pomenuo - dramski tekst, režiju i repertoarsku politiku - uvek treba posmatrati zajedno, te u tom smislu, ako se retko postavljaju novi domaći tekstovi na repertoar, onda nije bitno da li je produkcija tekstova velika ili je domaći dramski tekst u krizi... Možda je rešenje u većem protoku ljudi koji formiraju repertoar, u tematskim sezonama, kraćim mandatima, razmeni (ljudstva) sa regionom i inostranstvom, koprodukcijama... Ali opet, ne može se konzervativnost repertoarske politike posmatrati odvojeno od konzervativnosti obrazovanja, slabe prevodilačke i izdavačke delatnosti ili zastarelih organizacionih i produkcijskih modela. Pozorište mora da preuzme inicijativu, ali bez sveobuhvatne institucionalne i 'čaršijske' promene pozicije izvođačkih umetnosti u društvu i kulturi ne možemo se nadati ozbiljnijem napretku.
YC: Kao reditelj uglavnom plivaš izvan mainstream voda. Koje je tvoje najinteresantnije gledalačko mainstream iskustvo, mainstream koji bi podržao? Može i neki guilty pleasure.
BĐ: Guilty pleasures tražim izvan pozorišta. Mainstream koji podržavam jeste onaj koji je kritički. Trudim se da to jedino i gledam u domaćem pozorištu - najrecentnije predstave kolega Miloša Lolića, Đurđe Tešić, Ive Milošević... Kada radim u institucionalnom pozorištu, onda plivam u mainstream vodama i trudim se da s kolegama i koleginicama i sa institucijom podelim iskustvo s nezavisne i eksperimentu okrenute performerske prakse.
Pozdrav za djo-a
Izvor
,u onom smislu dok nema zloupotrebe licnosti,zloupotrebe od javnog mnjenja...Cenim da cu se izboriti s tim,"pseudonimno" 