Gay-Serbia.com | Diskusije

Sta je teze uraditi, tj. sta Vam je vaznije: pocetak ili kraj?

Krenite od romana ili filmova.


Meni se cini da je tezi kraj, da kraj ne sme da skripi. Poceci mogu da budu bledji.

Da odgovorim u skladu sa tvojim raspoloženjem u poslednjim danima: bitno je da šiklja sperma i na početku i na kraju.



I meni je bitan kraj, jer tada sumiram utiske.

kraj...

Originally posted by Simor
Da odgovorim u skladu sa tvojim raspoloženjem u poslednjim danima: bitno je da šiklja sperma i na početku i na kraju.



I meni je bitan kraj, jer tada sumiram utiske.

Sperma mora konstantno da siklja.




Setite se filmova (knjiga) koji imaju losije krajeve od pocetaka, i obrnuto!


Koji film (knjiga) je u vasim ocima "propao" zbog zavrsnog dela?

Bez pochetka nema kraja, i obrnuto. Ne mogu da ih posmatram odvojeno.
Sve je dno je.

Sto se mene tice...pocetak.


..

Al pitanje ti je umetnicko delo, i sta je teze uraditi.


..


Licno ako imam pocetak, kraj je vec u njemu.


..

Sta mi je bitno kod tudjih dela: kraj...pocetak bez kraja necu ni videti.

najvolim i kad su početak i sredina i kraj dobri. ali sam spremnija da oprostim loš početak, nego loš kraj, jer ako je dobar kraj, pomalo se zaboravi traljavi početak (ponekad se ne zaboravlja i to umetničko delo čini površnim, jednako kao da su kraj zbrzali).

prema tome, ili sve ili ništa.

Originally posted by lorna
Bez pochetka nema kraja, i obrnuto. Ne mogu da ih posmatram odvojeno.
Sve je dno je.

xexexeee...lepo.

Meni "sredina" cesto bude najteza.

Do ideje se moze lako doci, malo teze zapoceti, ali onda krene.. krene... pa onda dodje neka kriza zvana "cemu zapravo sve ovo?"

E ako se u tom srednjem stadijumu nesto iskristalise, dodje do resenja, smisla, onda je kraj sasvim jasan... Opet sve zavisis... treba znati i staviti tacku na sve.

Originally posted by antibiotic
Meni "sredina" cesto bude najteza.

Do ideje se moze lako doci, malo teze zapoceti, ali onda krene.. krene... pa onda dodje neka kriza zvana "cemu zapravo sve ovo?"

E ako se u tom srednjem stadijumu nesto iskristalise, dodje do resenja, smisla, onda je kraj sasvim jasan... Opet sve zavisis... treba znati i staviti tacku na sve.

Da, ja sam pravi primer toga. Mogu da zapocnem milion stvari, ali onda tu oko sredine uvek nesto zapne... A kraja nema, ili ga ima, ali nikako stici do njega jer moras najpre da prodjes kroz tu sredinu.... LOL

Salu na stranu, bitno mi je sve. Smatram da je pocetak itekako vazan, jer dobar i snazan pocetak uvuce citaoce/gledaoce, zainteresuje ih da nastave sa citanjem/gledanjem. Sredina je takodje vazna jer sadrzi citavu pricu, koja mora dobro da bude ispricana. A kraj je, naravno, onaj zavrsni efekat koji bi trebalo da ostavi citaoce/gledaoce tako da jos uvek razmisljaju o tom delu i nakon sto su zavrsili citanje/gledanje... I sve je naravno povezano. Ima knjiga/filmova za koje pamtim samo pocetak, ili samo kraj, ili samo neke scene iz sredine, zato sto su bile jako snazne, dobro uradjene/napisane, i slicno...

Ili valja celo ili je nikakvo umetničko delo.

Originally posted by nsBeckie

Originally posted by antibiotic
Meni "sredina" cesto bude najteza.

Do ideje se moze lako doci, malo teze zapoceti, ali onda krene.. krene... pa onda dodje neka kriza zvana "cemu zapravo sve ovo?"

E ako se u tom srednjem stadijumu nesto iskristalise, dodje do resenja, smisla, onda je kraj sasvim jasan... Opet sve zavisis... treba znati i staviti tacku na sve.

