Gay-Serbia.com | Diskusije

Vizantijski erotikon

Autor: Bek Hans-Georg




""Hrišćanstvo“ - govorio je Niče - "ne zna za radost“. Vizantijsko društvo, uprkos jakom uticaju hrišćanstva, poznavalo je i cenilo radost, pa i onu čulnu, koju je crkva najviše osuđivala. Hans-Georg Bek otkriva kako je erotofobija zvanične crkve često ignorisana u vizantijskoj svakodnevici, umetnosti, književnosti, čak i u manastirima. Tekstovi pojedinih antičkih ljubavnih romana došli su nam i u formi molitvenika, u koje su bili prerušeni kako bi se prekratili dugi sati manastirskih bogosluženja. "Vizantijski erotikon“ govori o toj manje poznatoj strani vizantijskog društva."

Vizantinci? Naravno.
Znas, kada citas neke njihove gradjanske pesnike nailazis na slike sladostrasca metaforicno preoblikovane u sliku coveka sa merdevinama. Dakle, ko zna kakvi su sve postupci preoblikovanja primenjivani i mozemo li mi sa sadasnjim recepcijskim iskustvom uopste i da prodremo bas u sve.


+
za anticki roman!

Originally posted by the1whowished
Dakle, ko zna kakvi su sve postupci preoblikovanja primenjivani i mozemo li mi sa sadasnjim recepcijskim iskustvom uopste i da prodremo bas u sve.

mi ne, ali ljudi koji su posvetili zivot prozivljavanju i ozivljavanju njihovog duha da, ali nikad ne u potpunosti. cilj je vise razumeti neku kulturu sto vise, nego je u skroz otkriti.
a sama cinjenica da su vizantinci romeji i nastavak rimskog carstva, a ne vizantija, tako je i njihova kultura stalna nadogradnja rimske(anticke). i sve te renesanse vizantijske umetnosti pocivaju na vracanju ranohriscanskoj i antickoj tradiciji, i to dodatno pomaze razmisljanju o tome kako su oni razmisljali. naravno za mnoge stvari ne mozemo 100% da tvrdimo da su bas takve i ona su predmet daljih istrazivanja.

Pročitao sam knjigu pre par nedelja. Ima tu dosta toga da se sazna ali moram da priznam da mi je sam stil pisanja pomalo smetao. Čini mi se da se autor na trenutke trudi da bude duhovit ali vrlo nezgrapno. No, ako se izuzme samo taj detalj knjiga je prilično informativna a mislim da ću se uskoro baciti i u potragu za antičkim romanima inspirisan ovom knjigom.


EDIT (dodatak): Bilo mi je zanimljivo kako ni Vizantijci nisu baš puno brigali za Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog, baš kao što i danas vaskolika S(v)rbija živi u blaženom neznanju glede istih i njihovih bogougodnih naredbi.

Pa i danas kruze price da su monasi nestasni, a manastirske noci i odaje gizdave.