Gay-Serbia.com | Diskusije

Jedan od najlepsih romana napisanih kod nas (ex-yu) je ponovo objavljen posle mnogo mnogo vremena.

Verovatno da ga je malo ko ovde citao, pa sad trk u knjizaru i kupujte ovo novo izdanje!




Roman "Malvina (Životopis Malvine Trifković)" napisan je 1969. godine, a prvi put je objavljen u Beogradu 1971. Početkom devedesetih objavljen je u Francuskoj, kao džepno izdanje u tiražu od 20.000 primeraka (Payot&Rivages). U Francuskoj je doživeo tri izdanja, adaptiran je i izveden kao pozorišna predstava u Parizu.

Predstava ’’Malvina’’ neko vreme je izvođena i u Ateljeu 212 u Beogradu.

Roman ’’Malvina’’ bavi se tragičnom sudbinom glavne junakinje u istorijskom kontekstu srpsko-hrvatske mržnje. Napisan je arhaičnim srpskim i hrvatskim jezikom: sastoji se kako iz ekavskih, tako i iz ijekavskih delova, zavisno od toga ko je pripovedač/narator. U prvi mah ’’Malvina’’ podseća na srednjovekovne hronike, i njena dramatičnost gotovo da je zatvorena iza samostanskih zidova. Glavna junakinja, kao žrtva spleta čudnih okolnosti, suočava se sa dva nepremostiva životna problema: lezbijka je i pravoslavka koja se zaljubljuje u ženu katoličke vere. Kovač iz dokumenata stvara lik Malvine, koja je i svetica, i grešnica, i mistik, i žena u kojoj je seme ludila…

Mirko Kovač rođen je 1938. u Petrovićima. Studirao je dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Beogradu.

Autor je romana: Gubilište (1962), Moja sestra Elida (1965), Malvina (1971), Ruganje s dušom (1976), Vrata od utrobe (1978), Uvod u drugi život (1983), Kristalne rešetke (1995), Grad u zrcalu (2007).

Objavio je zbirke pripovedaka Rane Luke Meštrevića (1971) i Nebeski zaručnici (1987); zbirke eseja Europska trulež (1986), Europska trulež i drugi eseji (1994), Na odru (1996), Cvjetanje mase (1997) i Pisanje ili nostalgija (2008); knjigu filmskih scenarija Okupacija u 26 slika i drugi scenariji (1990). S Filipom Davidom objavio je Knjigu pisama (1998). Izabrana proza u šest tomova objavljena je u Sarajevu 1990. godine.

Napisao je scenarije za filmove: Mali vojnici (1968), Lisice (1970), Muke po Mati (1974), Okupacija u 26 slika (1978), Dunavski znak / UsijanjePad Italije (1982), Večernja zvona (1985), Dan za tetoviranje (1991). (1979),

Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada među kojima su: NIN-ova nagrada (1978, 1986), Andrićeva nagrada (1980), Tucholsky Prize, Herderova nagrada (1995), nagrada Bosanski stećak (2003), nagrada Vilenica (2003) kao i nagrade Meša Selimović, 13. jul, Vladimir Nazor i August Šenoa. Dela su mu prevedena na švedski, francuski, nemački, slovenački, španski, italijanski, holandski, mađarski, poljski, češki i slovački jezik. (1993).

aaaaaaaaa. hocu ovu knjigu....

Razočarala sam se kad sam pročitala ovu knjigu. Pomislila sam kako bi bilo sjajno da mu je suflirao Danilo Kiš, tada ovaj roman ne bi ostao na pokušaju da šturim činjenicama dobaci postmodernizam.

Originally posted by lorna
Razočarala sam se kad sam pročitala ovu knjigu. Pomislila sam kako bi bilo sjajno da mu je suflirao Danilo Kiš, tada ovaj roman ne bi ostao na pokušaju da šturim činjenicama dobaci postmodernizam.