Da, ja sam pravi primer toga. Mogu da zapocnem milion stvari, ali onda tu oko sredine uvek nesto zapne... A kraja nema, ili ga ima, ali nikako stici do njega jer moras najpre da prodjes kroz tu sredinu.... LOL

Salu na stranu, bitno mi je sve. Smatram da je pocetak itekako vazan, jer dobar i snazan pocetak uvuce citaoce/gledaoce, zainteresuje ih da nastave sa citanjem/gledanjem.

Zbog toga je verovatno vazno da covek ima neku praksu u radu i da bude istrajan. Ako imas iskustva onda znas sta treba raditi kada dodje kriza.

Mislio sam pre svega na likovno stvaranje, ali to vazi i za film i pisanje ( ne znam ko je ovde krenuo da snima film ili da pise knjigu ?).

Kod mene do zastoja moze da dodje, ako ne zbog lenjosti, onda zbog toga sto me sve dublje uvlacenje u neku temu poplavi idejama i informacijama kojima tesko mogu da nadjem neki red ili neku sustinu, ili jednostavno "to nije to" sto sam mislio da jeste u pocetku.
Onda je bolje da prestanem nego da to ispadne nesto polovicno, neodredjeno , mutno... djubre!

Mislim da je najteže početi, ali je, sa tačke gledišta onog ko čita, kraj možda važniji.

Bitno je sve.
Ali ako bih već morao da biram najbitnija je sredina.
Kraj mi je predvidiv skoro uvek. Ne pamtim kad sam gledao film ili čitao knjigu a da nisam predvideo šta će biti.
Početak nije toliko bitan. On se nekad može i preskočiti, pa će vam opet biti sve jasno.

Trenutno čitam roman Marka Vidojkovića - Sve Crvenkape su iste.
Početak odličan. Dinamičan, toliko da tera te da ne ispuštaš knjigu, a onda, na sredini fuć...
Posle samoubistva devojke glavnoj junaka - pisca, on za 6 dana sajma knjiga kreše u očaju 6 riba. Dve m tri novinarske, dve tri obožavateljke. I to svaku na isti način. I svaku žestoko... Bespotreban kružni vrtlog na sredini potpuno kvari utisak.
Ipak da početak nije valjao ne bih ni do sredine došao.

Originally posted by Sunce


Koji film (knjiga) je u vasim ocima "propao" zbog zavrsnog dela?

slamdog milioner.


inace, kraj mi nije bitan toliko, koliko pocetak i sredina, da me pocetak zainteresuje, a sredina ''vozi'' uspesno. kraj vrlo cesto ni ne odgledam/procitam. primer: majstor i margarita. sjajna knjiga, u jednom dahu sam je citao. sve dok nisam dosao 10tak strana pred kraj i skontao da ja ovde zelim jos price, jos da citam, a ostalo samo 10 str. i onda sam pomislio kako li to izgleda, sprceno, komprimovano, zbrzano. odlucih da tu stanem. cekam adekvatnu duzinu.
slicno i sa filmovima. nemam strpljenja. prvi minuti su najvazniji, tada odlucujem da li o(du)stajem ili idem dalje. kraj dozivljavam prilicno individualno. kao one slikovnice iz detinjstva, dodjes do nekog bitnog dela i na dnu strane ti je ponudjeno, ako mislis da se desilo ovo ides na stranu tu-i-tu, a ako mislis da se desilo drugo, ides na drugu stanu. tako i ti ucestvujes u kreiranju. mislim, cesto sam menjao u svojoj glavi predstavu kako nesto izgleda, deskripcija nekog predela npr. ili neke osobe. u najmanju ruku joj promenim boju kose, jer se ne slaze sa mojom vizijom nekog karaktera (npr, uvek sam crvenokose dozivljavao kao ostre i stroge, plave kao blage i dobre itd).

Ako bih posmatrao iz perspektive nekoga ko pishe pesme (muziku, ne poeziju) moram reci da nije najbitniji ni pochetak ni kraj vec glavna muzichka tema koja dodje negde oko sredine...
Inace, jako mi je lako da pocnem i uvek mi je tesko da zavrsim kada komponujem... Zato malo stvari uopste i zavrsim...

sad govorim o romanu.
Za mene je kraj smisaono teziste, te mi je bitniji, dok mi je pocetak daleko interesantniji u smislu cistog estetskog uzivanja. Na pocetku sam specijalno pazljiv citac. Ukoliko smognem snage da prevalim prvih 60 stranca (ne znam zasto, ali je to taj broj stranica) pazljiv sam citac.

Ja kad nesto pisem, npr seminarski najtezi mi je pocetak. Kad zapocnem pisem iz jednog daha, npr napisem seminarski za jedan vikend, bar osnovu posle samo doterujem. Ali prethodno sam iscitala celu literaturu tako da je imam u glavi, svejedno kod nas su seminarski zahtevni, kad pricam sa kolegama oni pisu danima i sokiraju se da mogu tako brzo da ispisem... Ali dok pocnem, uh iscitavam, pa iscitavam, cini mi se da ja to necu nikad poceti a ni napisati, medjutim kad se nakanim i pocnem, kod mene to bas lako ide... Tako je bilo dosad, nadam se i odsad

A ako ne racunam mene, pa vazno mi je sve, ali rekla bih da mi je najvazniji ipak kraj. Kraj daje smisao onom prethodnom i ako mi se on ne dopadne, pokvari mi se ceo utisak. Sa druge strane kraj moze da izvuce i neku npr knjigu koja mi se nije cinila tako nesto zanimljiva dok sam citala. Ali ako je neocekivan i navodi na razmisljanje onda mi i knjiga ostane u glavi iako je tokom celog toka nisam videla kao neku koju cu pamtiti...

Originally posted by Sunce



Koji film (knjiga) je u vasim ocima "propao" zbog zavrsnog dela?

lately, "otkrivanje nebesa" harryja mulischa je roman koji je sjebao idiotski, banalan kraj. a i onaj kunderin roman gdje se ispostavi na kraju da je sve bilo samo san yadda yadda, to je valjda najjadniji nacin da se izvuce iz komplicirane price. kraj "rata i mira" je isto smor, dosadno i pretenciozno u tri pm.

sto se filmova tice, "saving private ryana" ima preglup kraj (onaj "earn it"-dio, te cijela pateticna scena na groblju). "LA confidential" (kojeg doista obozavam) ima isto jako los kraj, film je trebao zavrsiti s time da je bud white mrtav, i s onim kadrom kad ed exley docekuje polciju nakon sto je ubio dudleya smitha.

Ogranicila bih se na knjizevna dela u ovom postu.

Jako mi je bitno da pocetak bude zanimljiv, upecatljiv, donekle teatralan i da me, uopste, sam pocetak zainteresuje. Ukoliko mi je pocetak mlak i neinteresantan, prestajem sa citanjem tog dela. Ima dovoljno drugih knjiga na svetu, koje nisam procitala, a sasvim izvesno imaju bolji pocetak (a, najverovatnije i kraj).

Originally posted by Sunce
Sta je teze uraditi, tj. sta Vam je vaznije: pocetak ili kraj?
Krenite od romana ili filmova.
Meni se cini da je tezi kraj, da kraj ne sme da skripi. Poceci mogu da budu bledji.

Ja ne volim krajeve filmova, jer se uvek nekako pojavi deus et machina kao rasplet. Serije mi mnogo više gode jer nema tog osećaja "i šta sad" (nešto kao da stojiš na sred livade i odjednom te snimaju odozgo kako stojiš sam u pustari) jer znaš da ćeš sutra ili sledeće nedelje u ovo doba gledati nastavak. A i život je nekako kao serija, naprimer kad radiš u školi (ili ideš u školu) svaki predmet ti je kao jedna serija koju živiš 45 minuta dvaput nedeljno a inače si još deset drugih likova u drugim terminima. :misli:Vidiš, i prosvetni rad može da se posmatra kao umetničko delo.

I ne volim onaj neki utisak da je sve gotovo ali sada treba da se dugo razilazi i da se "odnose kulise". Mamine latino telenovele imaju zastrašujuće poslednje epizode, tu su venčanja i raspleti svih malih podzapleta koji su postojali u celoj seriji. A opet nekako u životu uvek imam neki završetak jedne epizode takav da se svi jednostavno raziđu i onda se ta priča (bar jedno vreme) više ne odvija; nema tog vraćanja da "odneseš kulise" pa sretneš ostale likove na hodniku i pričate šta vam se dalje dešava.