Da li bi bila ljubazna da malo pojasniš to.

Šta ti se nije dopalo, zašto, itd. Hajde što mi je Danilo Kiš religija, nego ja veoma volim ovaj roman.

Jesi li čitala još nešto Kovačevo?

Ulix,

ja sam očekivala više. Zašto? Najpre, zato što sam već znala da je taj roman napravio bum na književnoj sceni, zbog svoje "iskrenosti". Razumem pripovedačev beg u istoriografiju kao dokaz uverljivosti ispričanog. Drugo, žena sam i čilnilo mi se da je to ženski roman, a nije. Kada kažem "ženski", mislim na formu, ništa od ženskog pisanja, igranja i svega što žensko pismo do-nosi. Treće, slažem se da je ovaj roman dragocen, ali iz sociološkog ugla.

Čitala sam Gubilište i Vrata od utrobe, i to su mi bolji romani, na gotovo svim planovima, od kompozicije do stila.

Originally posted by lorna
Ulix,

ja sam očekivala više. Zašto? Najpre, zato što sam već znala da je taj roman napravio bum na književnoj sceni, zbog svoje "iskrenosti". Razumem pripovedačev beg u istoriografiju kao dokaz uverljivosti ispričanog. Drugo, žena sam i čilnilo mi se da je to ženski roman, a nije. Kada kažem "ženski", mislim na formu, ništa od ženskog pisanja, igranja i svega što žensko pismo do-nosi. Treće, salžem se da je ovaj roman dragocen, ali iz sociološkog ugla.

Čitala sam Gubilište i Vrata od utrobe, i to su mi bolji romani, na gotovo svim planovima, od kompozicije do stila.

Sad, to "žensko" je vrlo subjektivna stvar, budući da je (makar meni) nepoznat neki način da odredim koja je knjiga muška, a koja pak ženska. Milan Kundera je lepo rekao da su svi istinski romani uvek biseksualni.

Roman nije od onih koji će učiniti da plačeš na kraju, mada jeste tragičan. Ali Kovač to i nije želeo. Zato sam te i pitao jesi li čitala još nešto njegovo. On nije pisac koji plače, on je pisac koji je ogorčen i koji je skoro pa nihilističan u nekim svojim shvatanjima.

Originally posted by lorna
Čitala sam Gubilište i Vrata od utrobe, i to su mi bolji romani, na gotovo svim planovima, od kompozicije do stila.

Vrata od utrobe su izvanredna knjiga, u svakom smislu. Ali daleko drugačija od Malvine. Malvina je možda sličnija Kovačevim kratkim pričama, naročito onim iz zbirke Nebeski zaručnici. Ili je to bar moj utisak.

U svakom slučaju, mislim da isti pogled na svet provejava kroz sve njegove knjige, možda je to najočiglednije u dva romana, u Malvini i Gubilištu, njegovom prvencu.

(Inače, pročitaj i Grad u zrcalu, mislim da će ti se dopasti.)

Nije da ja delim romane na ženske i muške, ali je problem u tome što sam ja ovaj roman već doživela, pre nego što sam ga uzela u ruke... a onda je teško ispuniti očekivanja. Ne znam, jedino što još mogu da kažem o tom romanu, kada sada mislim o njemu, jeste da mi je nekako ostao šupljikav.

Originally posted by lorna
ali je problem u tome što sam ja ovaj roman već doživela, pre nego što sam ga uzela u ruke...

To se i meni dešava, u poslednje vreme previše često.

"Život se, kažu, ne može svesti na knjige. Ali, ni knjige na život." - To je moj omiljeni citat od Kiša. Eto, tek toliko.

Originally posted by lorna
"Život se, kažu, ne može svesti na knjige. Ali, ni knjige na život." - To je moj omiljeni citat od Kiša. Eto, tek toliko.

Lepo je što imaš omiljeni citat od Kiša, ja podjednako fanatično volim svaki zarez koji je taj čovek napisao.