A ovo što Dina kaže oko pripreme svojih malih prezentacija (recimo ja trenutno pripremam jedan PowerPoint na koji pomalkice gledam kao na non-fiction umetničko delo), ja sam sav u parčićima priče koji su kao neka poglavlja u romanu ili pripovetke o istim likovima u zbirci pripovedaka (samo što će svaki imati samo po 4-5 slajdova), i onda se tako satima šetam po sobi i hodniku i razrađujem detalje za svako to malo parče pričice, a onda mi predstoji neko povezivanje u smislenu celinu tako da priča teče.

Originally posted by jukie


Ja ne volim krajeve filmova, jer se uvek nekako pojavi deus et machina kao rasplet.

i sta covjek da na ovo kaze?

The end
Imam problem sa filmovima "bez kraja". Sve se odvija ok, dobra pricha, detalji, muzika, uvuche te potpuno i onda iz vedra neba kraj. I ne mislim na one "bice drugi deo", vec na prostu nedorechenost, kao da ponestane inspiracije ili budzeta(ko zna) i ostanem tako kratkih rukava

Na kraju se izvodim zakljuchke, sabiram utiske, ako je loshe odradjen sve pada u vodu.

A pochetak, nije mi toliko vazan. Sve shto bih zamerila pochetcima, u sledecem trenutku poreknem...
Kod knjiga je druga pricha, naporno je chitati uvod bez cilja, koji ne zainteresuje...
Ma slazem se sa Delete

Originally posted by Popeye
a i onaj kunderin roman gdje se ispostavi na kraju da je sve bilo samo san yadda yadda, to je valjda najjadniji nacin da se izvuce iz komplicirane price.

Možda nisi dovoljno pažljivo čitao, a i priča nije toliko komplikovana da bi Kunderi predstavljao problem da je reši i drugačije, da je želeo (tim pre što je pre toga priveo kraju daleko komplikovanije priče). Da je u pitanju san se ne ispostavi tek na kraju romana, kroz ceo roman Kundera daje nagoveštaje o čemu se radi, u početku suptilnije, kasnije očiglednije. Mogao si da pretpostaviš kako će se završiti, to hoću da kažem. Bilo je potrebno samo da primetiš šta ti Kundera poručuje; između ostalog i izborom scena, likovima koji se pojavljuju (možda bitnije: gde i kada se pojavljuju), itd.

Razlog Identitet nije među meni najdražim njegovim romanima je taj što je sličnu temu već obradio na mnogo upečatljiviji način u jednoj od pripovedaka iz Smešnih ljubavi, pa mi se Identitet čini kao nepotrebno ponavljanje, što nije nalik na Kunderu. To je dobar roman, i to uviđam sve više kako vreme prolazi i kako mu se vraćam sa drugim očima, samo mi se nekako čini da se ne može porediti ni sa jednim od njegovih čeških romana, možda ni sa jednim od francuskih. Svakako ovaj roman nije dobar početak za upoznavanje sa Kunderom.


I da ne skrećem s teme, Kundera je tipičan primer pisca koji ume i da započne i završi roman suptilno, ali ipak upečatljivo. Primer je Nepodnošljiva lakoća postojanja. Početak je toliko lagan i zanimljiv da dok trepneš već si stigao do pola knjige, a kraj uopšte i nije kraj; pravi kraj priče, šta se dogodilo sa Tomašom, Terezom i Sabinom, to saznamo negde na sredini, a Kundera bira da nas ostavi sa jednom naizgled nevažnom, običnom scenom, a koja predstavlja, u stvari, mnogo mnogo više za jednu od glavnih junakinja romana. Zapravo, tako gledano, Nepodnošljiva lakoća ima dva kraja - onaj jedan "životni", ono što se "stvarno" dogodilo, ali ima i Kunderin kraj, tu lepu epizodu s kojom završava, jer kao što lepo reče Orlando tamo iznad, kraj je smisaono težište romana, i ono što se zaista dogodilo sa Tomašom i Terezom manje je bitno za roman u celini od te scene kojom Kundera bira zatvori roman.

Originally posted by Sunce
Sta je teze uraditi, tj. sta Vam je vaznije: pocetak ili kraj?

Kraj, možda zato sto na kraju sumiram celokupnu impresiju. Najčešće nije teško naslutiti u kom pravcu ce se kretati finish. Početak i kraj su dva vazna pristanista, ali zasto ne bi uzivali u samom pripovedanju? Imaj u vidu drevne izvore knjizevnosti, mitove i "Hiljadu i jednu noć", ono što je Ende sažeo u svom naslovu "Beskrajna priča". Pripovedanju nema kraja.

Evo na primer, ja sam doživeo užitak velikih razmera sasvim neočekivano u drugoj polovini romana "Prolećni sneg" kada je potpuno uoblicen lik Tadeshine, sluškinje kod Ajakurinih. Zavredila je sve moje simpatije i fascinaciju. Mislio sam o njoj pred spavanje

Poznajuci tvoj ukus mislim da ce i tebe ocarati. Kreni sa Mishimom ako jos nisi

Originally posted by Ulix
Mogao si da pretpostaviš kako će se završiti, to hoću da kažem.

sto je jos jedan od razloga zasto nikako ne volim "identitet". citao sam i pitao se cijelo vrijeme - pa nije valjda da ce na kraju sve biti san? opcenito mi takav kraj bilo cega jako smeta, moguce i zato sto ne drzim do snova i sto mi se onda i sav kreativni a i citateljski/gledateljski trud cini uzaludnim, ako je vec sve ionako izmisljeno, san, nije se dogodilo... who cares ako je san?

nisam neki veliki ljubitelj finalnih preokreta, ali jos manje volim kada na pocetku knjige ili filma odmah mozes pretpostaviti kako ce sve zavrsiti.

e da, "adaptacija" je takodjer film kojeg unisti kraj, odnosno zadnjih dvadeset minuta. da, jasno mi je da charlie kaufmann dokazuje svoju poantu, ali samo tako prešaltati sve one ljudske likove u potrošne marionete mi je bilo odvratno.

Originally posted by lorna
Bez pochetka nema kraja, i obrnuto. Ne mogu da ih posmatram odvojeno.
Sve je dno je.

Slazem se, sve je vazno. Nije dobro ako se tek na kraju tema odgovara. Mozda je zapravo najteze razvijenu pricu na sredini prevesti do kraja. No, kraj je na neki nacin i pocetak. U nama se nastavlja dalje.

Originally posted by Popeye

Originally posted by Ulix
Mogao si da pretpostaviš kako će se završiti, to hoću da kažem.

sto je jos jedan od razloga zasto nikako ne volim "identitet". citao sam i pitao se cijelo vrijeme - pa nije valjda da ce na kraju sve biti san? opcenito mi takav kraj bilo cega jako smeta, moguce i zato sto ne drzim do snova i sto mi se onda i sav kreativni a i citateljski/gledateljski trud cini uzaludnim, ako je vec sve ionako izmisljeno, san, nije se dogodilo... who cares ako je san?

nisam neki veliki ljubitelj finalnih preokreta, ali jos manje volim kada na pocetku knjige ili filma odmah mozes pretpostaviti kako ce sve zavrsiti.

e da, "adaptacija" je takodjer film kojeg unisti kraj, odnosno zadnjih dvadeset minuta. da, jasno mi je da charlie kaufmann dokazuje svoju poantu, ali samo tako prešaltati sve one ljudske likove u potrošne marionete mi je bilo odvratno.

Sto se "Identiteta" tice, meni se kraj dopada. Dok sam ga citao, pitao sam se: "Kako ovo cudo moze da se zavrsi?". Doduse, Kundera je umetnik "bele lazi" koja produbljuje stvarnost, a stvarnost nije samo ono sto zivimo, nego i ono sto sanjamo. Prazne sobe, sobe bez vrata, gola ona, njegov zov, toliko toga izmesanog na kraju. Meni se dopala knjiga, iako znam da nije epohalno delo.


Film "Adaptacija". Na taj film sam osetljiv, jer se preplicu orhideje, pa nisam objektivan. Ali, svidela mi se zavrsna scena u mocvari: razgovor dva brata o ljubavi, Meryl Streep koja place i kaze da bi ponovo da bude beba, da hoce sve ispocetka, da je sve pokvarila. Nisam pretpostavio zavrsetak u tom filmu. Ne slazem se da ih je presaltao u potrosne marionete.


A istina je da svaki zavrsetak koji je obrt, ne znaci da je dobar.

Sad malo da se igram: da li je zavrsetak filma poput zavrsnog zrna peska u levku ili vrh piramide?