...da se, dakle, neće služiti svojom galvom, da se neće igrati svojom glavom....

Pre neku nedelju sam konacno procitao Malvinu. Jako cudan osecaj koji ne mogu tako lako da objasnim. Roman sam procitao na zeleznickoj stanici cekajuci voz za moj rodni grad, koji je ujedno i Malvinin rodni grad. Valjda zbog te nostalgije koju sam osecao prema gradu koji mi prvi put od oktobra ne predstavlja stalno mesto boravista odmah sam se indetifikovao sa likom. Roman sam procitao u jednom dahu, i na kraju su mi zasuzile oci (a ni u jednom trenutku mi nije bas najjasnije zasto). Znam samo da kada sam zavrsio roman i popeo se u voz, nikada mi vreme nije brze proleteo nego tad razmisljajuci o Malvininoj sudbini, a donekle i o svom zivotu.
Bio sam jako depresivan ali na neki pozitivan nacin, hodajuci istim tim ulicama kojima je i Malvina hodala. Potpuno mi je bilo svejedno sto je Malvina samo lik iz fikcije. Malvina za mene postoji.

upravo zavrsio

odusevljen

Malvina je genijalan roman. Prvo, nije tačno da je pokušaj dobacivanja postmodernizma, zato što je napisan 1968. Ako su tada i postojale indicije u književnosti za postmodernizmom, onda su one bile intuitivne, jer postavki postmodernizma tada još nije bilo. Sjetimo se da je iste godine napisan tekst Rolanda Barthesa-Smrt autora, a to je po večini teoretičara inicijalni tekst postmodernizma.
Dalje, praviti kult od ženskog pisma je nešto pomodno, i ne samo to, nego je "žensko pismo" konstrukt koji je prilično izmanipulisan i odgovara tipovima koji potenciraju na radikalnom razlikovanju rodnih uloga, pa tobože, biti žena znači biti hiperosjećajna, asocijativna, itd, što se savršeno uklapa u postojeće stereotipe.
Model ovog romana je, rekao bih, dijametralno suprotan modelu Gubilišta (prvog mu romana) jer dokumentarnošću evocira "duh vremena" (ili nazovite to kako hoćete), a ne realnost transformisanu u biblijski jezik kao u gubilištu. Kovač uopšte nije želio prikazati Malvinino viđenje svijeta (pametno, jer je bio svjestan da ne može pisati iz perspektive "žene"), nego je montažiranjem pisama pokazao šta je Malvina mogla značiti za jednu sredinu u kojoj se nalazila i mislim da je to uspješno odradio.
Toliko, ne da mi se više i preciznije pisat...

Ipak mi je 'Gubilište' draža knjiga. Sigurniji rukopis i stav, iako mu je to prvi roman. Mada povlačim granicu između ranog perioda Kovačevog i najnovijih romana koje, ni uz najbolju volju i preporuke nisam mogao da čitam.

Originally posted by dharmox

Mada povlačim granicu između ranog perioda Kovačevog i najnovijih romana koje, ni uz najbolju volju i preporuke nisam mogao da čitam.

A šta ti se nije dopalo u novijim romanima?

Postao je za nijansu konkretniji, prizemniji nekako (Grad u zrcalu).
Recimo da su mi omiljena rana dela: Gubilište, Rane Luke Mešterevića, Malvina, Moja sestra Elida, zaključno sa Vratima od utrobe.

Imam utisak da bi mi Malvina bila dopadljivija kada bi pisac posvetio više pažnje Malvininom odnosu sa ljudima. Nekako mi se čini kao da čitam sinopsis za roman (ako takvo što uopšte postoji :d), a ne roman. Nije to pitanje kratkoće romana već toga što je otvoreno mnogo 'pitanja' čijim 'odgovorima' nije posvećeno dovoljno pažnje. Deo o Pavčićima je baš uspeo.