Originally posted by Tot

Originally posted by Sunce
Sta je teze uraditi, tj. sta Vam je vaznije: pocetak ili kraj?

Kraj, možda zato sto na kraju sumiram celokupnu impresiju. Najčešće nije teško naslutiti u kom pravcu ce se kretati finish. Početak i kraj su dva vazna pristanista, ali zasto ne bi uzivali u samom pripovedanju?

Istina. Nije sve u iznenadjenju niti je iznenadjujuci faktor obligatni kvalitet. Mozda je inteligentnije napraviti delo bez njega, naci drugacije nacine. Nekad je jak efekat bez pokrica.

Doduse, ja se ne razumem mnogo u pisanje, pricam samo ono sto osecam.

Evo jednog obrta na kraju za tebe, u filmu NataliX. Znam da ga volis.

Originally posted by Delete
Ogranicila bih se na knjizevna dela u ovom postu.

Jako mi je bitno da pocetak bude zanimljiv, upecatljiv, donekle teatralan i da me, uopste, sam pocetak zainteresuje. Ukoliko mi je pocetak mlak i neinteresantan, prestajem sa citanjem tog dela. Ima dovoljno drugih knjiga na svetu, koje nisam procitala, a sasvim izvesno imaju bolji pocetak (a, najverovatnije i kraj).

I ja bih se, kao i Delete, ograničila na književna dela u ovom postu.

Ali, za razliku od Delete, nije mi jako bitno da početak bude zanimljiv. Nije mi bitno ni da sredina bude zanimljiva. Ni da kraj bude zanimljiv. Ni za jedno književno delo koje čitam nije mi bitno da bude zanimljivo.

Meni je bitno da književno delo ima neku poruku, da me navede na razmišljanje. Najvrednija su mi ona književna dela nakon čijeg čitanja se u nekom smislu promenim... Pa bez obzira da li mi se sviđa njihov početak ili kraj!

Jedno od takvih dela navedeno je u mom potpisu. Ne smatram da je to neko stilski izrazito vredno delo, ali uticalo je na mene i zato ga cenim. Pri tome mi uopšte nije bitno što se to delo završava hepiendom. Moglo je imati i drugačiji kraj, ono je na mene izvršilo uticaj ne na kraju, nego negde u sredini.

S druge strane, postoje književna dela koja ponovo i ponovo čitam, bez obzira što nemaju neku poruku. Čitam ih naprosto iz užitka, iz uživanja u lepoti reči. Takav je na primer roman "Pan", Knuta Hamsuna (u prevodu Nine Vavre, na hrvatski; srpski prevodi mi se ne sviđaju). Po meni je to stilski najlepše napisano književno delo koje sam ikada pročitala (uz Orvelov roman "1984.", koji, osim što je stilski izvanredan, nosi i vredne poruke). I opet je moglo imati i drugačiji kraj, tj. onaj deo "Glahnova smrt" je mogao biti sasvim izostavljen, a roman bi i dalje bio stilski izvanredan!

S druge strane, dve poslednje rečenice Selenićevog romana "Memoari Pere bogalja" u potpunosti menjaju smisao čitavog Perinog lika, u stvari čitavog romana. Jer u Selenićevim romanima su, meni bar, najvažniji likovi - u Selenićevim romanima ja nisam našla ne znam kako bitne poruke; pročitala sam ih zbog fenomenalnog psihološkog oslikavanja likova.

Samo još da kažem koju reč i o važnosti početka. Pri tome mislim na odeljak "Predgovor izdavača" Heseovog romana "Stepski vuk". Mislim da je taj uvodni deo veoma važan, da roman bez njega dosta gubi. Tako da je eto ponekad i početak zaista veoma, veoma, važan!

A šta je teže uraditi, početak ili kraj, zaista ne znam. Iz sopstvenog iskustva znam da je teško i jedno i drugo. Znam da nikada nisam zadovoljna onim što napišem. Ni na početku, ni u sredini, ni na kraju. Uvek sam svesna da bi sve to moglo biti mnogo, mnogo, bolje. Zato i ne pišem. Eventualno ponekad, izuzetno retko, ponešto i zapišem, ako vidim da ima neku meni značajnu poruku. Onda mi nije važno što stilski nisam zadovoljna sopstvenim književnim delom.